Vaspitačice iz Zemuna izvele čudo! Zbog ove LUTKE deca ostavila telefone: "Dolazi iz daleka, treba mu društvo"

Ako 20 dece u vrtićkoj grupi "lavići" u Zemunu pitate čime bi se pre sada igrali, telefonom ili plišanim zmajem Miloradom, čućete kako svi uglas viču isti odgovor. Milorad.

Ova lutka, naizgled sasvim obična, naterala je decu da zaborave ekrane, DexRocka, pa čak i Brainrot, a da im upravo Milorad postane omiljeno ime i omiljena tema. Naučili su ga da igra školice, sankali se sa njim dok je bilo snega, grlili ga da se ne oseti usamljenim, brinuli da li je gladan, delili sa njim priče iz vrtića, a i one pred spavanje.

Zvuči vam kao bajka ili igra dece iz osamdeset i neke? Zapravo je vrlo realno i desilo se u vrtiću "Mala oaza" u Zemunu, gde su dve vaspitačice Ela i Kristina, osluškujući mališane iz svoje grupe, došle na ideju koja je je ubrzo prerasla u neverovatan podvig. One su stvorile lutku koja je savremenu tehnologiju bacila u zapećak, a na presto vratila ono što smo svi pomalo zaboravili - druženje.

- Počevši od toga da mališani najviše od svega vole bajke i priče, deca su stalno u vrtić donosila knjige, i tu je bila i naša priča Zog. Zog je jedan neobičan zmaj. On je toliko zaintrigirao dečicu da su doneli i nastavak. Kada smo ih pitali "na koga vam zmaj liči", neko je rekao na krokodila, neko na guštera, zmiju, a jedno dete se izdvojilo i reklo "postoji jedan zmaj, to je komodo zmaj" - priča nam vaspitačica Kristina Đurić, opisujući kako je sve počelo.

Tada su i mnogi roditelji saznali da na zemlji postoji jedan zmaj koji nije mitsko biće, koji je stvarna životinja, i sa decom krenuli u ovu neverovatnu avanturu. Vaspitačice su prvo dale zadatak da sva deca sa roditeljima kod kuće nacrtaju komodo zmaja i istraže svašta o njemu, ko je on, odakle dolazi, kako se hrani i živi. Isprva nisu slutile da će deca, a bogami i roditelji, jedva dočekati da ispričaju svoju priču o ovom zmaju.

- Imale smo želju i volju, što je u životu najvažnije. Kada vam je u radu sa decom puno srce, dođete na ideju da stvorite projekat koji će ih podstaći da se kroz igru vrate pravim vrednostima - priča dalje vaspitačica Ela Novaković, otkrivajući nam kako je u vrtić potom stigao i plišani zmaj Milorad, a onda i novi zadatak za decu i roditelje. Da Milorada ugoste u svom domu.

- Samo jedna lutka i puno mašte bili su dovoljni da se zaigraju i deca i roditelji, a i mi vaspitači. Deci smo rekle " zamislite, on dolazi iz daleka, on ne zna da se druži. Roditelji su ga poslali baš ovde, jer su čuli da su ovde neka dobra, vredna i velikodušna deca koja će ga ugostiti i naučiti šta je drugarstvo" - opisuje nam Ela.

Deca su toliko bila ushićena da nisu mogla da dočekaju da dođu na red i prime Milorada u svoj dom. Kod kuće su pričala samo o njemu, kako će ga primiti, šta će mu sve pokazati, koje ga igre naučiti. Tih dana deca se više nisu ni sećala mobilnih telefona. Za lutku zmaja šile su se haljine i odelca, crtali crteži, pričale priče.

Kod svakog deteta Milorad je boravio dva dana i za to vreme upoznao roditelje, braću i sestre, bake i deke. Deca su sa roditeljima potom u jednu svesku pisala kako su se provela sa Miloradom i lepila slike njihovog druženja.

- Ideja je bila da kroz ovaj projekat povežemo i roditelje, da "pomirimo" različitosti i napravimo jedinstvo u grupi, da roditelji takođe razmenjuju iskustva, a usput provode i kvalitetno vreme sa svojom decom - dodaje Ela.

Nakon što je sveska popunjena neverovatnim pričama i doživljajima, projekat je dobio svoju "krunu". Deca nisu želela da tu bude kraj. Htela su da još jednom ispričaju svoju priču. I tako su Ela i Kristina osmislile da sa decom naprave predstavu koju će gledati svi drugari iz vrtića.

- Mi smo prepevale sve priče roditelja i dece u par stihova. Deca su to od srca naučila, bila su neverovatno motivisana, iskreno su to želela i sve stihove su zapamtila vrlo lako. Tako smo održali predstavu i napravili proslavu projekta. Svi drugari iz vrtića su bili prisutni i mogli da čuju šta je Milorad sve naučio decu i šta su deca naučila njega. To je bila dvosmerna "ulica" davanja i primanja - pričaju ponosno Ela i Kristina.

Naročito su, dodaju, zahvalne roditeljima na velikoj podršci i trudu.

A kada smo došli u vrtić "Mala oaza" da proverimo šta sad Milorad radi, dočekao nas je u crvenom kraljevskom plaštu i krunom na glavi. Plašt mu je sašila baka male Sare Nanuševski iz grupe, a krunu napravila Kiki. Na pitanje zašto Milorada više vole od telefona, malena Sara Knežević objasnila nam je sve u dve reči: "zbog druženja".

Preslatki Teo doneo je čak i mapu da nas nauči da komodo zmaj dolazi iz Indonezije, Lazar je opisao kako ga je naučio da sadi vinovu lozu, dok je Aleksej ispričao kako se Milorad plašio da skija, ali ga je on zagrlio i naučio kako da bude hrabar.

Senka je rekla da je Milorada naučila šta zagrljaj znači, Mila je opisala kako je putovao avionom da stigne čak u Zemun, a Joca i Maša su ispričali kako su onda svi u vrtiću pravili avione od papira. Jana ga je učila društvenim igrama, Iskra i Kruna su ga mazile i razmazile, Srna mu je čitala priče pred spavanje, a Andrea ga je upoznala sa princezama Elzom i Anom. Nikša mu je spremao čaj i kolačiće jer bez toga, kaže, nema prave proslave.

I dok su vaspitačice opominjale decu da ne upadaju jedni drugima u reč i da ne prekidaju novinarku dok postavlja pitanja, zapravo smo prisustvovali najlepšem mogućem prizoru. Ova deca su se, vođena svojim vaspitačicama, nadvikivala da nam pričaju o ljubavi, drugarstvu, pažnji, empatiji. Njihova ushićenost pokazala je još jednom da posvećenost i dela koja činimo srcem stvarno mogu stvoriti čuda. Nekad su ta čuda mala. Pomoći će nam da se setimo šta je ono što stvarno vredi i čemu se trebamo predati kada svoje telefone ostavimo po strani.

Jedno od tih malih čuda je zmaj Milorad i ono što su Ela i Kristina uradile srcem, ne sluteći da stvaraju uspomenu za ceo život i putokaz za sve nas kojima su čuda potrebna.

Najteži izazov

Govoreći o pravim vrednostima, kao i čestom razapetošću roditelja između modernog i tradicionalnog vaspitavanja dece, pitali smo vaspitačicu Elu Novaković i koji je najteži izazov danas.

- Najteži izazov je održati disciplinu. Ne kroz vikanje, pretnje i udaranje, nego kroz jasno postavljanje granica. Granica znači doslednost - ako ovo što sam ti rekao ne uradiš, trpećeš posledice. Na primer, ako prekršiš dogovor, nećeš moći danas da budeš duže u parkiću ili da gledaš crtani pred spavanje - objašnjava Ela.

Kako ističe, dete ne može ni da donosi odluke umesto roditelja.

- Dete može da odluči da li će obući crvenu ili roze suknjicu, ali ne može da odluči kada će ići na spavanje, šta će da jede, može da odluči da li će bananu ili jabuku, a ne može da odlučuje između torte i ručka. Decu moramo disciplinovati da bi izrasli u prave ljude koji će imati poštovanja za druge i samopoštovanje, znati kada da kažu "ne" i zdravo postave granice. To je veština koja se uči i koja se razvija, i prvo moramo da je usvojimo mi odrasli da bismo mogli da naučimo i decu.

Dosta veliki problem današnjice, dodaje Ela, je i što svako svašta priča, i što u moru informacija roditelji ne znaju na koju stranu da se okrenu.

- Svaki roditelj najbolje poznaje svoje dete, ali ne treba izbeći ni saradnika, vaspitača, sutra učitelja, nastavnika, psihologa... Pojedini roditelji žele da sarađuju, a pojedini beže, vide nas kao da smo na "drugoj strani". Mi u našem vrtiću uvek pričamo da smo na istoj strani, mi smo tim. Ne postoji nevaljalo dete, već samo dete koje je iz nekog razloga uznemireno, anksiozno. Ali hajde da budemo saveznici i da zajedno lečimo uzrok, a ne posledicu.  Ovaj period sada je investicija u budućnost, svaki momenat koji provedete sa detetom je ulaganje u njegovu budućnost. I kad ste najumorniji, nađite vreme da se posvetite detetu. Nije bitno koliko, bitno je da to vreme bude kvalitetno, da ih slušate, da ne držite mobilni dok vam dete priča šta je radilo u vrtiću ili dok priča kako je naučilo da se prevrne na gumi - poručuje Ela.

(Telegraf.rs)