Kao mlad Nenad se družio s Dostojevskim, Manom, Kregerom: Njegov svet je "underground", kutak za "neshvaćene"

Tek poneko proviri kroz izlog jednog malog, skučenog lokala, ali kad vidi knjige, brže-bolje šmugne dalje. "Normalni" ljudi kao da pomalo zaziru od "uvrnutih" umetnika, ali da i sanjari imaju svoje mesto i svoj kutak mesto svedoči nam Nenad Petrović, vlasnik lokala "Poetum".

Inspiraciju je kao tinejdžer pronašao u čitanju, potom je kao momak počeo i da piše, i na kraju, kad je shvatio da treba raditi ono što voliš, posvetio se izdavaštvu, to spojio sa ugostiteljstvom i hrabro uronio u preduzetničke vode od kojih umetnici beže, naš kao i oni prolaznici od izloga.

Snimali smo Nenada u prolazu kod Palate Albanija, ali to je bio njegov poslednji dan u ovom skučenom lokalu, sada je na novoj adresi u Ulici Stevana Sremca.

"Ovo je i bukvalno i metaforički andergraund, jer smo sada u podzemnom prolazu, ali književnost i poezija nisu deo mejntstrim ili savremene pop-kulture", priča nam Nenad.

Napravio nam je kaficu, skuvao čaj, mada šanker nije. Studirao je Višu tehničku školu za industrijski menadžment, ali to nije bila koža u kojoj se osećao komotno. Zanimljiviji mu je bio, na primer, Dostojevski, potom Bukovski, a onda i magičan prazan papir kao polje na kome će apstraktne misli dobiti svoj zemaljski oblik.

U to vreme, 2005. godine, internet je već bio popularan, pojavile su se prve društvene mreže, ali ljudi su se još okupljali u gradu, na koncertima i žurkama, kao devedesetih. Nenad nije bio van sveta, nije bio introvert (još jedna predrasuda o umetnicima), ali imao je potrebu za svojih "5 minuta" samoće.

"Čitanje neke knjige, to je u stvari komunikacija s piscem, doduše jednostrana. Ja sam pre mogao da izaberem da čitam Dostojevskog, nego da slušam priče nekog druga iz kraja", iskren je Nenad, i dodaje: "To nije beg, to je utočište. Društvo je bilo društvo, nevezano za to. Spoznao sam sebe, to je dodatna dimenzija".

Kažemo da je to bila mladost, mada on još ne izgleda kao neki srednjovečni gospodin, ali u krštenici je uklesano, pa uklesano – 1983.

"Ja sam tada najviše čitao Dostojevskog, Džordža Orvela, Tomasa Mana, Tonia Kregera, Tristana Izoldu i onda sam pomislio: 'Uuu, mogao bih ja da probam da pišem'. Iz radoznalosti, pomalo dosade, probao sam da pišem priču, potom drugu, treću, četvrtu... Na redu je bio Bukovski 2008. godine i onda sam rekao: 'Hajde da pišem poeziju'. Usledile su književne večeri, poznanstva s pesnicima, neki su postali prijatelji", priseća se Nenad.

Onda je i sam počeo da objavljuje knjige, najpre 2017, potom 2019. i naredne godine... Najnoviji naslov je "Fragmenti čovečjeg postojanja", zbirka izabranih tekstova iz nauke sa bloga.

Kafe-knjižari prethodio je sajt Poetum, i dalje aktivan, gde, takođe, objavljuje svoje pesme, ali i pesme drugih umetnika. Neki su želeli da imaju i pravu knjigu, koja miriše na svežu štampu, koja se lista u miru i tišini, bez ekrana.

"Pomislio sam: 'Uuu, Nenade, pa ti možeš da budeš i izdavač. Onda sam istraživao šta mi treba za izdavačku kuću od papira, kako je to pravno i administrativno regulisano, šta mi treba od znanja, koliko mi treba ljudi, pa onda sam se raspitivao za poreze i malo po malo sam ulazio u tu biznis priču".

Neki će s pravom reći posle svega ovoga: Ali ko kaže da naš narod ne voli knjige? Toliko imamo knjižara, izdavača, sajmova. Zašto je jedna andergraund knjižara sad toliko posebna? Ovde, ipak, govorimo o nečem specifičnom. Setite se onih što beže od izloga. Možemo ljude koji ovde dolaze da opišemo lepim rečima kao: pomalo introvertne ili neobično ekstrovertne umetnike koji žive u nekom svom svetu, sanjare i stvaraju. A možemo i onim surovijim, ali poštenim rečima da kažemo: Ovde se skupljaju oni čija dela ne donose profit.

"Umetnici su različiti, neki su umetnici samo dok pišu, i tu moramo da napravimo razliku. Nije to baš tako, to je poziv, ti i kad ideš u prodavnicu da kupiš jabuke, ti si pesnik, a ne samo 9 do 5, tako da je to razlika, umetnik kao zanimanje i umetnik u duši", priča nam Nenad.

Mislili smo da je to sve od njega, kad ono, ispriča nam čovek jednu romantičnu priču.

"Bio sam u vezi s jednom devojkom, zadesili smo se na Kalemegdanu, čuli smo neku muziku, ona je plesala, a ja sam fristajlovao, improvizovao. Rekla je: 'Mogao bi da kreneš na časove plesa' i meni je to bio pravi tajming", priča nam Nenad koji kaže da je oduvek bio zanesen pokretima. Sada je imao razlog da krene "juče".

Pozvao je najbližu školu plesa, priključio grupi za salsu koja je tek formirana i bukvalno u tom momentu juče već imala prvi čas.

"Ples je malo drugačiji tip umetnosti, jer je telesan, koliko te poezija i čitanje proze tera da budeš sam i u mislima, toliko je ples drugi tip umetnosti koji te tera da si sada i ovde, komuniciraš s partnerom i muzikom, ali te tera da budeš telesan, a ne uman", objašnjava Nenad.

Interesuje ga salsa, baćata, hiđomba, a ima i svoju školu plesa "Paso fuego".

"Do letos sam tamo držao časove salse i baćate, sad vodim časove kizombe. Bavim se i organizacijom tog tipa žurki, pravio sam i hip-hop žurke", dodaje.

A devojka koja je zaslužna za prvi korak?

"Tamio daleko, u gradu, nismo više zajedno", nasmejao se Nenad.

(Telegraf.rs)