Kad tigar pozira, a vrabac uleti u kadar: Kako izgleda lov na savršenu fotografiju na radionici u Beo zoo vrtu

Radionica close-up i makro fotografije u Beo zoo vrtu okupila je početnike i iskusne fotografe koji su, uz Canon opremu i pomoć stručnjaka, pokušavali da uhvate savršen kadar lemura, pingvina, sove, pitona, tigra i drugih životinja. Među njima sam bila i ja, početnica koja nije znala ni kako funkcioniše foto aparat, a koja je nekoliko sati kasnije iz Zoološkog vrta izašla zaljubljena u fotografiju.

Nije baš jednostavno fotografisati modela koji neće da stane tamo gde ste zamislili, ne zanima ga svetlo, ne mari za kadar, a može i jednostavno da vam okrene leđa i ode. Još je teže kada taj model ima krzno, perje, kandže ili zube. Ipak, upravo u tome je čar wildlife fotografije, trenutak ne možete da režirate, možete samo da budete dovoljno brzi da ga uhvatite.

Upravo su takve trenutke u četvrtak jurili učesnici radionice close-up i makro fotografije koju je Beo zoo vrt organizovao u saradnji sa kompanijom Canon.

Neko je stigao sa sopstvenim foto aparatom i objektivima, neko sa iskustvom, neko sa znanjem o blendama, fokusu i ekspoziciji, a neko, poput mene, praktično samo sa željom da proba.

Jer, kao neko ko voli i fotografiju i životinje, nisam morala mnogo da razmišljam kada sam dobila priliku da učestvujem. Ono što nisam znala jeste da ću nekoliko sati kasnije kroz Zoološki vrt hodati sa foto aparatom u rukama i razmišljati da li sam uhvatila kadar tigra pored vodopada ili bizona kraj kog mi je, potpuno slučajno, proleteo vrabac.

Već po dolasku bilo je jasno da ljubitelja fotografije u Beogradu ne manjka.

Menadžer Beo zoo vrta Andrej Manojlović poželeo nam je dobrodošlicu i objasnio da je ovo treća radionica u drugoj sezoni ovog programa, kao i da je interesovanje ponovo bilo mnogo veće od broja mesta koja su organizatori mogli da obezbede.

Kako je objasnio, ideja radionica od početka nije bila da okupe isključivo profesionalce. Naprotiv.

Bitna je ljubav prema fotografiji, želja da se nešto novo nauči i prilika da se fotografiše u okruženju potpuno drugačijem od onog u kom smo navikli da pravimo fotografije - jer životinja nije model.

Ne možete tigru da kažete da napravi dva koraka ulevo, pingvinu da podigne glavu, niti lemuru da sačeka da namestite aparat.

Upravo je to, objasnio je Manojlović, jedna od glavnih specifičnosti wildlife fotografije, fotograf mora da se prilagodi životinji i prostoru, a ne obrnuto.

Ovoga puta tema su bile makro i close-up fotografije, pa je za učesnike osmišljena posebna ruta sa četiri glavna mesta na kojima smo se duže zadržavali: kod lemura, u Ptičijem gradu, u prostoru Južne Amerike i kod gmizavaca.

Pre nego što smo dobili aparate i krenuli među životinje, usledio je deo zbog kog sam se prvi put tog dana zapitala da li je moguće da ću iz Zoološkog vrta izaći sa još jednim skupim hobijem.

Nemanja Zotović, koji za kompaniju Canon radi više od 13 godina, uveo nas je u svet EOS R sistema, objektiva, milimetara, fokusa, makro uvećanja i svih onih stvari koje sam do tada uglavnom gledala kao nerazumljive oznake na opremi profesionalnih fotografa.

Govorio je o razlikama između objektiva, o tome zašto se određeni koriste za makro fotografiju, drugi za wildlife, koliko je važno sa koje udaljenosti fotografišemo i šta sve može da se dobije pravilnim izborom opreme.

Od malog 35 milimetarskog makro objektiva, preko 85 i 100 milimetara, do zoom objektiva 100 400 i profesionalnog 100 500, pred nama se otvorio svet za koji do tada nisam ni znala koliko je širok.

Pomno sam slušala. Ne zato što sam odjednom razumela sve brojeve koje je Nemanja izgovarao, daleko od toga, već zato što sam prvi put slušala nekoga kako ozbiljno govori o nečemu što sam godinama posmatrala samo kao hobi koji "možda jednom" poželim da razvijem.

Za sada je, međutim, trebalo rešiti mnogo osnovniji problem. Nisam znala ni koje dugme se pritiska da se fotografiše, a ima ih nekoliko.

"Čekaj, a gde se zumira?"

Kada je teorijski deo završen, oni koji su imali svoju opremu krenuli su sa njom, dok su učesnicima bez aparata organizatori obezbedili Canon foto aparate. Delili smo ih u parovima, menjali objektive i dogovarali se ko će kada da fotografiše.

Tu je počela moja avantura. Do tog trenutka foto aparat sam držala uglavnom ako nekome treba da ga pridržim.

Nisam znala kako se zumira. Nisam znala šta znače podešavanja na ekranu, kao ni čemu služi sve što se nalazi na fotoaparatu. Ukratko, bila sam definicija početnika.

Ali ono što je možda i najlepši deo ovakve radionice jeste što se zbog toga nijednog trenutka nisam osećala kao neko ko tamo ne pripada.

Ljudi oko mene pokazivali su mi šta da radim, objašnjavali kako da držim aparat, gde da gledam i kako da uhvatim kadar, bez kolutanja očima i bez onog osećaja da bi nešto "već trebalo da znam".

Kada sam konačno napravila prve fotografije, osećaj je bio gotovo detinjast. Kao kada dugo gledate neku igračku kroz izlog, a onda vam je neko konačno stavi u ruke.

Ispostavilo se i da su životinje tog dana bile izuzetno raspoložene za saradnju, ili su makar tako izgledale.

Dok smo prolazili kroz Zoološki vrt, foto aparati gotovo da nisu prestajali da škljocaju, a ja sam vrlo brzo počela svakoj fotografiji da dajem ime.

Noj? "Najlepše trepavice Beo zoo vrta". Kengur koji nas gleda kao da smo mu ozbiljno narušili popodnevni mir? "Nemoj sa mnom da se šališ". Krokodil sa onim večitim iskeženim izrazom lica? "Slikaj brzo, dok nisam prestao da se osmehujem".

U nekom trenutku više nisam razmišljala ni o tome što sam početnik. Samo sam gledala šta se dešava oko mene i pokušavala da to uhvatim, a dešavalo se mnogo toga.

Bračne svađe kod pingvina i ručak kod lemura

Pingvini su nam, recimo, priredili nešto što je nama sa strane veoma ličilo na ozbiljnu bračnu raspravu. Šta je bio razlog, ne znamo. Možda je mužjak doneo pogrešan kamen, možda je zaboravio godišnjicu.

U svakom slučaju, rasprava je bila dovoljno ozbiljna da nekoliko objektiva istovremeno bude upereno ka njima.

Kod lemura je atmosfera bila znatno mirnija. Posmatrali smo ih tokom hranjenja, gde smo imali priliku da vidimo njihovo ponašanje i hijerarhiju, a upravo je njihovo novo ostrvo na centralnom jezeru bilo jedan od glavnih checkpointa radionice.

Ideja, međutim, nije bila samo da napravimo lepu fotografiju. Trebalo je čekati trenutak, pratiti životinju, videti detalj. Uočiti izraz lica koji traje možda samo sekundu.

Kako nam je Zotović objasnio pre polaska, upravo su otežani uslovi ono što wildlife fotografiju čini izazovnom. Sunce pravi jak kontrast, staklo refleksiju, žica smeta, životinja se pomeri baš kada ste pronašli kadar, a objektiv koji vam treba možda baš tada nije na aparatu.

Ali upravo iz takvih uslova treba izvući jednu dobru fotografiju.

U Ptičijem gradu čekalo nas je jedno od posebnih iznenađenja radionice.

Iz neposredne blizine dobili smo priliku da fotografišemo sovu nalik onoj filmskoj Hedvigi koju su generacije upoznale kroz svet Harija Potera.

Odjednom više između nas i životinje nije bilo desetine metara prostora. Tu je, pred objektivom. Svaki pokret glave, pogled, tekstura perja i detalj koji golim okom možda nikada ne bismo primetili postajali su potencijalna fotografija.

Upravo zbog toga je close-up fotografija toliko zanimljiva, natera vas da nešto što ste možda videli stotinu puta pogledate ponovo, ali potpuno drugačije.

Nakon toga smo ušli i u prostor Južne Amerike, među patagonijske mare i druge stanovnike tog dela Zoo vrta.

Pre ulaska dobili smo veoma jasno uputstvo: mi ulazimo u njihov prostor, ne one u naš. Nema trčanja za boljim kadrom, nema penjanja, nema jurenja životinja.

Fotograf treba da bude gotovo neprimetan, a to je možda i jedna od najlepših poruka čitave radionice. Dobra wildlife fotografija ne nastaje tako što ćete prirodu naterati da se prilagodi vama, vi se prilagođavate njoj.

Poslednja stanica bila je rezervisana za gmizavce, a ni tu više nije bilo stakla.

Andrej je izneo dva loptasta pitona, životinje naviknute na kontakt sa ljudima, koje su učesnici mogli da fotografišu iz neposredne blizine, ali i da ih, ukoliko žele, drže u rukama.

Naravno, uz jasno upozorenje da su u pitanju divlje životinje i da niko ne treba da radi nešto čega se zaista plaši. Neki su ostali na sigurnoj udaljenosti, neki su prišli.

Neki su bez mnogo razmišljanja pružili ruke, ali foto aparati nisu prestajali da rade.

Zmija sklupčana oko ruke, detalj glave, šare na koži, jezik koji se pojavi samo na delić sekunde, za makro i close-up fotografiju gotovo savršeni modeli. Oni koji se zmija plaše mogli su sasvim lepo da ih fotografišu i nekoliko koraka dalje.

Možda je baš u tome poenta ovakvih radionica, niko vas ne tera da budete hrabriji, iskusniji ili bolji nego što jeste kada ste došli - dovoljno je da želite da probate.

Tigar kao profesionalni model

Dok smo nastavili kroz Zoo vrt, čak je i tigar rešio da nam izađe u susret. Stao je kraj vodopada u svom prostoru i nekoliko trenutaka izgledao kao da vrlo dobro zna zbog čega je tog dana toliko objektiva upereno ka njemu.

Možda upravo njegova fotografija nekome donese nagradu, jer radionica nije samo edukativna.

Canon Srbija i Beo zoo vrt nagrađuju najbolje fotografije nastale tokom nje. Za prva tri mesta obezbeđeni su vaučeri u vrednosti od 500, 300 i 200 evra za kupovinu Canon foto opreme, dok Beo zoo vrt nagrađuje najbolje učesnike i porodičnim ulaznicama. Ukoliko žiri proceni da među pristiglim radovima ima još fotografija koje posebno zaslužuju pažnju, dodeljuje se i dodatna nagrada žirija.

Međutim, pre nego što iko pomisli da može da izvuče staru fotografiju iz arhive, neka razmisli malo bolje.

Fotografije moraju da budu nastale tokom radionice, na predviđenoj turi i uz odgovarajuće podatke u samom fajlu. Dozvoljene su osnovne korekcije svetla, kontrasta i boja, ali ne i uklanjanje delova fotografije, agresivne izmene ili AI intervencije.

Drugim rečima, ono što ste uhvatili objektivom, to je ono sa čim se takmičite, a baš tu se vraćamo na početak priče. Na trenutak. Jer može neko pored vas da ima bolji aparat, može da zna više, može da ima objektiv skuplji od vašeg automobila.

Ali životinja možda baš u sekundi kada vi podignete aparat uradi nešto što više neće ponoviti.

Jedan bizon i jedan slučajni vrabac

Meni se upravo to dogodilo. Fotografisala sam bizona koji je mirno odmarao, ništa spektakularno.

Bizon leži, ja pokušavam da uhvatim kadar i još uvek učim šta radim. Tek kasnije, kada sam pogledala fotografiju, shvatila sam da sam u istom trenutku uhvatila i vrapca u letu, tik pored njega.

Nisam ga planirala. Nisam ga čak ni videla. Samo se dogodio.

Možda ta fotografija neće biti najbolja na radionici. Možda neće osvojiti ništa, ali meni je pokazala zašto ljudi mogu satima da stoje sa aparatom u rukama i čekaju. Zbog sekunde koju ne možete da ponovite.

Na radionicu sam došla kao neko ko voli fotografije, a sa nje sam otišla kao neko ko je prvi put poželeo da nauči da ih zaista pravi.

Upravo je to najveća vrednost ovakvih programa Beo zoo vrta. Pored toga što posetiocima pružaju priliku da životinje vide iz drugačije perspektive, približavaju im i svet fotografije, a sve to u atmosferi u kojoj nije važno da li imate godine iskustva ili, kao ja, nekoliko minuta ranije niste znali ni da fotografišete.

Radionice će, kako su najavili iz Beo zoo vrta, biti nastavljene, a učesnici mogu da predlažu i teme koje bi voleli da vide naredne godine.

Zato, ako volite životinje, fotografiju ili samo želite da probate nešto što nikada ranije niste radili, možda vredi da sledeći put budete među onima sa aparatom u rukama.

Ne morate da znate sve. Ne morate čak ni da imate svoj foto aparat.

Ponekad je dovoljno samo da podignete objektiv u pravom trenutku, jer, nikad se ne zna. Možda baš vi zabeležite nešto što niko drugi tog dana nije video.

(Telegraf.rs)