"Ko si ti da tražiš više, ako drugi nema?" Baka Desanka s Novog Beograda ima 102 godine i važnu poruku mladima

"Pesak, pesak, ceo Novi Beograd bio je u pesku. Živeli smo u baraci i tri godine čekali da se završi naša zgrada. Kupovali smo hranu na tačkice, niko nije mogao da dobije više nego što mu sleduje. Jedni drugima pomagali i svi smo bili srećni!"

Ovako prve dane Novog Beograda, pedesetih godina, opisuje verovatno najstarija Novobeograđanka, baka Desanka Vukmirović, koja je 8. marta napunila 102 godine! Njena porodica prva se uselila u zgradu u Ulici Luja Adamiča u Paviljonima. U svojoj životnoj ispovesti za "Telegraf" baka Desanka ispričala nam je neverovatne detalje iz vremena kada je Novi Beograd još bio samo pustoš.

Novi Beograd, čudo dvadesetog veka! Izgrađen na močvarnom tlu, koje je prethodno, nadljudskim naporom, nasuto peskom. Danas to je elitni poslovni centar, grad nebodera i bulevara, košnica ljudi, automobila, biciklista, čvorište železničkog i autobuskog prevoza.

"Ko je mogao verovati da će u tom pesku biti zgrade! Peska je bilo gde god da se okreneš. Sećam se crvenih autobusa, jedna linija vozila je za Beograd, druga za Zemun. Retko smo išli u Beograd, a kada smo išli, oko nas je bio samo pesak. I sećam se jednog mesta na kome je bilo mnogo sijalica, bile su tu neke hale i sve je svetlelo", pokušavala je da se priseti baka Desanka prizora za koji bi moglo da se kaže da je bio pre trista, a ne pre 70 godina.

Baka s radošću priča o detinjstvu i mladosti, ali njena sećanja složena su tako da su pojedini detalji ostali zagonetni. Nismo mogli da dokučimo šta je to svetlelo na Sajmištu ili na starom aerodromu, ali je slika nepreglednog peska na nas ostavila neverovatan utisak. I slika nekog drugog vremena, kada je čovek bio srećan kada ima malo i kada ima s kim da to malo podeli!

Ono što nije izbledelo je životna filozofija ove stamene žene – strpljenje i zahvalnost. I sve će doći...

"Moraš biti strpljiv i čekati da dođeš na red. Kad nešto može da ti se pruži, možeš biti zadovoljan, ali da ti sam određuješ koliko ti treba da imaš, dok drugi nemaju... Ko te pita? Ko si ti? Ne, ti imaš da čekaš, kad dobiješ, budi zadovoljan i ništa više", ispričala nam je baka Desanka.

Evo šta stoji iza ovog čvrstog stava. Treba se setiti vremena kada je vazduh bio pun peska, a sav imetak jedne porodice katkad je mogao da stane u omanju putnu torbu. To je bilo vreme tačkica i oskudice, ali i vreme ljudi koji su jedni drugima umeli da se nađu.

Novi Beograd 1953. godine. Još nijedna stambena zgrada u čuvenim Paviljonima nije završena. Čeka se, nema materijala. Baka Desanka i njen suprug Mile, koji je, inače, bio i predsednik novoformirane opštine, žive u barakama kod današnjeg Studentskog grada. To je srce budućeg Novog Beograda. Mali dom kulture, prodavnica, pekara i prvi stanovnici pristigli iz svih delova Jugoslavije.

"Tu su bile barake gde su stanovali radnici koji su radili na izgradnji Novog Beograda. Tu je moj muž izabran za predsednika opštine, jednom, uveče na sastanku, gde je bilo to njegovo društvo partijsko, ti službenici i činovnici. To je bilo nedaleko od naše kuće, on je izabran noću za predsednika opštine. Onda se tu slavilo, a ja sam iz kuće gledala kroz prozor, ne znam šta je to tamo, šta rade, i onda su mi kazali: pa Mile je izabran za predsednika. Godinama je bio predsednik opštine, ali ja se u to nisam mešala, bila sam domaćica", priča nam baka Desanka.

Iako je bio uvažen u društvu, Mile Vukmirović je sa ženom živeo među radnicima, među običnim ljudima koji su se upoznavali na temeljima novog grada i zajedno čekali u redu za parče hleba i komad mesa.

"Nismo mi mogli da uzmemo šta hoćemo, nego smo dobijali na tačkice. Sećam se, jedna žena iz našeg komšiluka došla je da uzme za decu i za nju hleb. Rekli su joj da je to što traži mnogo i da može da dobije samo onoliko koliko joj se odseče tačkica. Ja sam rekla: 'Uzmi moje tačkice'. Ona posle dolazi do mene i zahvaljuje se. To je bilo normalno, da pomogneš nekome, ako možeš i mi smo se svi lepo slagali", priča nam baka Desanka.

Kada su 1954. godine dobili stan, nije bilo ni struje ni grejanja! Čekali su u redu za naftu i dobili, znate već, onoliko koliko im je bilo određeno.

"Moralo je tako biti i to je normalno. Niko se nije bunio, ko te pita, nije smeo da se pojavi neko da kaže da mu nije dobro. Moraš da ćutiš ako si nezadovoljan", otkriva baka Desanka.

Desanka je rođena 1924. godine u selu Vojka kod Stare Pazove. Njen otac bio je srpski vojnik koji je prešao preko Albanije, a stare porodične slike uredno su poslagane u album. Desankina majka bila je veoma lepa žena koja je rođena još u 19. veku. Tu je i tetka, veoma važna osoba u Desankinom životu, a ne biste verovali zašto. Tetka je odigrala ključnu ulogu provodadžisanja. Tako je Desanka upoznala Mileta. Nije bilo onoga što mladi danas rade – upoznavanja, približavanja, premišljanja...

Sa mužem je u Krčedinu podigla vikendicu i prelepu plantažu.

"U mnoge sam zemlje putovala, ali sam imala moj Krčedin. Kad je moj muž umro, ja sam morala da se bavim imanjem, pa sam prskala i rezala. Ona prskalica je imala 20 kila, stavim je na leđa i još podignem ruku da mogu da prskam... To je bilo teško, ali morala sam i htela sam da radim. Volela sam to, da održavam vinograd, lozu i baštu, a imala sam svega u bašti. Breskve, trešnje, bademe, kajsije, kruške, smokve, maline. Radovala sam se kad isprskam lozu, onda stanem na terasu, a ono se plavi sve. Ja uživam, zaboravim da sam radila", priseća se baka Desanka.

Najdraži su joj bili trenuci sa njenom unukom, koju je slušala.

"Ona mene zove Bajbok i ja nju. Ona šta god da mi je rekla, ja sam to uvažila i cenila", priča baka Desanka.

Dok smo je intervjuisali, sa njom su bile ćerke Ljiljana i Vesna, kao i Vesnin suprug Nebojša. Oni su tu za baku Desanku, koja nam je obećala da će nas pozvati na proslavu svog 103. rođendana. Suprug Mile preminuo je 1987. godine, a svoj radni vek završio je u opštini Zemun. Pa ipak, porodica je ostala vezana za Novi Beograd i s ponosom ističe da su među najstarijim Paviljoncima i da ne nameravaju da to promene.

"Kafa, mi nismo znali šta je to!"

Danas nema kuće u kojoj se ne služi kafa. Uvek je ima... A u vreme bake Desine mladosti niko nije znao ni da kafa postoji. Pili su neke napitke od mleka, ječma, cikorije... Ali kafa se pojavila tek šezdesetih godina. Normalno, u ograničenim količinama.

"Mi nismo ni znali da postoji kafa! To se nije ni uvozilo. Tek kasnije smo mogli da je kupimo i to da čekamo na red, kad kafa dođe u trgovinu. Svi dobiju po jednu kutiju, ako ima, ako nema više, sutra ili drugi dan...", priseća se baka Desanka.

Sa ciglom u bioskop

Malo je ljudi, priseća se baka Desanka, išlo da gleda filmove u kulturnom centru koji je postojao na mestu današnjeg Studentskog grada. Oni koji su žarko želeli da gledaju film nosili su sa sobom – ciglu!

"Ljudi ugreju ciglu, pravu ciglu, donesu, stave na noge, jer nije bilo grejanja u domu kulture. Onda su oni noge grejali na ciglama i tako neko izdrži do kraja filma", priseća se baka.

(Telegraf.rs)