"Poslednji udah. Vidim cveće, mamu": Paulina je 8 minuta bila "s one strane života", u busu smrti na dnu Save

Jugoslovenska javnost je jednog novembarskog jutra osvanula u crnom. Vest da je 27 ljudi poginulo u saobraćajnoj nesreći kada je "Lastin" autobus za Obrenovac je 16. novembra 1967. sleteo u Savu u mestu Duboko kod Umke potresla je sve krajeve Jugoslavije.

Ipak, sedam osoba je preživelo, a među njima je bila i Paulina Lukić (tada Tanasijević) koja je u tom trenutku imala samo 16 godina.

- To je bio 16. novembar 1967. godine. Bila sam učenica prvog razreda srednje škole. Padala neka kišica i susnežica. Došla sam iz škole i rešila sam da idem na Umku kod dve sestre koje su tamo stanovale. Ja i jedna moja rođaka smo krenule od Čukarice da idem da sačekam autobus koji ide za Obrenovac. Mi smo sačekale autobus na Čukarici za Obrenovac, odnosno do Umke i ušle - priseća se Paulina te sudbonosne noći u razgovoru za Telegraf.rs.

Već pri ulasku u autobus, Paulina je osetila da nešto nije u redu. Imala je neki predosećaj da ćese nešto strašno desiti. Vazduh je slutio na tragediju.

- Ušle smo u autobus i kod konduktera kupile karte. Ja sam tada imala svega 16 godina, nisam bila vozač, ali sam primetila da vozač vozi jako brzo. To su primetili i drugi putnici koji su bili u autobusu, da on stvarno vozi nešto brže nego što je normalno. To smo i komentarisali. Kao da me neki strah uhvatio zbog te vožnje, zato što je napolju klizavo, stvarno klizavo - nastavila je ona.

- Stigli smo u Pećane, a on nije stao na stanici, iako su putnici trebali da izađu. A putnici su bili mahom kao ja, recimo dve, tri godine stariji od mene. Vraćali su se iz škole. Sećam se dobro jednog dečka koji je molio da stane u Pećanima da izađe. Međutim ne, on je opet nastavio, i stvarno išao brzo. Mi nismo znali zašto nije stao. Mi smo sedeli nazad, na zadnjoj platformi autobusa. Nisam mogla da se pomerim. Ta njegova brzina mi je zauvek ostala u sećanju - pričala je Paulina.

U sećanju joj je ostao urezan lik konduktera, mladića koji je tek nekoliko dana ranije došao iz vojske, ali najviše od svega, trenutak u kome dolazi do nesreće i gde autobus u svom sudbonosnom padu pada u ledenu savsku, novembarsku, mračnu vodu.

- Onaj kondukter koji je bio jako mlad dečko, tek je došao iz vojske, imao je tad signal-dugme kod sebe koje je mogao da pritisne čime bi dao znak vozaču da stane. On je to dugme pritiskao. Uzalud. Vozač nije stao. To je bila neka krivina između dve fabrike, „Zelengora“ i „Lepenka“, blaga krivina, s desne strane. Osetila sam kad je udario u ivičnjak. Ivičnjaci su tada bili visoki. Udari on u jedan ivičnjak, drugi ivičnjak, i u Savu. To je bio samo vrisak, tonjenje autobusa, voda ulazi odozdo. Kondukter nije stigao da nam otvori vrata da bi mi imali gde da izađemo. Ljudi su znali da plivaju, ali nisu imali gde. Sve je bilo zatvoreno. I jednostavno, davili smo se. Ja sam znala da ću umreti.

Paulina, koja u tom trenutku, ne zna da pliva se našla u bezizlaznoj situaciji. Zajedno sa ostalim putnicima se našla u ogromnoj, zatvorenoj, metalnoj kutiji koja je bila ostavljena na milost i nemilost prirodi i njenim zakonima. Od tog šoka, ona, kao ni svi koji su bili pri svesti u tom trenutku, nisu shvatali šta se to događa u njihovim životima.

- Tog trenutka kad je upao, nisam postala svesna da ćemo baš potonuti, da ću se udaviti... Ali kako je tonuo i kako je autobus sve više nestajao i odlazio i kako je nastao vrisak, onda su se svi ljudi hvatali jedni za druge i davili se. Bila je noć, 18 sati i 2 minuta, meni je sat tačno tada stao. Autobus je potonuo na dubinu od 16 metara. Ostao je samo jedan krajičak vrha autobusa na površini. Poslednji put kad sam izdahnula, svesna sam bila da nestajem. To je jedan strašan osećaj. Ja deset godina nisam mogla nikome da ispričam kako je to bilo. Taj osećaj kad čovek mora da umre je neverovatno nešto. Svesno umireš i znaš da nemaš kuda i kraj i gotovo - glasi njeno potresno svedočenje.

Ona je sa toliko malo godina života bila primorana da se pomiri sa najstrašnijom činjenicom, činjenicom da umire, da će se njen život zauvek ugasiti u agoniji. Međutim, ona više nije bila tamo. U tom magnovenju, ona je već bila na nekom daleko lepšem mestu, gde nema bola, nema vrisaka i nema hladnoće koja grize kožu. Preostao je jedino mir.

- Ja sam svesno poslednji put uzela vazduh. I znala da je sve gotovo. Pustila sam tašnu sa knjigama iz ruke. Ja više nisam bila tu. Nisam bila više na ovom svetu. Ja sam bila negde na drugom mestu. Na tom nekom drugom mestu bila je neka livada i neka njiva i neka šuma puna cveća. Ja sam onako mlada, devojčica, trčala po tom cveću, brala cveće i nisam videla gde je kraj, nigde ništa. Samo to oko mene. I negde u nekoj daljini, u svetlosti, moja majka. Lik moje majke, kako me odnekuda doziva. Ja idem ka njoj, ali po toj magli i po tom cveću ne znam gde... Bila sam tamo, na onom svetu - prisećala se Paulina, boreći se sa suzama u očima.

Ipak, to nije bio kraj njene priče. Da je bio, ona ne bi danas mogla svedočiti o stravi koju je preživela te večeri. Po nju je došao spas, gotovo niotkuda, i prst sudbine je odlučio da poštedi njen život i da joj priliku da se vrati među žive. Taj spas je došao odeven u uniformu.

- Jedan čovek je, vojno lice, čizmom razbio zadnje staklo, da može da se provuče. Kako je on to staklo razbio i ljudi se gurali kako je ko još mogao da se spasi na to staklo, ja sam ispala iz autobusa kroz taj otvor i potonula na dno reke. Ja nisam više ni bila živa, jer nisam znala ni da plivam.  Skinuo je čizme, skinuo šinjel sa sebe, i pošto se video jedan mali vrh autobusa, a tu je bilo to zadnje svetlo koje se videlo. On se vratio, zaplivao prema tom svetlu od autobusa tu da bi nekog spasio. Znate koliko je on imao snage? Ko bi se vratio iz toga? On se vratio. A ja, kako su me gurali, ja sam ispala dole na dno reke, bila sam dole u blatu, u reci. On je zaronio i uhvatio me. Od svih ljudi koji su bili, uhvatio je mene i dovukao me do prvih čamaca ribolovaca koji su bili tu - ispričala nam je.

Odgovornošću i pribranošću spasilaca, ona je spašena i odvedena na sigurno i toplo. Ona je jedva bila pri svesti.

- Osećam da se nešto dešava, ali nisam u glavi čista uopšte. Samo sam čula da ribari govore: "Još je živa, još je živa, još je živa!". Oni su mene tu prebacili do obale. Sa obale me je prihvatio neki čovek, uzeo me u naručje i potrčao prema fabrici "Lepenka" da me tamo unese, da skinu ono mokro sa mene, da me osuše. Iz Beograda je tada poslato 11 vozila Hitne pomoći. Obustavili su saobraćaj i samo je tih 11 vozila je išlo do uspona. Stavili su me u vešeraj, dali mi neki mantil, ali ja uopšte nisam bila svesna. Sećam se toga, ali tada nisam bila svesna šta se dogodilo. Došli su lekari. Svi su bili oko mene i pitali me kako se zovem. Ja tada nisam mogla da se setim kako se zovem - rekla je.

Iako je prošla sa telesnim povredama, one su bile lakše. Ipak, najteže posledice je pretrpelo njeno mentalno stanje. Bila je obuzeta strahom, jer je za dlaku izbegla sigurnu smrt.

- Bila sam sva izgrebana od stakla. I imala sam upalu pluća, to je normalno, u toj hladnoj vodi. Sve je to prošlo. Oko mene je bio krug lekara. Ponovo su me pitali kako se zovem, pa onda još nešto, pa još nešto... Nisam znala, sećam se dobro da nisam znala uopšte da odgovorim. Davali su mi injekcije. Samo sam čula jednog doktora kako govori: 2Vratiće se, vratiće se.“2On je mislio - vratiće se svesna, počeće da govori. I tako je i bilo, vratila sam se, hvala Bogu - prisećala se ona.

Posle svega toga, morala je da se na javi suoči sa onim što se dogodilo, i da ponovo prođe pored mesta nesreće. To je bilo bolno iskustvo.

- Tada mi se taj strah odjednom vratio, to dešavanje - gde sam pošla, šta se dogodilo... Jer ja sam morala istim tim putem da se vratim pored iste te vode. I tada sam počela da vičem, to je bilo nešto nenormalno, neki vrisak od straha što moram da se vratim tuda. Videli su lekari, naravno, koji je to strah i zašto je to tako. Dali su mi neku injekciju da zaspim. Probudila sam se u bolnici. Tu su nas prevezli – nas sedam živih, a 27 mrtvih je bilo. Tu sam lečena - dodala je.

Ipak, oporavak od fizičkih povreda nije trajao predugo. Tome je doprinela i činjenica da je bila izuzetno mlada, a njen organizam jak. Ipak, kao što se i može očekivati, psihički ožiljci su bili prilično duboki i nisu se tako lako lečili.

- Posle je malo duže trajalo da se čovek psihički stabilizuje, da prosto shvati šta se desilo. Sve sam saznala tek na suđenju. Kad je bilo suđenje vozaču, tada sam dobila poziv. On je preživeo. Video je šta je uradio. Pri nesreći je otvorio vrata - pored njega su bila vrata koja mogu da se otvore. I kad je autobus poleteo u Savu, on je otvorio vrata, iskočio, a autobus pustio da potone. Tokom suđenja u Masarikovoj, ja sam bila svedok. I srela sam čoveka koji me je spasio. Sećala sam se kroz neku maglu da je bio u uniformi. Ispričao mi je priču kako me je izvukao. On je stanovao u Zemunu, ja sam ga posećivala posle - istakla je Paulina.

Ipak, okolnosti oko nesreće su nastavljale da se odmotavaju. To je saznala tek na suđenju, koje je samo po sebi bilo potresno. Pošto su žrtve mahom bili mladi ljudi, prostorija je bila puna ožalošćenih i besnih roditelja koji su tražili pravdu za svoju prerano izgubljenu decu.

- Kažu da su u nesreći učestvovala dva vozača - vozač cisterne i ovaj naš vozač. Cisterna ga je navodno dotakla i pogurala, pa je on sleteo. Ja tu cisternu nisam osetila, ja samo znam da je on vozio jako brzo i da smo mi nastradali zbog njegove vožnje. Osuđen je na vrlo malo, četiri godine, a vozač cisterne na osam. Tada su u sudnici bili svi roditelji nastradale dece koja su nastradala. Ustao je jedan čovek u sudnici i kazao: "Šta god da bude, ja ću njega ubiti. Izgubio sam dve ćerke i zeta, ja nemam nikoga više." I verujte mi da ga je ubio. Posle četiri godine, kad je ovaj izašao iz zatvora, on ga je tog vozača ubio - rekla je Paulina, dok u očima nije mogla sakriti da smatra da je time pravda zadovoljena.

Pošto je tada i dalje bila u srednjoj školi, našu ekipu je interesovalo kako su njeni vršnjaci reagovali na taj tragičan događaj i njeno učešće u njemu. Pitali smo se da li mladi tog uzrasta i mogu da pojme obim strave koji se te večeri dogodio na putu za Umku.

- Mislim da deca nisu mogla ni da shvate šta se tu desilo, mada se o tome stalno čulo na televiziji i pisalo u svim novinama. U "Ilustrovanoj Politici", "Ekspresu", svuda je bila moja slika jer sam bila najmlađa koja je ostala živa. Ja sam kao dete bila u centru pažnje jer sam jedina najmlađa preživela. Svi su bili iznenađeni, niko nije verovao. Moja majka je čula preko radija, otac je čuo dok je radio u fabrici, pročitali su u novinama moje ime. Bio je to šok za sve. Sestre su bile na obali reke kad se to desilo, ali nisu znale da sam ja unutra. Neverovatno je pod kakvim sam okolnostima ostala živa. Jedino što je srce izdržalo. Sat mi je stao u 18:02, a u 18:10 su me izvadili. Znači, bila sam osam minuta pod vodom. Čovek obično umre posle 3-4 minuta u vodi. Izdržala sam nekako - rekla je, ne skidajući osmeh sa lica, jer je pobeda nad smrću - najslađa.

Otkrila nam je i šta se dogodilo sa mladim, ljubaznim kondukterom koji ih je toplo dočekao na početku tog putovanja.

- On je poginuo odmah. Udario je glavom o tablu, to sam čula na suđenju. Ona je bila iza njega i one šipke što je drže. Kako je autobus udario u vodu, on je tako stradao. A ja sam pala skroz pozadi, maltene sam legla kad je autobus udario u to kamenje, a kondukter je udario glavom i odmah poginuo - objasnila je.

Sada, u svojoj 74. godini, Paulini se nikada ne bi videlo da je prošla kroz tako težak trenutak. Ona je u međuvremenu postala majka, potom i baka, a strah od velikih vodenih površina i vožnje autobusom je davno nestao. Ipak, ona se svakog dana seti tog dana kada se susrela sa smrću. I zaista, pre nego nego što je povraćena u život, ona je punih osam minuta provela na drugoj strani.

- Na sebi sam imala cipele koje se šniraju. Kada su me izvukli nisam ih imala na nogama. Kako su mogle meni takve cipele da spadnu? Od nas koji smo bili u autobusu, sve naše stvari koje su ostale su bile u nekoj šupi. Moj otac je otišao i prepoznao moje cipele. Ja to ne mogu nikada da zaboravim, verujte. On je doneo cipele i ja se stalno i sad pitam, kako? Kažu, kad čovek umire, stvarno mu spadnu cipele. I stvarno je tako bilo. Kao da ih je neko odvezao... - zastala joj je knedla u grlu.

(Telegraf.rs)