Ovaj kamen otkriva strašnu priču iz srca Beograda: Potresna sudbina solunskog heroja

Onaj ko bi se 1942. godine našao u Kragujevcu, mogao je da vidi jednog poniženog gospodina koji čisti ulice. Sa žutom trakom na ramenu. Ugledan Beograđanin, solunski ratnik, rođen ispod dalekog Kavkaza, školovan u Nemačkoj, možda bi oprostio dušmanima što su ga lišili ljudskog dostojanstva. Ali, ni tu priliku Matvej Ajzinberg nije dobio. Ugušen je u Beogradu u jednom transportu dušegupkom.

Preporučujemo

Njegov nekadašnji dom, koji je odavno u lošem stanju, danas je zaklonjen modernom višespratnicom na Gundulićevom vencu. Matvej je bio je graditelj, učestvovao je i u izgradnji Crkve Svetog Marka i sam je podigao svoj dom. A oni koji su 1941. godine okupirali Jugoslaviju njega i njegovu porodicu lišili su ljudskog dostojanstva i imetka.

Da je ovde kročila noga jednog Beograđanina čiji trag su nacisti pokušali da zbrišu svedoči mala zlatna pločica na trotoaru, takozvani “kamen spoticanja”. Nećete se spotaći o njega, ali ćete ga možda pregaziti. Neka. Napravljen je tako da što se više gazi on biva sjajniji i lepši. Kad osetite da pod vašim đonom nije mermerna, već mala zlatna kockica koja otkriva natpis zastanite, pročitajte. To je znak sećanja, kakvih u svetu ima na desetine hiljada!

Ideju o Kamenu spoticanja sprovodi Gunter Demnig, a svaka pločica ručno je izrađena u Nemačkoj.

“Ovde je živeo Matvej Ajzinberg. Rođen 1889. Skrivan 1941. Ropočevo, Kosmaj. Uhapšen, ubijen 1942. Staro sajmište”.

Nema mnogo reči, nema tačaka ni zareza, mi smo ih dodali da bi se lakše čitalo. Ova malena ploča pruža minimum informacija koje treba da nas asociraju na ličnost stradalu u Holokaustu i najosnovnije podatke o stradanju. Ove strašne reči i godine: Staro sajmište, 1941. i 1942. obeležile su sudbinu više od 6.000 Jevreja u Beogradu.

Matvej je rođen u Tbilisiju, današnjoj Gruziji, a studirao je i diplomirao arhitekturu u Minhenu. Kada je izbio Prvi svetski rat prebegao je u Italiju, a potom - odlazi na solunski front kao srpski borac!

Foto: Arhivska fotografija

Ovaj momenat odredio je njegovu dalju sudbinu. Došao je u Beograd, tu je osnovao porodicu i dobio sina Aleksandra, koji je nakon razvoda od supruge Grete ostao s njim.

Nedaća je ponovo povezala porodicu. Matvej je sa sinom pobegao u okolinu Sopota, ali ga je neko potkazao. Utamničen je u Sopotu od strane četnika Koste Pećanca, a uskoro se u istom zatvoru našla i njegova bivša supruga.

Ona sa Aleksandrom beži i nastanjuje se na Homolju. Tamo su im seljaci i četnici pomogli da prežive. Komunistima je tu nešto bilo čudno, pa mladog Aleksandra hapse i ispituju odmah posle rata, ali on ipak, srećom, nastavlja normalan život kao umetnik, profesor enterijerista s diplomom Akademije primenjenih umetnosti. Preminuo je u dubokoj starosti pre oko dve godine.

Aleksandrov život obeležila je velika praznina, nedostatak oca. Ova porodica jedna je od retkih čiji su makar pojedini članovi uspeli da se spasu. Matvej je poslat u Kragujevac, gde je čistio ulice, sve dok nisu došli po njega, odveli ga u Beograd, na Staro sajmište. Mogao je da pobegne, ali nije želeo. Pravilo je glasilo da se za jednog odbeglog ubija 70 logoraša. Na kraju, svi su oni svoje živote izgubili u zloglasnoj dušegupki.

(Telegraf.rs)