Dragana otkrila priču iz redakcije, pa zaplakala... Ljudskost nema rok trajanja, ovo je duševna investicija

Postoje priče koje ne zastarevaju. Priče koje nadžive radna mesta, redakcije, titule i godine.. U vremenu kada se često govori o sebičnosti, trci za opstankom i okretanju glave pred tuđim problemima, postoje i oni ljudi koji svojim postupcima pokažu da ljudskost nema cenu.

Jedna takva priča stigla je od naše koleginice, novinarke Dragane Petrović, koja ima dve decenije iskustva, ali ni posle 18 godina nije zaboravila gest žene koja je bila spremna da žrtvuje sopstveni posao kako bi ona sačuvala svoj. To nije bila velika životna pozornica, niti događaj koji je dospeo na naslovne strane. Desilo se u jednoj redakciji, u teškim vremenima, kada su mnogi strahovali za svoju egzistenciju.

Preporučujemo

Možda upravo zato ova priča ima toliku snagu. Jer pokazuje da su najveći heroji često oni tihi ljudi, kolege koje pruže ruku onda kada je najpotrebnije. A takva dela se ne zaboravljaju.

U nastavku prenosimo ispovest naše koleginice, bez izmena:

„Često se u životu dešava da ti prijatelji okrenu leđa baš kad treba... ja sam više puta u najvažnijim situacijama bila sama. Ali u jednoj situaciji koleginica je uradila nešto što me rasturilo na pamparčad. Ali bukvalno.

Pre jedno 18 godina, kada sam bila na samom početku novinarske karijere, radila sam u dnevnim novinama Glas javnosti. Radila sam sa divnim ljudima, sjajnim novinarima i najdražim urednikom.

Plate su zbog teškog vremena bile katkad i neredovne, i u jednom trenutku usledio je talas otkaza gde smo mi najmlađi bili prvi na udaru. Atmosfera je bila bezveze, tenzija, svi smo imali neku muku, ali nije bilo laktanja da bi neko sačuvao svoju fotelju.

Foto-ilustracija: Shutterstock

U tom momentu, ja sam privatno bila baš u teškoj situaciji, ne ljutite se, ne bih sad o tome da pričam... I nisam nikako smela da ostanem bez posla. I tada je jedna moja koleginica, Marija, uradila nešto što se u današnje vreme, pa i u tom korporativnom svetu, retko sreće.

Naša redakcija je bila puna ljudi, ali uvek je bilo puno radosti, smeha, zezanja... I Marija me u jednom trenutku uzela za ruku, okrenula se ka uredniku i rekla: 'Ako se desi da mala Gaga dobije otkaz, ja preuzimam. Ja odlazim iz redakcije umesto nje, ona ne sme da ostane bez posla.'

Ljudi, ja ne mogu da vam opišem... Skamenila sam se sva, i dan-danas pamtim tu rečenicu... koja je tad bila pravi čelični štit i ljudski, i kolegijalni, i drugarski, i ženski... kako god.

I sad mogu da zaplačem.

Život nas je nakon toga razdvojio, obe smo svojevoljno otišle iz redakcije, godinama se nismo videle, tek poneka poruka.

I pre neki dan sam slučajno saznala da su Marija i njen muž otvorili kafić u Beogradu. U trenutku me pogodila lavina sećanja. Setila sam se Marijinog gesta pre 18 godina i poželela da odem na kafu u njen kafić i ispričam vam ovu priču...

Danas, sa dvadeset godina iskustva u medijima i dva porodična posla, znam koliko je teško staviti tuđu egzistenciju ispred svoje. A Marija je tada bila moj anđeo, moj 'duševni investitor'. Dala je sebe da bi sačuvala moju sigurnost. Odlučila je da zaustavi moje suze po cenu sopstvenog posla.

Eto, za mnoge je ovaj kafić samo kafić, ali za mene spomenik ljudskosti.

Pa ako vas put nanese na Olimp, svratite kod Marije i Nikole na kafu. Ne zato što je to moderno mesto, ili zato što je to najbolji espresso, nego zato što iza njega stoji žena koja ima dušu golemu kao Golija. O takvim ljudima treba da se priča na sav glas, u Srbiji. Na Balkanu.

Hvala ti što si bila čovek kada je meni bilo najteže.“

Možda se svet promenio, možda su redakcije postale drugačije, a ljudi oprezniji. Ali upravo ovakve priče podsećaju da dobrota nije nestala. Ona živi u postupcima koji ne traže aplauz i ne očekuju nagradu. Živi u ljudima poput Marije, zbog kojih vera u čoveka traje mnogo duže od jednog radnog veka.

(Telegraf.rs)