Sport na 23. Beogradskom festivalu igre: Salvo Lombardo prvi put predstavlja svoj rad u Beogradu

Salvo Lombardo, igrač, koreograf i reditelj sa Sicilije, vođen potrebom da upozna i suoči se sa drugačijim obrazovnim iskustvima, vrlo mlad se preselio u Rim, grad koji je danas baza njegovog radnog kolektiva. Chiasma, osnovana 2016. godine, njegova je kompanija koja od samog početka nije zamišljena u klasičnom smislu. Autor ju je definisao kao policentričnu realnost, odnosno nešto što se ne okreće isključivo oko njegovih radova. To je svojevrsna „kuća sa mnogo soba“ koja okuplja više umetnika, od kojih svaki ima sopstveno istraživanje, svoje radove, svoje koreografije: jedan tentakularni organizam.

Foto: Promo

Preporučujemo

Lombardova trupa prvi put gostuje na Beogradskom festivalu igre, sa komadom "Sport". Odmor pre igre ili poraz posle? Sedeći blizu, pored duge bele piste, svedočimo postepenoj evoluciji čuvenog pokreta grčko-rimskog rvanja: svim mogućim i dvosmislenim nijansama od nežnosti do nasilja, od intimnog zagrljaja do konflikta. Uz zvuk pucnjeva, ovo naglo padanje tela-kao-objekata na zemlju tera nas da razmišljamo o našoj materijalnosti i sujeti konflikta. Na inicijalno pitanje – odmor ili poraz? – dolazi odgovor: u nasilnom sukobu, svi smo gubitnici.

Pre svega, odakle dolazi naziv Chiasma?

Chiasma ili chiasmo je mnogo stvari… pojam, figura koja se javlja u raznim oblastima: lingvističkoj, skulpturalnoj, umetničkoj, kliničkoj i filozofskoj (odakle sam ga ja preuzeo). U svim oblastima ima otprilike isto značenje — kao da je to transliteracija jednog grafičkog simbola, slova iz grčkog alfabeta, koje ima formu slova X. Dakle, chiasma je neka vrsta tačke spajanja u kojoj se slivaju različiti tereti i sile, čak i kada dolaze iz različitih impulsa i pravaca. Dopala mi se ta slika nečega što jeste tačka, ali ne fiksna tačka, već mesto gde različite sile, impulsi i sklonosti oslobađaju svoju energiju i težinu. Filozof po imenu Moris Merlo-Ponti, je otac onoga što se naziva filozofijom percepcije. On definiše ovaj pojam na izuzetno zanimljiv način. Ukratko: on kaže da je chiasma tačka susreta između objekata i subjekata. Za mene je to, kao umetnika, značilo postaviti se ponovo između objekata — koji mogu biti bilo šta, pa i sopstvene predstave — i subjekata, koji su sav sistem odnosa, prisustava i ljudskosti oko tih objekata.

Kako ste otkrili igru, i na koji način se nadalje vaš rad kao igrača prepliće sa radom koreografa?

Moj obrazovni put je veoma heterogen, i mislim da je to oblikovalo moju poetiku i identitet kao umetnika; mnogi me nazivaju multimedijalnim umetnikom, ali ja sebe definišem kao umetnika koji ima mnogo različitih načina da nešto kaže. Kao dete sam počeo da se bavim sportskim plesom, dakle potpuno drugačijim poljem od onoga čime se bavim danas, i stigao sam i do takmičarskog nivoa. Kasnije sam shvatio da me više zanima da pokret stavim u službu umetničkog izražavanja, da izađem iz dimenzije takmičenja. Sa 14 godina počeo sam da učim tehnike onoga što zovemo savremena igra, ali tada se pojavio moj veliki ljubavni zanos: fascinacija dramskim teatrom i režijom. Tako sam posle klasične gimnazije upisao školu dramske umetnosti pri Teatru Stabile, za glumce i reditelje, u Kataniji. Paralelno sam nastavio sa igrom. Kada sam završio školu, moj profesionalni početak bio je veoma raznolik: dodirivao sam teritorije koje su bile veoma udaljene jedna od druge. Otkrio sam istraživački, fizički teatar i igru — drugačiji pristup od onoga koji sam poznavao iz svoje škole. Radio sam u klasičnim pozorišnim kompanijama, manje u trupama savremene igre, pa čak i u žanrovima koji su daleko od mene, poput muzičkog teatra, mjuzikla, operete. Razvio sam mnoštvo različitih veština.

Kada sam imao 23 godine, sa obzirom na zanimljive ponude, počeo sam intenzivno da radim kao glumac. U to vreme, čini mi se da sam razumeo da želim da stvaram svoje predstave. Nastavio sam teorijske studije na univerzitetu, stekao nove alate i razvio interesovanja posebno u polju vizuelnih umetnosti i video-arta. Zato su danas moji radovi svojevrsna kombinacija svega toga: "Excelsior" i "Amor" imaju snažnu multimedijalnu strukturu, uz važan upliv video-arta. Biti performer za mene najpre znači valorizovati sve te mogućnosti i prestati da mislim o sebi kao "ovde glumac, ovde igrač", već kao o performativnom telu. Fokus sam stavio na telo, a ne na tehniku ili konkretan jezik. Ukratko, ja sam umetnik koji se bavi telom i telesnošću.

Foto: Promo/ Eros Brancaleon

Vaš rad "Sport" deo je trilogije koja je inspirisana poznatim triptihom Luiđija Manzotija, sa kraja XIX veka: "Gran Ballo Excelsior", "Amor" i "Sport". Kako ste naišli na ta tri baleta koja su pokrenula kreativni proces?

Upoznao sam ih tokom univerzitetskih studija, na predmetu Estetika akademske igre kod Flavije Papacene, važne teoretičarke klasičnog baleta. Bio sam njen student i — voilà! — naišao sam na "Gran Ballo Excelsior", najznačajniji rekonstruktorski rad ove profesorke. Naime, "Excelsior" je premijerno izveden u Teatru milanske Skale 1881. godine, i imao je planetarni uspeh decenijama. Razlog zbog koga i danas postoje hoteli i izdavačke kuće koje nose ime Excelsior jeste upravo to što je balet "Excelsior" u to vreme bio fenomen na nivou današnje Beyoncé — nešto izuzetno popularno. Njegova istorija bila je uspešna sve do uspona fašizma, a onda je krajem 1960-ih Ugo Del’Ara rekonstruisao delo za Mađo muzikale u Firenci. Uz pomoć Papaceninih istraživanja uspeo je da obnovi mnogo informacija, pa čak i video-dokumente iz 1913. koji pokazuju kako je otprilike izgledala izvorna Manzotijeva koreografija. Pored svih tih istorijskih zanimljivosti, mene je fasciniralo to što je reč o "Gran Ballu", a ne baletu, pa sam istraživao razliku između ta dva žanra. Bilo mi je fascinantno videti to delo usred tradicije romantičnih baleta tog vremena. "Gran Ballo Excelsior" je, u tehničkom i kompozicionom smislu, neka vrsta pretka niza iskustava koja su u 20. veku krenula u razne pravce (uključujući i mjuzikl, komediju, spektakl), jer je spajao akademsku tehniku sa "teatralnijim" formama, posebno pantomimom. Pritom je koristio ogroman broj izvođača, životinje, biljke…

Ono što me je posebno privuklo bilo je to što je "Excelsior" reprezentovao jednu specifičnu ideju italijanstva, nacionalizma — za svoje vreme krajnje politički nabijen diskurs. Shvatio sam da nedostaje savremena refleksija o tome. Zato me je zanimalo da rastavim komad na delove i kroz svoj današnji jezik i pogled ispitam šta nam ti delovi govore danas.

Šta za vas predstavlja cela trilogija?

Iako su ova tri dela veoma različita, trilogija je celina koja predstavlja neku vrstu analize ovog trenutka u istoriji, i u ovom delu sveta. Gledište iz kog posmatram je Zapad. Zato "Excelsior", "Amor" i "Sport" imaju zajednički koren: problematiku moći — naravno, različito artikulisanu u svakom delu. "Excelsior" se bavio time kako se identiteti — kulturni, rodni, itd. — oblikuju kroz strukture moći; "Amor" je imao sličnu misiju, ali kroz prizmu tradicije, koja nam deluje kao stub napretka, ali je istovremeno i vrsta kaveza koji određuje pravila; "Sport" zatvara krug temom pada: nakon što sam prikazao "korene problema", "Sport" ih bukvalno preokreće, kao i tela igrača. U prethodnim delima telo je bilo stabilnije.

Kakvu ulogu ima igra u savremenom društvu?

Za mene igra podrazumeva mnogo stvari, zato moram da mislim o njoj široko i pluralno. Igra je jedan od instrumenata koji mi omogućava da govorim o telima, a tela su najkonkretnija manifestacija raznih društvenih dinamika, odnosa i diskursa. Dakle, igra je za mene sredstvo za artikulaciju performativnog, jer me zapravo zanima produbljivanje diskursa o performansu, dok koristim kodove umetničke igre. Igra me interesuje i ima važnu ulogu sve dok se ne zatvara u sebe, dok ne prenosi samo informacije o samoj praksi, već se otvara kao medij i most ka drugim pitanjima. Ne želim da mislim da moja praksa kreće od tačke A i vraća se u tačku A — zatvorena u sebe samu. Naprotiv!

(Telegraf.rs/PR)