Susret tri generacije preživelih u Holokaustu: Stare rane lako zakrvave, ali bolno sećanje ne sme da izbledi

U Američkom Israživačkom centru (ARC) u Ložionici u Beogradu održana je panel diskusija koja je povezala tri generacije potomaka Jevreja koji su na tlu Jugoslavije samo pukom srećom preživeli dane smrti. Holokaust, uništenje, genocid – terminologija je koja iz različitih uglova osvetljava bolan period istorije, sećanja koja se s generacije na generaciju prenose ne samo kao istorijski fakt, već kao živa emocija.

Događaj je organizovan povodom Nedelje sećanja na Holokaust, zahvaljujući saradnji ARC-a i organizacije Haver Srbija.

U diskusiji su učestvovali Hana Hanika Montiljo Gašić, koja je rođena pre Drugog svetskog rata, ali je strahote nacizma otkrivala tek kada je odrastala, Brane Popović, koji je predstavljao drugu, i Mina Pašajlić, koja je govorila iz perspektive treće generacije.

Moderatorka je bila dr Nevena Daković, redovna profesorka Fakulteta dramskih umetnosti.

Nakon uvodne reči Nika Enca (Nick Enz), koji se obratio ispred ambasade SAD, učesnici su podelili svoja osećanja, osećanja i sećanja koje su dobili od svojih roditelja, baka, deka, pa i prijatelja, okoline. Svako od njih u svojoj duši opipao je teške ožiljke koje nosi, koje je nasledio, čak i kada su se njihovi najbliži trudili da te ožiljke prikriju.

Sećanje je važno i sećanje će opstati, uprkos smeni generacija i turbulentnim događajima u svetu, zaključili su učesnici panela.

Hanika Montiljo Gašić otkrila je da, mada je rođena na samom početku rata, priče o strahotama slušala je u jevrejskoj zajednici. Ono što je, međutim, dobila od svoje majke, daje pravi emotivni naboj. Od nje nije čula priče o ratu, skrivanju i bolu, već je, uvek kada bi je nešto pitala, začula plač. I danas Hanika, u svom zlatnom dobu, zasuzi kada se povede priča o Holokaustu. To su suze koje budućim generacijama nose emociju.

"To (stradanje) je dosta kasno došlo do moje svesti. Ta reč (Holokaust), specifične težine, meni je došla u pozne godine u odnosu na generacije koje su to saznanje dobile još pred kraj osnovne škole. Sve je to bilo od 1948. godine, kada sam počela da se školujem, nekako prikriveno, tapkano, nije se duboko diralo. Moja mama i moj tata teško su doživeli Drugi svetski rat. Moja porodica i ja smo pukom slučajnošću ostali živi. Tata nije imao snage ni vremena, ali mamu sam pokušavala pitanjem da podstaknem da mi nešto kaže. Međutim, ja sam tada dobijala emotivne nagone kod moje mame, počinjala je da plače. Kad vidim da plače, ja više neću da postavim pitanje, jer se uznemirim ne samo ja, već uznemirim i nju. Umrla je u mojoj 42. godini. Sukcesivno, iz događaja u događaj, kako se to u našoj jevrejskoj zajednici obeležavalo, ja sam u tome učestvovala. Imali smo predavanja i edukaciju od starijih članova naše zajednice. Tako da je ta spoznaja Holokausta ostala baš onako upečatljiva, iako to lično nemam uneto u moje telo", ispričala je Hanika.

Brane Popović je pripadnik druge generacije. Njegova majka ništa mu nije govorila o poreklu, sve dok otac jednog dana nije rekao: "Idi u jevrejsku zajednicu, tamo su dobri ljudi." U druženju s vršnjacima pronašao je ranu koju, kako kaže, neprekidno češe, pa ona ponovo zakrvari, tek što se krastica stvorila. Jer – ta ga rana, kako kaže, uvek iznova "gnjavi".

Njegova majka je za sobom imala dva braka. Prvi suprug preminuo je za vreme rata i bio je plašljiv da se kreće kroz grad. Posao kojim su se bavili zahtevao je da povremeno s Voždovca odu do Terazija, pa je to činila njegova hrabra majka. Krila se, nije nosila žutu traku, a koliko je to bilo opasno svedoči njena priča o poznaniku koga je srela u Dečanskoj. Drugar iz mladosti viknuo je ne: "Zdravo, kako si", već "Gde ti je zvezda?" (Davidova zvezda na žutoj traci, simbol kojim su žigosani Jevreji).

Srećom, te reči nije čuo niko ko bi jednim potezom tu ženu mogao da uputi u logor smrti.

Pošto je ostala bez supruga, udala se ponovo za Srbina i dobila je sina Branu.

"Ja sam rođen dve godine nakon što se rat završio. Naravno, tu nema nikakvih sećanja iz Holokausta. Moj otac je bio Srbin, pravoslavac. Ja sam tek negde s 13 godina saznao da sam ja zapravo Jevrejin. Moja majka to meni nikad nije rekla. Ja sam imao 13 godina kad je meni moj otac, pravoslavac, rekao: idi u Jevrejsku opštinu, tamo su dobri ljudi. Ja sam te godine otišao na letovanje s jevrejskom decom i tako je sve krenulo. Ja sam onda počeo da učim, bio sam u tom dobu kad je moglo da se nauči i da se razume šta se desilo i od tog vremena pa sve do sada ne prestajem da se užasavam time šta se desilo", ispričao je Brane.

Mina Pašajlić odrasla je u porodici gde religija nije bila važna, njena baka o svom poreklu nije ni govorila. Ona se danas bavi neformalnim jevrejskim obrazovanjem, jedna je od osnivača udruženja "Haver" i priču o Holokaustu smatra važnom za sva vremena.

"Imala sam možda 6-7 godina kada sam samo postala svesna toga da dolazim iz porodice koja ima jevrejsku liniju. Mama mi je Jevrejka, a tata Srbin, pravoslavac. Početkom ratnih devedesetih jevrejska zajednica u Beogradu i na prostoru bivše Jugoslavije je postala, u neku ruku, sigurna kuća i utočište za članove zajednice. Jednog dana sam sa svojom bakom krenula u Jevrejsku opštinu, sutradan smo bili u dečjem klubu, na dečjim aktivnostima i prekosutra smo otišli u letnji kamp. Moje prvo sećanje o Holokaustu zapravo dolazi iz tog letnjeg kampa, gde sam kao dete odrasla i gde se moj jevrejski identitet razvijao. Moja baka je preživela Holokaust i ona je bila jedna od onih ljudi koja je posle rata okrenula leđa judaizmu i jevrejskoj zajednici. Bila je jako ljuta, njen otac je bio streljan u Jajincima, njena majka nije uspela da se nosi sa ratom i posledicama, tako da je moja baka iz tog nekog gneva zatvorila vrata i krenula je da se vraća zajednici tek kada su unuci krenuli da se pojavljuju u njenom životu", ispričala je Mina.

Ona nikada nije čula priču o patnji svoje bake od nje, već putem jednog intervjua koji je baka dala i tako sačuvala sećanje. Ali i tišina nosi emociju.

Hanika je podelila sa nama i veliku prazninu. Njen brat od strica zabeležio je stradanje njene familije.

"Danas bi bilo 5 Hanika, kao što sam ja. Moj tata je bio u porodici s osmoro braće i tri sestre i svi su oni bili porodični ljudi, svi su imali decu. Kad je došao kraj rata, njih dvadesetsedmoro, njih nema. To bi sada bila meni jedna velika porodica", priča Hanika sa suzom u očima.

(Telegraf.rs)