Beograđanka 3 puta jutros zamalo poginula u saobraćaju, u vožnji od 9 km: BMW kroz maglu sekao sve kao nož

Beograđane, koji su jutros ustali u 4 sata ili pre, čekao je sablasan prizor - magla u glavnom gradu bila je toliko gusta da nije bilo moguće kroz staklo videti sopstvenu terasu.

Do 6 sati situacija je bila nešto bolja, ali magla se ipak nije dovoljno podigla da bi se moglo reći da su dobri uslovi za vožnju. Ukoliko ste prinuđeni da vozite beogradskim ulicama, znate da je to recept za katastrofu.

Preporučujemo

Kao što i vrapci znaju, gužve nisu neuobičajene u srpskoj prestonici u ranim jutarnjim satima, ali kada je ovako gusta magla, saobraćajni kolaps kreće i ranije, a bahati vozači, nažalost, samo doprinose tome da se već u 6.20 stoji na auto-putu već kod Plavog mosta u pravcu Novog Beograda.

Ukoliko na jednom putnom pravcu uz petoricu bahatih dodate i još kojeg neiskusnog vozača, šanse za izazivanje saobraćajnog udesa povećane su na maksimum, a samo žestoka koncentracija i višedecenijsko iskustvo u vožnji je potpisnika ovih redova jutros sačuvalo da bar tri puta "izgubi glavu".

"Ne brže od života"

Prvi potencijalni pokušaj bahatih vozača da me oteraju Bogu na istinu dogodio se tek koji metar od zgrade u kojoj živim. Ulica sa četiri trake, pešački prelaz bez semafora... Gledam levo-desno, ne vidim ni naznaku muljavih svetla farova u daljini. Srećom, magla ne može da priguši zvuk, te kada sam zakoračila na "zebru", čujem ono poznato hujanje motora u većoj brzini, te ugledam farove koji mi se ludačkom brzinom približavaju i nemaju nameru da stanu. Sreća pa sam još u godinama kada mogu da potrčim... BMW je protutnjao na oko pola metra iza mojih leđa, bez da je i pipnuo kočnicu da malo uspori... Dok sam stigla na drugu stranu ulice nisam više ni videla obrise štopaljki u daljini. Ko god da si, nadam se da si bezbedno stigao na odredište.

Pazi, klizavo je

Bezbedna u kabini i vezanog pojasa polako krećem sa parkinga, poznatom rutom do auto-puta, prosek brzina 40 km/h. Već posle nekih 500 metara jedan čika "sleće" sa trotoara gde je prethodno bio nepropisno parkiran - stiskam kočnicu - proradio ABS... Boga ti, ume da bude klizavo iako je temperatura u plusu. Srećom oboje znamo za kočnicu pa smo prošli bez čukanja. Diže čika ruku u znak izvinjenja, klimam glavom u znak razumevanja, idemo dalje...

"Izvini, verovatno ću kasniti"

Kako se približavam auto-putu već vidim da na odredište verovatno neću stići, iako sam krenula 15 minuta ranije od uobičajenog. Reke vozila se slivaju iz svih pravaca, na Konjarniku "vri". Oni koji se iz pravca Grocke isključuju sa auto-puta ka Ustaničkoj čekaju u koloni, iako je tek 6.25, a vozila mile za uključenje, pa se ubrzo zaustavljaju na auto-putu. Prva, stani, prva, stani... Obe trake krcate, naravno i ona nekad zaustavna - jer što bismo ostavljali prolaz za Hitnu, policiju...

Tu već kreće trubljenje, jer oni koji bi da se uključe ne mogu od onih koji bi tom zaustavnom da se voze. Jedan kapira da ovaj što se uključuje ima prednost, pa pritiska kočnicu, trojica iza njega odmah kreću da se prestroje levo, ovi iz srednje trake se odmah guraju u brzu i tako počinje čuveni beogradski slalom...

U narednih šest kilometara svedočimo situacijama zbog kojih bi u nekoj razvijenoj evropskoj zemlji možda završili iza rešetaka. Da sumiramo - jedan pospani zaboravio da uključi farove, najmanje trojica izašla na ulicu da su im pocrkale sijalice na štopaljkama ili poziciji, sigurno je tu bar još desetoro sa letnjim gumama. U moru automobila ima bar 50 nervoznih i u žurbi koji bi svakog da iseku, da se ubace, uglave, ubudže, provuku između dve trake. Dvojica su tu da iskoriste šansu da se patroli pod rotacijom zalepe za gepek da bi nas "strpljive" zeznuli i brže stigli...

Na odredište stižem u 7.07... Ko bi rekao da za 9 kilometara sabajle treba gotovo sat vremena... Beograd se uveliko probudio. Vi, koji ste sada u kolonama, šta da vam kažem... Srećno...

(Telegraf.rs)