Da li se vraćaju devedesete, šta se dešava u ratu navijača i klanova, ko je mogao da ubije Jelenu?

Foto: Mateja Beljan/A. Nalbantjan/Nikola Tomić

Ubistvo vođe navijača Partizana pred masom prolaznika i još gore - dece, šokiralo je javnost. Da li su na scenu stupila neka nova "pravila" likvidacije, vraćaju li nam se devedesete, treba li da strepimo da će naša deca gledati još ovakvih egzekucija nasred ulice, ali i kakva je nova optužnica protiv Zorana Marjanovića i ima li kraja ovom slučaju - samo su neka od pitanja na koje je za Telegraf.rs odgovarao kriminolog Zlatko Nikolić. 

Preporučujemo





• Počelo je suđenje Zoranu Marjanoviću, osuđenom da je ubio suprugu, pevačicu Jelenu Marjanović. Mislite li da će se taj slučaj privesti kraju?

Samo su dvojica mogla da ubiju Jelenu Marjanović – muž ili švaler, ako ga je bilo. Nema dileme da je to bilo ubistvo iz strasti. Udarci koji su naneti u besu, više od tri puta, prvi su pokazatelj takvog ubistva. Ali, nema savršenog zločina. Optužnica je sada temeljna i verujem da će se slučaj privesti kraju.

• Zoran Marjanović je do najsitnijih detalja pričao na suđenju satima. Šta se iz toga može zaključiti? Pričao je čak detalje poput toga da je Jelena dva puta vezala učkur na trenerci, dok nije mogao da se seti nekih drugih stvari. Kao na primer, gde je burma.

Seća se samo onog čega hoće da se seti. Ja pamtim prve izjave otkako je prijavio nestanak i sva ta opskurna ponašanja. Pa onda njihovu naknadnu pamet i analize. Sad odjednom nije važno čija je krv na sedištu. I tad sam tvrdio i sad tvrdim, nije ubijena tamo gde je bačena. Tužilaštvo je pravilo propuste na početku. Priča se da je tužiteljka zatečena, u štiklama, otišla na bedem gde se ubistvo navodno dogodilo. Posle su se sabrali i počeli da rade posao kako treba. Razumem i to puštanje na slobodu iz proceduralnog razloga, ne sporim to sudu i propisima, ali kriminološki gledano, to ne znači da se radnja nije dogodila. I verujem da ćemo dočekati epilog slučaja.

Optuženi Zoran Marjanović na suđenju, Foto: Nikola Tomić

• Nedavno je još jedno ubistvo potreslo javnost – u 20.30, pred decom i prolaznicima, likvidiran je vođa navijača Partizana. Šta možemo da zaključimo o promeni načina likvidacije i ubici koji pred gomilom očevidaca juri žrtvu i overava ga u glavu?

Taj koji ga je sačekao neprofesionalno je odradio “posao”. To se ne radi u grupi , u masi, ali je procena verovatno bila da bi izmakao posle. Tvrdim da su se znali. Jer ovaj čim je video lice ubice, počeo je da beži, a to što je počeo da beži jedan osioni vođa navijača znači da je vrag odneo šalu i da je ovaj bio neko od koga se plašio.

• Je l mislite da nam način na koji se ubistvo desilo govori da se nešto promenilo u “modelu” likvidacije? Treba li da strepimo da će biti još takvih ubistava na ulici, u masi?

Ne. Nalogodavcu ubistva se samo žurilo da razreši odnose u tim navijačkim grupama. Neki novi biznis je posredi, nešto novo što do sada u tim frakcijama nije postojalo ili nije bilo vidljivo. Ako je tačno da je ovaj pokušavao da formira i četvrtu frakciju u Partizanu‚ to ne bi bilo ugrožavanje jednog nego više njih. Zato sam rekao, sačekajmo da vidimo ko će kako da ga ožali. Ovo je kao da smo dunuli u trubu.

Ubistvo u masi, pred prolaznicima i decom, Foto: ATA Images

• Odakle toliko frakcija meču navijačima?

Pa novac. Biznis je biznis. Oni nisu samo tapkaroši, kao nekad. Znalo se u vreme Šekularca: ko je blizak klubu, on je nagrađen time što ispod ruke dobije određeni broj karata. Novi biznis je da se deli droga, a najveća para je kad se učestvuje u deobi novca od prodaje igrača. Vidite da kod klubova i dalje imamo samoupravljanje. Svi imaju skupštine koje smo odavno zaboravili, ali to odgovara i državi i vlastodršcima u tim klubovima, odnosno partijskim drugovima. Frakcije su kao vojske i one služe da se uprava smeni. Navijači sigurno ne unose pirotehnička sredstva u rancu, ona ih na stadionima čekaju ispod sedišta, na tačno određenom mestu. Ti dečaci ne rade ništa svojevoljno, već po zadatku. Tako i ubica vođe navijača nije profesionalni ubica, to je nečiji vojnik.

• Da li nam se onda vraćaju devedesete na ulice, da li su nam deca bezbedna ili da li je pitanje trenutka kad će neko nevin da postane kolateralna šteta?

Ne, mi samo kao liniju manjeg otpora spominjemo devedesete. Nemoguće je da se vrate. Od tada je vrag odeo šalu pa nam se to urezalo u glavu, ali uz sve pesme o žalu za mladošću, nije se vratila mladost ničija, pa ne može ni ovo. Nisu socijalno ni ekonomski uslovi isti, drugačija su i tehnička sredstva. Društvene mreže, recimo, tada nisu postojale. Koliko se samo novih sintetičkih droga pojavi u toku jedne nedelje. Tada su neki drugi artikli zbog sankcija dobili na značaju, nafta, cigarete, lekovi. Sada švercuju rezani duvan, kao što se švercovao i pre Drugog svetskog rata. Svako vreme ima svoje. I 2000-te su opet prekretnica za sebe. Tada su doveli zemunski, surčinski klan, pa su se oni međusobno “klali”, pa su uveli otmice… Neki koji su tada vedrili i oblačili i sada pokušavaju da vedre i oblače i glume francuske sobarice, pokrivajući se plaštom politike.

• Na koga mislite?

Oni će se sami prepoznati. Nije moje da kao kriminolog otkrivam imena.

"Devedesete se nisu vratile, ali su na snazi nova pravila", Foto: A. Nalbantjan

• Koja je razlika između zemunskog, voždovačkog klana i klanova koji danas haraju, u njihovim potpisima, osvetama, poslovima?

Kad je reč o dizanju automobila u vazduh podmetanjem bombi, to se pripisuje uglavnom crnogorskim klanovima ili ljudima iz tog podneblja. Ubistva iz automobila u pokretu i kalašnjikova uglavnom čine Srbi iz Republike Srpske i Srbije. Hrvati važe za najbolje falsifikatore. Ne zato što su vispreniji nego što imaju više tehničkih mogućnosti, ali i mogućnosti da nađu adekvatan falsifikat. Sada, kada su centralizovane baze podataka, sve je teže, zato vam treba adekvatan identitet nekoga ko ne postoji ili se neće pojaviti, a u Hrvatskoj postoje hiljade onih koji su proterani. Hrvatima je najlakše da to zloupotrebe. Prostitucija i snabdevanje drogom su već zajednički poslovi, iako se odmah sve pripisuje Škaljarcima ili Kavačanima. Za takav posao potrebna je korporativna logistika: kako se nabavlja droga, odakle se transportuje i kako se plasira na tržište.

• Kako su Kavačani i Škaljarci dospeli na beogradski asfalt?

Nema nikakve razlike između Crnogoraca i Srba. Pola Beograda su vam autohtoni Crnogorci koji su došli od 1945. Nikad ta mešavina nije prestajala i Crnogorce doživljavam kao Srbe iz Crne Gore. Drugačije geografsko opredeljenje ne znači i drugo nacionalno.

Jedna od akcija protiv škaljarskog i kavačkog klana u Crnoj Gori, Foto: Uprava policije Crne Gore

• Ali, govorimo o crnogorskim klanovima koji su poslove preneli ovde.

Pa da. Vračar je postao meta za pranje prljavog novca. Takav novac morate propustiti u legalne tokove. Svi perači novca su najsrećniji tek kad plate porez na taj novac, jer onda znači da su uspeli. Masovno su knjižili nekretnine na Vračaru. Ljudi imaju po čitave spratove u tim novim zgradama. Taj ko je proveravao legalnost, nije radio svoj posao. Kod nas ne postoji supstitucija ili zamena službi društvenog knjigovodstva koja je ukinuta devedesetih upravo sa namerom da se napravi situacija “lov u mutnom”. I ta situacija još traje. Bez obzira što imamo revizore, oni su svi zajedno 50 godina iza službi, i po kapacitetima i po motivima.

• Govoreći o nasilju u društvu, ne možemo a da se ne osvrnemo i na porodično. Čini li vam se da je u porastu ili je samo vidljivije nego pre?

Ranije nije bilo toliko porodičnih ubistava, ali je bilo porodičnog nasilja. Feministkinje su nanele najveće zlo ženama. One su ih naterale, gurnule u otvoreni sukob sa onim nesrećnicima koji ne znaju da ispolje osećanja drugačije nego šakama. Ove sve više šamaraju svojim oštrim jezikom, a ove budaletine šakama, i od toga do fatalnog ishoda nije daleko. Ne kažem da žene ne treba da se bore za svoja prava i da je dobro patrijarhalno društvo bez ikakvih prava. Samo treba imati granice. Televizija je srušila sve barijere i sada se i u najvećoj zabiti zna šta je moderno, šta je in.

Vračar je bio meka za pranje para crnogorskim mafijašima, Foto: A. Nalbantjan

• Ne možemo pravdati nasilnike. Za ubistvo nema opravdanja.

Nikakvog opravdanja ni za koga nema za ubistvo. A najviše su krivi otac i majka koji su nasilnika vaspitavali, koji tog rasplaza nisu naučili da igračka ne mora biti samo njegova. Ako mu je žena ili devojka igračka, ne znači da treba da je slomi da je neko drugi ne bi uzeo. Ne može ni da mi izazove empatiju to što je ubio sam sebe. Oni nisu naučili u socijalizaciji kako da prevaziđu problem. Ako su se smuvali rečima, zašto se i ne „rasmuvaju“ rečima. To roditelji treba da uče decu.

• Kako ste Vi odlučili da budete kriminolog?

Silom prilika sam postao. Završio sam učiteljsku školu, ali nisam bio učitelj nego sam studrirao pedagogiju i bio profesor učiteljske škole. Već sam kao profesor viđao dosta anomilja u ponašanju pojedinih đaka. Uvideo sam nešto u tom devijantnom ponašanju, nekakvu nerazrešenu situaciju u porodičnom vaspitanju šta je dopušteno a šta nije. Dečak koji se ponaša devijantno smatrato normalnim. Želeo sam da istražujem više. Prijavio sam se na prvi konkurs Kazneno-popravnog dom Niš i sa 26 godina sam postao vaspitač zatvorenicima, „tet a tet“ sa 150 njih u grupi. Dolazili smo do dosta stručne literature preko diplomatskog predstavništva, do koje država u to vreme nije mogla da dođe. Sve te knjige smo prevodili i pravili stručnu biblioteku. Završio sam magistraturu na FPN-u istražujući sistem vaspitanja u kazneno-popravnim ustanovama u Srbiji, a doktorirao na Filozofskom fakultetu u Nišu. Posebno sam izučavao psihopatiju i sociopatiju. Nije mi bilo jasno zašto se jedna grupa zatvorenika uvek vraća. Ukazivao sam roditeljima da je empatija vrlo bitna, jer bez empatije nema moralnosti. Deca koja čereče životinje i uživaju da ih muče primer su nedostatka empatije. Psihopata nema empatiju, ne može da pretpostavi tuđu patnju i bol. Zato i čereči, jer mora da vidi bol. Oni ne siluju žene zbog erotskog naboja, već da bi posmatrali njihovu bol i patnju, i kroz njihov šok prevazilazili osećaj sopstvene bede.

(M. Leskovac)