Beograđanin 40 godina ručno pravi violine, najvredniju napravio KAŠIKOM! (FOTO) (VIDEO)

U samom centru Zemuna živi i radi Jovan Popović, čovek čije je zanimanje posebno i jedinstveno – on pravi violine.

Preporučujemo

Jovan je jedan od malo njih u Srbiji koji se bavi ovim gotovo izumrlim zanatom. Iza sebe ima niz uspeha, a neki od najvećih violinista današnjice sviraju na njegovim instrumentima. Podršku dobija od supruge Biljane, koja se i sama priključila ručnoj izradi violina.

Koliko dugo se bavite ovim poslom i koliko violina ste do sada izgradili?

Ovim zanatom bavim se punih četrdeset godina, a do danas sam napravio 175 violina.

Kako je sve počelo?

Sve je počelo sasvim slučajno. Pevao sam u jednom restoranu u Beogradu. Violina je tada za mene bila nešto čarobno i lepo, ali je nikada nisam dodirivao. Jedne večeri sam je uzeo sa stola i povukao sam nekoliko tonova. Tog trenutka javila mi se jasna misao - ja moram da napravim violinu!

Zašto po Vašem mišljenju nema više violinara u Srbiji?

Ovaj posao traži mnogo odricanja i posvećenosti pa je verovatno to razlog što je malo njih pokazalo interesovanje da uči ovaj zanat. Ja imam jednog učenika, on je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Sam je napravio violinu na kojoj je polagao prijemni ispit. Možete li zamisliti njegov ponos kada je na pitanje profesora na čijoj violini svira, odgovorio: “Na svojoj.”

Šta je potrebno za izgradnju dobrog instrumenta?

Danas je veoma teško izgraditi dobar i kvalitetan instrument, zato što su nam šume bolesne. Postoji problem u odabiru kvalitetnog drveta. Takođe moraš imati strahovit sluh kada biraš materijal od kojeg ćeš napraviti violinu.

Kako jedan instrument zvuči kod različitih osoba?

Normalno je da instrument menja vlasnika, jer nadživi čoveka. Ali nikako ne može zvučati isto kod dve različite ličnosti. Jedan od našin najpoznatijih violinista, Nemanja Radulović, probao je jedan moj instrument i pitao me mogu li napraviti još dva ista. To nije moguće. Violinista mora da se prilagodi violini, a ne violina violinisti.

Na šta ste do sada najponosniji i šta je kruna vašeg rada?

Najponosniji sam na svoj devetnaesti instrument, violinu koju sam napravio kašikom i na to što sam znao da odaberem pravog čoveka kojem ću je predati.Taj instrument je jako moćan. Dobio sam bezbroj komplimenata od vrsnih stručnjaka, pa čak i to da ta violina zvuči moćnije od nekih Gvarnerijevih violina. Ponosan sam što mi je Bog dao ovaj neverovatni dar.

Kako ste uspeli da napravite violinu kašikom, kako ste došli na tu ideju  i koliko Vam je vremena trebalo za tako nešto?

To je bio mukotrpan posao koji je trajao oko tri i po meseca. Imao sam veliku želju, malo iskustva i skoro nikakav alat. Posmatrajući kašiku, shvatio sam da ona može da bude savršeno oruđe za rad ako se naoštri. Gornju i donju ploču izradio sam tom metalnom kašikom, a vrat delimično. Verujte da nijedna violina ne zvuči kao ta.

Da li je ona prodata?

Prodata je i kupac je iz Srbije, što mi je veoma drago.

Vi ste poklonili dosta instrumenata?

Tako je. Praktikujem da svake godine poklonim jedan instrument nekom talentovanom i darovoitom detetu. Ja čujem par mladih osoba i onda odredim kome ću pokloniti violinu. Do sada sam dao 29 instrumenata i veoma mi je drago zbog toga, mnogo više uživam kada poklanjam, nego kada mi poklanjaju.

Da li ste muzički obrazovani?

Ne, nisam. Pred Vama je jedan Jovan Popović kojem je Bog dao dar da može da čuje i prepozna sve u muzici. Taj sluh je doprineo kvalitetu mojih instrumenta.

Kada pravite violinu, pravite li je namenski - za određenu osobu?

Ja gradim ne misleći kome ću da prodam violinu, ali kada je ona gotova tada jako vodim računa u čijem će se posedu naći. Violinista mora da se pronađe sa instrumentom. Tu novac nije bitan jer ja violinu ne prodajem radi novca nego da bi ona nastavila da živi u rukama umetnika, a fluid između umetnika i violine se prepozna i oseti.

Da li su kvalitetniji instrumenti starih ili savremenih majstora?

Današnji violinari prave jako dobre instrumente. Instrumenti starih majstora su uzor savremenim violinarima, ali zbog svoje starosti i starenja strukture drveta ne mogu zvučati kao kada su bili novi. To je neumitan zakon prirode.

U čemu leži tajna Vašeg rada?

Prvenstveno u tome što je moj rad identičan kao rad graditelja iz sedamnaestog veka. Violina je kraljica instrumenata i ja je poštujem i posvećujem joj pažnju koju zaslužuje. Svaki rad je dobar onoliko koliko se čovek trudi.

U radu imate podršku svoje supruge?

Moja supruga Biljana počela je uz mene da se bavi izgradnjom violina. Prošle godine je išla na takmičenje graditelja u Slovačku i ostvarila je lep uspeh. Njena ljubav i podrška su mi vrlo značajni u radu.

Bavim se slikanjem, komponovanjem, pevanjem, pisanjem poezije… solista sam Radio Beograda i Radio Novog Sada, učestvovao sam na mnogim festivalima kao pevač i kao kompozitor a imao sam par izložbi na kojima su bile predstavljene moje slike.

Kakvi su Vam planovi za dalji rad?

Biljana i ja već nekoliko godina unazad organizujemo izložbu sa koncertom pod nazivom „Kako nastaje violina". Ideja se rodila sasvim slučajno, kada smo kroz razgovor sa učenicima i studentima shvatili da kod njih postoji zabluda kako nove violine ne zvuče tako dobro kao one starih majstora.

Odlučili smo da prikažemo razne faze u izgradnji violine, a obavezni deo te izložbe je i koncert na violinama koje smo mi izgradili. Ideja je naišla na veliko interesovanje i pokrovitelj naše prve izložbe bio je Jugokoncert.

Prošle godine smo bili pozvani da gostujemo u Sremskoj Mitrovici u okviru međunarodnog takmičenja gudača Stringfest, a ove godine smo počastvovani pozivom iz Etnografskog muzeja sa predlogom da bude cela nedelja violine, tako da ćemo od 25. do 30. marta imati postvljenu izložbu, a koncerti će se održavati svaki drugi dan, odnosno 25. 27. i 29. marta.

Pozivamo sve naše sugrađane da dođu i vide šta radimo. Naravno, ima još planova na duže staze, ali o tom po tom - završava za Telegraf svoju priču Jovan Popović. I po gašenju foto-aparata i diktafona, nastavlja da radi na novoj violini...

(D. Čavić)