Jovanka pati za sinom: I danas, kad čujem zvuk kamiona, mislim - evo ga. Te noći sam umrla pre smrti

Foto: Apatinske novine

- Stalno sam ga iščekivala s puta... I danas se trgnem kad čujem zvuk kočnica kamiona koji nam prolaze pored kuće i pomislim, evo ga... a onda shvatim da više nikada neće doći... Osećam se kao utopljenik na obali... Samo preživljavam i samo čekam dan kad ćemo ponovo biti zajedno, zauvek... - započinje svoju tužnu ispovest Jovanka Maglić, čiji je sin Bojan tragično stradao u saobraćajnoj nesreći, u noći sa 6. na 7. novembar 2015. godine, kada ga je, dok je ležao na putu, pregazio automobil.

Noć u kojoj je život stao

Preporučujemo

Seća se, kaže, te najcrnje noći, kad je umrla pre smrti...

- Probudila nas je policija... Bila je neviđena magla. Rekli su nam da je naš Bojan stradao... samo sam se srušila... - tiho priča, dok suprug Dušan spuštene glave, lomi prste na rukama i ćuti...

Živ je, spasiće ga, pomislila je Jovanka, nakon što je došla sebi. Putovanje do somborske bolnice, trajalo je čitavu večnost. Bojan je bio u operacionoj sali.

- Čekamo, kao u polusnu. Kažu, preneće ga na intenzivnu negu, da tamo pričekamo. Nešto pre 7 sati prilazi nam doktor, "teške su povrede, priključiće ga na aparate", veli. Nije prošlo ni sat vremena, saopštavaju nam da nam sina više nema, da je naš Bojan preminuo... - nastavlja Jovanka, brišući suze.

Jovanka Maglić, Foto: Apatinske novine

Sahranili su ga, kaže, na Mitrovdan. Od tada, na groblju je svaki dan... Od tada, kao da joj je i život stao. Ima samo uspomene, fotografije, njegove stvari... i brojna pitanja, na koje nikada neće dobiti odgovor...

- Moj Bojan je bio dobra duša, za svakog, pitam se zašto je moralo ovo da mu se desi? Družio se sa momcima iz kraja, delili su sve i tu noć su bili zajedno, u kafani preko puta, čašćavali se, pili, zabavljali... Jedan njegov drug mi je, samo posle par dana, ponudio da pogledam snimak kako se moj Bojan veselio u kafani, kaže, on ga je snimao telefonom... Nisam želela, prebolno je. Par minuta kasnije, krenuo je... Par koraka ga je delilo od kuće, da mu je neko samo pružio ruku da se osloni, možda bi stigao do svog doma... Ključ od kapije mu je bio u ruci, kad je stradao... bezbroj je pitanja koja je muče, ali na koja nikada neće saznati odgovore.

Niko nije kriv

Sud je, kaže, trajao sve ove godine.

- Ispostavilo se, po presudi, da niko nije kriv za smrt moga sina. Ne razumem se u zakon, nije na meni da ga komentarišem. Idem redovno u crkvu, naučila sam da praštam i da se molim za dušu mog deteta. Svakom neka je na savesti, šta god da je učinio... Moj Bojan je imao samo 35 godina i njega više nema. On trune u zemlji, ja trunem na zemlji, osuđena dok sam živa - tiho zbori Jovanka.

Kaže da je u međuvremenu ona prijavljena za "pretnju" zbog čega je i policija tražila.

Majka: Moj Bojan bio je dobra duša, zašto njemu to da se desi? Foto: Apatinske novine

- Rekla sam jednom od tih momaka "Bog vas pogledao, kao vi moga Bojana one noći". Odmah su me prijavili za pretnju i policija me pozvala na razgovor. Nije meni do pretnje, nikom, ja sam samo očajna, ja ne znam šta ću od svoje tuge - objašnjava ova nesrećna majka.

Bojan je, kaže, 13 godina vozio kamion. Bio je vredan i hrabar i zbog toga je i majka morala hrabro da se suoči sa tugom, iako joj nije do života.

Od bola se ne može pobeći

- Jedva sam sakupila delove ovog razbijenog života i rešila da odem u Nemačku, da zaradim novac, da isplatim spomenik mom Bojanu, da nikom ne dugujemo. Odlazim i dalje, ali svu tugu nosim sa sobom i nema minuta da ne mislim o njemu. Bežim, jer me boli, jer sam i ogorčena i povređena, da ne gledam mesto gde se to sve desilo, pred kućom... Idem, ali sve nosim sa sobom. I pitanja bez odgovora i tugu bez kraja i slike koje neću zaboraviti nikada - tiho zbori Jovanka dok zajedno gledamo Bojanove fotografije, slavsku bocu Svetog Nikole, njegov sat, omiljenu šolju za kafu, upaljač, privezak...

Mene moj Bojan čeka, znam

- Milujem slike, pričam mu, otplačem... ovo je mesto gde se molim, svakog dana... Imam zlatnu ćerku i unuke, borim se da njima pomognem, one su mi taj tračak svetla što me drži u životu. A mene moj Bojan čeka, znam. Pomišljala sam na samoubistvo, nekoliko puta, a onda sam se pomirila i pustila Bogu da on odluči kad ćemo se sresti i ostati zauvek skupa - završava Jovanka svoju tužnu priču, dok čvrsto grli sliku svog pokojnog sina.

(Telegraf.rs / Izvor: apatinskenovine.rs)