Beograđanka zatekla roj stršljenova u stanu: Odmah je pozvala BIVŠEG DEČKA, pobegla napolje i pozvala mamu!

Tokom letnjih meseci nije neobično da kroz otvoren prozor u stan zaluta poneki insekt, ali kada vam se stršljeni pojavljuju iznova nedeljama, a onda ih tokom jedne večeri u stanu zateknete nekoliko, situacija prestaje da bude bezazlena. Upravo to dogodilo se meni, a ono što je počelo kao pokušaj da provetrim stan tokom prijatne letnje večeri tako se pretvorilo u višesatnu borbu sa nezvanim gostima, zbog koje sam na kraju morala da pozovem pomoć.

Sve je počelo potpuno bezazleno, jednim stršljenom koji je pre nekoliko nedelja unezvereno uleteo u moj stan, a završilo se tako što sam sinoć sa terase posmatrala kako se moj bivši dečko, praktično golim rukama, bori sa čitavom grupom ovih ogromnih insekata koji su se, jedan za drugim, pojavljivali u hodniku i dnevnoj sobi.

Preporučujemo

Moja hrabrost trajala je otprilike onoliko koliko mi je bilo potrebno da protrčim pored bivšeg dečka, izletim iz stana na bezbedno i telefonom mami prenesem situaciju sa lica mesta, njemu nije preostalo ništa drugo nego da se izbori sa njima.

Naime, sve je, zapravo, počelo nekoliko nedelja ranije i nekoliko puta mi se dogodilo da mi u stan uleti stršljen. Sama pomisao na njih nije mi naročito prijatna, ali problem je mnogo veći zbog toga što imam psa koji ima ozbiljnu alergijsku reakciju na ubod pčele ili ose, a svako ko ima psa zna da njima zujanje insekta po stanu uglavnom ne predstavlja upozorenje da treba da se sklone, već poziv da krenu u lov.

Zbog toga sam svaki put kada bi se jedan od njih pojavio morala što pre da reagujem.

Prvi stršljen koji mi je uleteo nije bio naročito raspoložen za borbu i iz nekog razloga nije mogao da poleti, te se čitava moja herojska intervencija završila tako što sam ga zgazila na podu. Naravno da sam i tu imala scenu iz loše režiranog komičnog filma, jer, kada sam pokušala prvi put da ga zgazim, promašila sam, a on mi se popeo na patiku. Kako to obično biva, počela sam panično da vrištim i mlataram nogom, samo da bih ga zgazila kada je konačno pao na parket.

Drugi je, međutim, bio nešto sposobniji od svog prethodnika i uspeo je da uleti pravo u lampu, što mi je omogućilo da pronađem mnogo manje hrabro, ali znatno bezbednije rešenje. S obzirom na to da nisam imala nameru da proveravam koliko je raspoložen za izlazak i eventualni obračun sa mnom, koji bi probudio ceo komšiluk, poklopila sam lampu i ostavila ga unutra do jutra da, jadan, sam ugine.

Posle ta dva susreta naučila sam jednu veoma važnu lekciju, ali i obrazac. Pojavljivali su se uveče, kada padne mrak i kada su svetla u stanu upaljena, svetlo bi ih privlačilo te su prozori morali da budu zatvoreni i neko vreme je ta taktika savršeno funkcionisala.

Iz komedije u horor

Međutim, pre nekoliko večeri napolju je konačno bilo dovoljno prijatno da poželim da dobro provetrim stan. Poučena prethodnim iskustvom, pogasila sam sva svetla, otvorila prozore "na kip" i sedela u mraku, uverena da sam nadmudrila prirodu. Problem rešen jer bez svetla nema ni stršljena, mislila sam.

Neko vreme je zaista sve bilo mirno, a onda sam u tišini začula ono karakteristično, glasno zujanje koje sam prethodnih nedelja već veoma dobro naučila da prepoznajem. Nije mi trebalo mnogo vremena da shvatim o čemu se radi.

Skočila sam na noge, a prva pomisao nije mi bila ni gde je stršljen niti kako ću da ga izbacim, već gde mi je pas. Zbog njegove ozbiljne alergije na ubode pčela i osa, nisam želela ni da razmišljam šta bi moglo da se dogodi ukoliko odluči da pojuri tog "insekta iz pakla" i odmah sam je izvela na terasu i zatvorila vrata, a onda se vratila unutra rešena da pronađem stršljena i nekako ga izbacim iz stana.

Upalila sam svetlo i shvatila da imam malo veći problem nego što sam očekivala, jer mi po stanu nije leteo jedan, već dva stršljena.

Tu je, otprilike, prestala svaka moja želja da situaciju rešavam samostalno. Kako i sama imam popriličan strah od njih, nekoliko trenutaka kasnije sam se pridružila psu na terasi, zatvorila vrata za sobom i počela panično da zovem sve ljude za koje sam pomislila da bi eventualno mogli da me posavetuju, ili, još bolje, da imaju više hrabrosti od mene i dođu da nas spasu.

Prva linija odbrane bila je, naravno, mama. Ona je, kao i svaka majka koja problem rešava telefonom iz bezbednosti sopstvenog doma, imala plan. Savetovala me je da pogasim svetla u stanu, upalim svetlo napolju i tako pokušam da ih namamim da sami izlete. Njen predlog zvučao je sasvim logično i ja sam je poslušala, ali stršljeni, očigledno, nisu.

Čekala sam da izađu, pokušavala da ih pratim kroz stan uz povremene cijuke straha dok sam bežala kada bi mi se približili, palila i gasila svetla, ali ništa se nije događalo. Sama pomisao da treba da provedem noć sa dva stršljena negde u stanu nije mi bila privlačna te je posle nekoliko neuspešnih pokušaja spas stigao u obliku mog bivšeg dečka, koji je, za razliku od mene, bio dovoljno hrabar - ili dovoljno lud - da uđe u stan i pokuša da ih pobije.

Hrabro je ušao u stan sa namerom da pronađe ta dva stršljena i pobije ih, dok sam ja, sada već nešto hrabrija jer više nisam bila sama, krenula za njim, oprezno pregledajući svaki ćošak, ali stršljenima odjednom nije bilo ni traga. Nije se čulo zujanje, ništa nije letelo oko lampe, nije ih bilo na zavesama, zidovima niti plafonu.

Na trenutak smo se ponadali da su, dok sam ja palila i gasila svetla kao da sam na žurci, ipak pronašli izlaz. Već smo počeli da se smejemo i radujemo što nije bilo nikakve potrebe za nasiljem ili rizikovanjem života, ali naša radost je trajala veoma kratko.

Taman kada smo pomislili da je kriza prošla, iz hodnika je počelo da se čuje zujanje, a onda su se pojavili. Zujanje koje se čulo iz pravca hodnika nateralo je svaku dlaku na našim telima da se nakostreši, a ona dva stršljena koje sam prethodno videla odjednom su postala "mačji kašalj".

Gotovo omanji roj stršljena odjednom je počeo da leti kroz hodnik i dnevni boravak, a moj instinkt za preživljavanje uključio se mnogo pre bilo kakve želje da pomognem čoveku koji je došao da spasava moj stan. Nisam naročito ponosna na svoju "hrabrost" u tom trenutku, ali verujem da bi veliki broj ljudi sa fobijom učinio potpuno isto.

Praktično sam preletela pored njega, izjurila napolje i ostavila čoveka koji je došao da mi pomogne samog u stanu da se, praktično golim rukama i onim što mu se našlo pri ruci, bori za sopstveni život.

Sa bezbedne udaljenosti, naravno, nisam bila potpuno beskorisna i preuzela sam "veoma važnu ulogu". Pozvala sam majku i počela da joj prenosim šta se događa iza zatvorenih vrata, dok je iz stana dopiralo zujanje i trajala borba čoveka protiv stršljena u kojoj, srećom, nijedan čovek nije povređen.

Jednog po jednog uspeo je da ih pobije, a kada je sizuacija bila dovoljno bezbedna da i ja ponovo kročim u sopstveni stan, usledilo je novo iznenađenje.

Od malo veće ose do "vrapca"

Ono što nas je naposletku iznenadilo bio je trenutak kada smo ih videli mrtve na jednom mestu. Tada smo shvatili koliko se međusobno razlikuju i da je ogromna razlika u njihovoj veličini.

Pojedini su bili tek nešto veći od prosečne ose i, barem kada su mrtvi i više ne lete prema vama, nisu izgledali naročito zastrašujuće, dok su drugi bili toliko veliki da je ono narodno preterivanje da je stršljen "kao vrabac" odjednom delovalo mnogo manje kao preterivanje.

Naravno, nisu zaista bili veličine ptice, ali kada vam takav insekt zuji nekoliko centimetara od glave, ono čuveno opisivanje stršljena kao "velikog kao vrabac" odjednom počinje da zvuči mnogo realnije.

Kada je poslednji završio na podu, a adrenalin konačno počeo da popušta, pojavilo se pitanje koje je bilo mnogo neprijatnije od samog noćnog obračuna - odakle ih toliko?

Pojava jednog stršljena kroz otvoren prozor nije ništa neobično, ni drugi nekoliko dana kasnije ne mora nužno da bude razlog za uzbunu. Međutim, kada se u relativno kratkom periodu u istom stanu pojavljuju iznova, a onda ih u jednoj večeri iznenada bude nekoliko, teško je ne zapitati se da li se negde u neposrednoj blizini krije gnezdo.

I upravo zbog toga priča za mene nije završena poslednjim ubijenim stršljenom, a uz stručnu pomoć ozbiljno razmišljam o tome da otkrijem odakle dolaze.

Šta ako vam stršljen uleti u stan?

Koliko god prvi instinkt bio da uzmete papuču, metlu ili prvi predmet koji vam se nađe pod rukom i krenete u obračun, kod stršljena je ipak pametnije izbegavati panične pokrete i nepotrebno približavanje.

Ukoliko postoji mogućnost, decu i kućne ljubimce treba skloniti iz prostorije, naročito ako postoji poznata alergija na ubode. Ako je insekt samo zalutao kroz prozor, treba mu omogućiti izlaz i izbegavati pokušaje hvatanja golim rukama.

Poseban oprez potreban je ukoliko se stršljeni pojavljuju učestalo ili ih se odjednom pojavi više, jer to može da ukaže na to da se gnezdo nalazi negde u blizini kuće ili stana. U takvoj situaciji nije pametno samostalno tražiti, dirati ili uništavati gnezdo, posebno ako se nalazi na teško dostupnom mestu.

Za osobe koje su alergične na ubode insekata situacija može biti znatno ozbiljnija, pa pojavu simptoma teške alergijske reakcije nakon uboda ne treba ignorisati i potrebno je hitno potražiti medicinsku pomoć.

Do tada sam, međutim, naučila nekoliko stvari. Prozori i upaljeno svetlo tokom noći više ne idu zajedno, pas se pri prvom zvuku sumnjivog zujanja sklanja na bezbedno i, možda najvažnije, sada pouzdano znam da u kategoriju ljudi koji ugledaju nekoliko stršljena i hrabro kažu "ma, skloni se, ja ću" definitivno ne spadam, kao i da nisam osoba koja će se naoružana papučom hrabro sukobiti sa stršljenom.

Ja sam više tip osobe koja pobegne iz sopstvenog stana, pozove majku i ostavi bivšeg dečka da rešava problem.

(Telegraf.rs)