Jedna strašna priča o Ani M. (17): Ne okrećite glavu, sve ovo se ne dešava uvek nekom drugom

Bio jednom jedan čovek. Dobar čovek. Po svim merilima dobrote. Skroman, vredan i pošten. Imao je samo jednu ćerku i samo jednu manu. Mislio je da se sve loše stvari uvek dešavaju samo drugima. Oko njega nije bilo pretužnih, ni nesrećnih, oko njega nije bilo politikom ostrašćenih svađalica, oko njega nije bilo pijanaca, nije bilo narkomana, nije bilo bahatih kontroverznih biznismena. Vodio je miran porodični život. A onda se u trenu srušilo sve.

Ovaj uvod (novinarski - "lid") može da bude samo zanimljiv početak članka, početak jedne obične autorske prozne priče, a može i sinopsis za kratki dokumentarni film. A vi možete da ga pročitate do kraja ili da, poput mnogih čitalaca novinskih priča ni ne odmaknete dalje od uvoda. Jer, da, ružne stvari se "dešavaju uvek samo drugima". Prvi mahom okrenu glavu od problema.

Preporučujemo

SCENA 1: Ana

Ana M. (17) je bila dobra devojčica. I više nego dobra. Po svim merilima dobrote. Imala je dobrog oca koji je imao samo jednu manu. Ipak, ta njegova mana učinila je da ona od malih nogu bude lišena preteških priča o nasilju, narkomaniji, teškim bolestima, prevelikom bogatstvu... Klonio je svih nesrećnih stvari koje su se dešavale uvek nekom drugom.

Ani se dešavao miran život, lepo vaspitanje, učenje i školovanje sa svim peticama. Prvo vukovac u osnovnoj, a potom i đak generacije u srednjoj školi. Na zidu njene sobe nije bilo postera s lošim likovima, na zidu njenog facebook profila nije bilo ničeg ružnog. Stekavši poverenje svih u svojoj porodici počela je da izlazi sama. I došao je poslednji raspust pred polazak na fakultet. Zaklopila je svoj kompjuter i po prvi put otišla u klub da se vidi s njim.

Foto: Pixabay.com

SCENA 2: Ćelija

Otvorila je oči i shvatila da svet više ne stoji onako kako je učila iz geografije. U glavi joj je bubnjalo, a sve oko nje se vrtelo poput raštimovanog doboša stare veš mašine. Dok je pokušavala da udahne duboko, shvatila je da se nalazi u prostoriji u kojoj vazduha ima tek nešto više nego u njenim plućima. Nikad manji prozors rešetkom krasio je vrh neomalterisanog zida, podno kojeg je sedela vezanih ruku i zapušenih usta. Ušmrknula je podrumski miris vlage i buđi i u tom trenutku shvatila da se u ovoj rupi nalazi protiv svoje volje. Sve ostalo, uključujući i to kako je uopšte dospela u memljivo predvorje pakla uopšte nije shvatala.

Poslednje čega se sećala bili su bitovi neke čudne pesme koja je trajala satima u istom ritmu. I lik onog crnokosog dečka, ošišanog na italijanku, koji joj se dopadao kroz celu osnovnu školu. I kome nikada nije imala hrabrosti da priđe. I ona tableta koju joj je dao, rekavši da mora da je popije, ako želi da joj prođe ta glupa letnja glavobolja. I da će nakon toga i on i ceo svet biti samo njeni. I koju je popila, prvi i jedini put u životu.

Foto-ilustracija: Shutterstock, Telegraf

SCENA 3: ________*

____________________________________________________

____________________________________________________

____________________________________________________

Foto: Freeimages/jaylopez

SCENA 4: Kraj

Slepo tumarajući po ulici, nazuven u blatnjave bakandže, i tek jedva više nego ogrnut pokrzanim letnjim mantilom borio se sa naletima ledenog jesenjeg vetra, koji je bahato najavljivao dolazak snega. Za samo mesec dana, od skromnog i dobrog domaćina postao je poluludi beskućnik koji je iszgubio skoro sve u životu.

U levoj ruci držao je dva papira. Na prvom bio je gusto kucani izveštaj, službena beleška u čijem se naslovu nalazilo ime njegove ćerke Ane. Na drugom papiru se nalazio lik crnokosog mladića ošišanog na italijanku. U desnoj ruci iz predugačkog rukava virila je cev pištolja, u kojem su se nalazila još samo 2 metka. Sve ostale je potrošio, mnogo brže nego što je potrošio sve one molbe, zvanične zahteve, prijave, sve one letke s likom njegovog jedinog deteta. Sa njenim likom koji je želeo da pamti. Ne sa onim likom Ane M. (17), koji je ugledao poslednji put.

*   *   *

Ni jaka kiša nije uspevala da spere suze s njegovog lica. Poslednje što je uspeo da čuje bio je zvuk koji je ličio na prasak groma. I onda tup udarac. Tama. Za sve ostalo ne postoje čvrsti dokazi da se zaista i desilo i može se svesti samo pod bujnu maštu autora. Ili se ipak sve ovo desilo samo nekom drugom.

Foto-ilustracija: pixabay.com

* NAPOMENA: Scenu 3 nije slučajno izostavljena. Nju možete slobodno da probate da dopišete sami i ako želite da je ostavite u komentarima. Probajte, lako je. Posebno ako imate imalo mašte, iole empatije ili ukoliko sasvim slučajno i vi  imate dece.

I ne brinite, kakva god da je vaša poslednja scena ili poslednji čin ove priče, ona se sigurno neće desiti ni vama, ni vašoj ćerki. Jer, ni Ana, ni njen otac nisu živeli u gradu u kojem vi živite. Desilo im se upravo ono što se uvek dešava samo drugima. Ili što bi rekli u novokomponovanim holivudskim filmovima: Ovo nije "inspirisano stvarnim događajem".

VIDEO: Smrtonosni ekstazi tri do četiri puta jači nego pre, jedna tableta je dovoljna za predoziranje

A. Jovanović/Telegraf.rs