Tužilac Ilić o izmenama odredbi Ustava o javnom tužilaštvu i sudstvu, kazni za Blažića i slučaju "Ribnikar"

Goran Ilić, javni tužilac Vrhovnog javnog tužilaštva, prvi Poverenik za samostalnost javnog tuzilaštva i nekadašnji predsednik Udruženja tužilaca Srbije za "Telegraf.rs" govori o izmenama odredbi Ustava o javnom tužilaštvu i sudstvu, o mogućoj kazni za optuženog Uroša Blažića, o smanjivanju krivične odgovornosti za mlađe od 14 godina kao i kako sprečiti nasilje u porodici.

• Može se reći da ste dali odlučujući doprinos izmeni Ustava o javnom tužilaštvu, jer ste bili jedini predstavnik javnog tužilaštva u radnoj grupi za izmenu odredbi Ustava o javnom tužilaštvu i sudstvu, i potom član RG za izredu Zakona o javnom tužilaštvu i Zakona o Visokom savetu tužilaštva. Šta je Vaš osnovni utisak o posle svega izmeni Ustava i donošenju ’’tužilačkih zakona’’?

Tačno je da sam ja bio jedini predstavnik javnog tužilaštva u radnoj grupi za izmenu Ustava. Potom sam učestvovao i u pripremi teksta, odnosno u radnim grupama za pripremu Zakona o javnim tužilaštvima i Zakona o Visokom savetu tužilaštva. Moj je utisak da smo u oba slučaja uradili dobar posao - a cilj je bio da se isključi politika iz izbora sudija i javnih tužilaca i da se drugačije urede odnosi u javnom tužilaštvu. Da li su sva rešenja dobra - nisu i da li sam bio za sva rešenja - nisam. Naime i tada sam govorio da smatram, da sva rešenja iz Ustava i Ustavnog zakona nisu dobra i da su neka trebala da budu bolja. Postoji jedna izreka koja otprike glasi: "Moralno sam odgovoran za uloženi napor, ali ne i uspeh kada sam ne odlučujem!". Te maksime sam se držao u toku rada na tekstu radne verzije izmena Ustava. Ukazivao sam na rešenja koja, po mom uverenju, nisu bila dobra, i glasao protiv odredbi za koje sam smatrao da su trebale da budu drugačije.

• Šta je obeležilo debatu vezanu za Ustav?

Imali ste kritiku Ustavnog teksta, sa potpuno suprotnih pozicija. Jedni su kritikovali to što se sudijama i tužiocima daje previše slobode, tvrdeći da će biti neodgovorni, da će sudije i tužioci biti otuđena vlast od naroda i države, dok su drugi kritičari govorili nešto sasvim suprotno, da je sudijama i tužiocima dato premalo slobode i premalo nezavisnosti, odnosno samostalnosti izmenama Ustava i da su promene kozmetičke! Sve to me je podestilo na reči našeg čuvenog pisca i pravnika Slobodana Jovanovića kada je objašnjavao poziciju jednog srpskog političara iz 19. veka: "Neki su govorili da je odveć konzervativan, a drugi da je previše slobodouman, a on je bio samo ispravan". Dakle, odluka da se pristupi izmeni Ustava bila je ispravna kao i većina rešenja u tom tekstu! Sa druge strane, kao što rekoh nisam se saglasio sa nekim odredbama Ustavnog zakona posebno sa onom koja predviđao mogućnost obnove mandata nekih funkcionera u pravosuđu, pre svih Vrhovnog javnog tužioca, nisam bio saglasan ni sa nekim odredbama amandmana na Ustav, poput one o sastavu Visokog saveta tužilaštva, jer sam smatrao da sastav treba i može da bude bolji, ali u svakom slučaju iskoristili smo mogućnost da u Srbiji nešto popravimo. Ne podržavam stav - što gore to bolje već ako, imate priliku nešto da popravite treba da učestvujete i date doprinos.

• Neka rešenja iz zakona za koja ste uporno zalagali već su dala rezultate? Uvedena je javnost u rad Saveta tužilaca i nepopunjena tužilaštva imaju pravo da uvećaju plate tužiocima koji rade u tom tužilaštvu?

Tačno.

Foto: Nikola Tomić

• Svedoci smo teških krivičnih dela. Da li ste za uvođenje smrtne kazne u Srbiji?

Pitanje smrtne kazne u Srbiji je van svake debate zato što je ona isključena našim Ustavom koji garantuje pravo na život i izričito zabranjuje propisivanje smrtne kazne.

• Koje su prednosti, a koje mane Krivičnog zakona Srbije?

Prvo moram da vam kažem da naše staro krivično zakonodavstvo iz 90-tih godina bilo je veoma dobro, ako ga uporedimo možda i bolje od zakonodavstava zemalja iz našeg regiona. Međutim, šta se dogodilo od 2000. godine, pa na ovamo? Veoma često ponekad i haotično se menjao naš Krivični zakonik. Neke od tih izmena su bile opravdane, ali zato su druge bile haotične neretko usvajane kao posledica pojedinih nemilih događaja. Te izmene su za rezultat imale propisivanje strožih sankcija za pojedina krivična dela, što je ,može se reći, jedan planetarni trend koji se zove kazneni ili penalni populalizam. Suština te pojave je da političari i uopšte javni delatnici kroz strože kažnjavanje učinilaca nekih dela žele da pridobiju javnost u svoju korist. Mogu reći da takvom modelu pribegavaju mnoge zemlje, pa i Srbija. Ja mislim da je to loše i da je to stvorilo jedan haos i zbrku u našem krivičnopravnom sistemu. Mi u ovom trenutku imamo višestruko veću zatvorsku populaciju nego 90-tih godina ili početkom 21. veka. Nisam siguran da je to smanjilo kriminalitet? Takođe, te naše izmene nisu u saglasju sa osećajem pravičnosti kod većine građana. Recimo za obično dilovanje marihuane, najblaža kazna je 3 godine zatvora i ona ne može da bude ublažena, a za mnogo teža krivična dela Zakonik dopušta mogućnost ublažavanja kazne. Ovo nije poziv da blaže kažnjavamo dilovanje narkotika, već ukazivanje na neuravnoteženost propisanih kazni koja je posledica toga što zovemo penalni ili kazneni populizam koji ima za cilj da se izađe u susret zahtevima javnosti. Da objasnim kroz jednu istorijsku paralelu i da se našalim da izreka iz starog Rima koja je glasila" Hleba i igara" danas glasi " hleba i zatvora".

• Uroš Blažić optužen je za ubistvo 9 osoba i ranjavanje 12. Koja mu kazna zatvora preti s obzirom da u trenutku izvršenja krivičnog dela nije imao navršenih 21 godinu života?

Najstroža kazna po našem Krivičnom zakoniku je doživotni zatvor. Međutim, takva kazna ne može da se izrekne učiniocu krivičnog dela koji u vreme izvršenja krivičnog dela nije navršio 21 godinu života. Takvom izvršiocu može da se izrekne maksimalna kazna od 20 godina zatvora. Da li je to pravedno? Nije međutim setite se čuvene izreke našeg pravnika Valtazara Bogišića: "Zakon je zakon, ma kako opor bio". Drugim rečima, ma kakav bio zakon se mora poštovati. Sta bi moglo da se dogodi u ovom slučaju . Ako je osoba krivično delo učinila u bitno smanjenoj uračunjlivosti ili ako je učinila protivpravno delo kao neuračunjiva onda se prema njoj može izreći mera obaveznog psihijatriskog lečenja u zdravstvenoj ustanovi zatvorenog tipa. To znači, da je praktično to lice lišeno slobode bez vremenskog ograničenje. Da bi mera mogla da bude izrečena potrebno je da usled ponašanja izvršioca dela postoji opasnost da će izvršiti drugo teško delo i da je ta mera neophodna da bi se sprečilo izvršenje tog težeg krivičnog dela. Prema tome, hipotetički osoba koja je u stanju bitno smanjene uračunjivosti ili neračunljivosti izvršila delo može da bude u psihijatrijskoj ustanovi radi čuvanja i lečenja- neograničeno. S obirom to da smo sve ovo govorili u kontekstu jednog krivičnog slučaja treba reći da Blažića za sada štiti pretpostavka nevinosti i da se on ne može smatrati krivim dok god ne bude pravnosnažno osudjen.

• Dečak sa nepunih 14 godina počinio je masakr u školi "Vladislav Ribnikar". Da li je ovaj slučaj da se krivična odgovornost u Srbiji spusti ispod 14 godina?

Smatram da je tema snižavanja krivične odgovornosti sasvim legitimna. Slučaj "Ribnikar" daje povode da se o tome razgovara, tim pre što u nekim zemljama poput Holandije granica krivične odgovornosti maloletnika je niža. U Holandiji je 12 godina, u Engleskoj 10, u Švajcarskoj 10. Kada razvijene i demokratske zemlje imaju niži prag krivične odgovornosti ne vidim razlog da se o tome ne razgova i u Srbiji. U razgovoru na tu temu trebalo bi imati u vidu iskustva drugih zemalja. Jedan je primer SAD koja se sredinom 90-tih godina suočila sa poplavom maloletničkog kriminala. Tamo su pre toga imali sličan pristup kao i Evropa, insistiralo se na rehabilitaciji maloletnih učinilaca krivičnih dela i oni nisu bili izloženi strogim krivičnim sankcijama. Međutim, nakon poplave maloletničkog kriminala promenjen je pristup. Recimo od 1992. godine do 1995. godine 40 država SAD i distrikt Kolumbija promenili su propise koje uređuje ovo pitanje i dozvolili da se maloletnici kažnjavaju strože i skoro identično kao i punoletne osobe. Ja ovom prilikom ne mogu da kažem da je to dobro, ali prosto postoje različiti pristupi. U SAD postoje države koje krivično kažnjavaju odgovornost roditelja za propuste u vaspitavanju dece, jer su ti propusti po njihovom shvatanju doveli do zločina dece. To je zaista, jedno delikatno pitanje i o njemu svakako treba razgovarati. U zemljama u kojima je roditelji odgovaraju za zločine dece polazi se od toga da roditelj može da ima kriminalnu nameru da iskoristi dete radi izvršenja krivičnog dela ili da propusti u vaspitanju mogu da budu uzrok da dete počini neki zločin i onda odgovornost za taj zločin treba prepisati roditeljima. Možda nije loše ovom prilikom vaše čitaoce i gledaoce podsetiti na činjenicu da se jedan uvaženi profesor Đorđe Lazin, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu zalagao da ne postoji apsolutna, već relativna granica odgovornosti maloletnika i da ona treba treba da se kreće između 10 i 14 godina. On je smatrao da bi u svakom konkretnom slučaju kada je maloletnik uzrasta od 10 do 14 godina izvrši zločin trebalo utvrđivati da li je bio uračunjiv i da li može da bude odgovoran za delo.

• Od početka ove godine ubijene su 23 žene u Srbiji. Kako ovu broju objašnjavate s obzirom da je zakon o nasilju u porodici pooštren?

Nekad je problem kad premalo uradite, a nekad može da bude problem kad previše uradite. Tačno je da je Srbija mnogo toga uradilla u pogledu donošenja propisa koji bi trebali da spreče ili kazne nasilje u porodici. Mi smo od 2006. godine kada je uvedeno krivično delo nasilje u porodici nekoliko puta menjali Krivični zakonik i kaznu za to delo. Tačnije, predlagane su i usvajane strožije kazne za to krivično delo. Nakon toga smo uveli hitne mere kroz Zakon o sprečavanju nasilja u porodici sa ciljem da se deluje preventivno. I kao što to iz Vašeg pitanja proizlazi nije došlo do sprečavanja, niti smanjenja te vrste kiminaliteta. Štaviše prema nekim podacima od kada imamo nove propise mi imamo veći broj stradalih žena. Mislim da je problem u jednostranom pristupu. Ne možete na porodicu da gledate samo kao na poprište nasilja, mržnje , kao na neko opasno mesto za njene članove. Bojim se da smo preveliki značaj dali hitnim merama i kažnjavanju što u nekim situacijama može da radikalizuje odnose u porodici i do dovede do nasilja. Da objasnim , nekada lečimo opasnost od nasilja pa dobijemo nasilje. Čini mi se da je zapostavljen preventivni rad i socio-psihološkim tretman nakon primene hitnih mera ili izvršenog krivičnog dela. Ovim želim da kažem da je izostala reakcija države jer smo se poveli za jednim planetarnim trendom - strogog, efikasnog kažnjavanja ili udaljavanja mogućeg nasilnika. Po Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici primenjujete hitne mere koje su sasvim slične merama iz Krivičnog zakonika ( jedna je udaljenje mogućeg nasilnika iz stana) na nekog ko je potencijalni izvršilac krivičnog dela, na osobu koja nije izvršila krivično delo već postoji samo neposredna opasnost da će učiniti nasilje. Osim što nemali broj teretičara taj koncept dovodi u pitanje, rezultati primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici su povod za uzbunu , jer broj slučajeva teškog porodičnog nasilja nije smanjen. Da ponovim imam utisak da je izostao preventivni rad, da se previše insistira na represiji i da se konkretan slučaj ne prati nakon primene mera za sprečavanje porodičnog nasilja ili nakon izvršenog nasilja. Na primer niko ne zna šta se dešava sa osobom koja je udaljena iz porodice primenim hitnih mera, da li takva osoba ima psihološki tretman ili bilo kakav drugi tretman praćenja da ne bi počinila nasilje.

Foto: Nikola Tomić

• Svojevremeno ste rekli da u tužilaštvu važi izreka svaki predmet ima svoje vreme u smislu da tužioci " osluškuju" prilike prilikom odlučivanja u nekim važnim predmetim? Da li ste promenili stav o tome?

Nisam promenio mišljenje, niti su me činjenice demantivale!

(Telegraf.rs)