Rekli su da će nas JSO pobiti, pozvao sam oca... Pukovnik Milović: Milošević se nije plašio, bili smo spremni

Penzionisani pukovnik MUP-a Milan Milović u razgovoru za "Telegraf.rs" govori o ubistvu Čarlija Kirka i propustima obezbeđenja, otkriva ko je naparavio "grešku", pa je iz sefa privatne firme na Paliluli nestalo oko 30 miliona dinara i 50.000 evra i kako je biti najmlađi član obezbeđenja predsednika države. Milović ima poruku i za svoje mlade kolege koji se bave bezbednošću lica.

• Ubijen je Čarli Kirk, saradnik Donalda Trampa. Šta nam možete reći o likvidaciji koja je potresla ceo svet?

- Ovo će biti dobar alarm da se resetuje američki sistem bezbednosti i da oni počnu rigoroznije da kontrolišu šta ko piše na internetu, na društvenim mrežama i kako dolazi do aktivaciji ovih psihičkih labilnih osoba. Kirka je upucao priučeni strelac sa 200 metara. Pucao je sa puškom sa optičkim nišanom. Pogodak u vrat dovodi do toga da 99% ne postoji šansa za preživljavanjem. Ovo je ozbiljan propust obezbeđenja iako je on imao privatno - jednostavno oni nisu uradili ništa.

• Iz jedne privatne firme u Beogradu "nestalo" je 30 miliona dinara. Po svemu sudeći ta firma nije imala dobro obezbeđenje. Ko je napravio propust?

- Bezbednost pre 40-50 godina i bezbednost poslednjih 10 godina se u mnogome razlikuje. Pre je bilo dovoljna samo ta fizička zaštita i eventualno neke čelične kase, blindirana vrata, dok je danas potrebna i ta IT zaštita, zaštita digitalnog okruženja oko nas. Ovaj događaj koji ste Vi spomenuli, tu iz svega što ste mi naveli, ne postoji takozvani bezbednosni protokol. O čemu se radi ovde? Znate, svaka firma mora da ima čoveka koji je zadužen za to, pogotovu firma koja ima ovoliko novca. Radi se o nekoj dobrostojećoj firmi i onda mora da ima čoveka koji je zadužen za bezbednost. Bezbednost nije samo čovek koji stoji na ulazu kao portir ili čovek koji stoji na prijavnici. To je to takozvano fizičko obezbeđenje. Postoji tehničko obezbeđenje i postoji digitalno, takozvano IT obezbeđenje.

U toj firmi uopšte nije postojao protokol obezbeđenja, to će istraga utvrditi. Po mojim saznanjima, svih 20 ljudi su imali ključeve od kancelarije. Znate, to je nedopustivo. Prvo, kada se angažuje čovek koji je zadužen za bezbednost, kod nas je, pričam maksimalno otvoreno, iskreno i opštim jezikom da bi i građani i ljudi iz sveta privrede i biznisa u Srbiji razumeli o čemu se radi. Znate, svi mislimo da je poverenje preduslov, da je poverenje najbitnije u poslovima bezbednosti neke firme. Poverenje je jako bitno. To je preduslov da bi se ušlo u bilo kakvu komunikaciju i eventualnu saradnju u sferi bezbednosti. Međutim, o čemu se ovde radi? Ne želim nikoga da uvredim, ali dolaze ljudi da se bave poslovima bezbednosti koji nemaju nikakvo elementarno znanje, ni predznanje o tome, niti su ljudi iz sveta bezbednosti. Ta garancija, on je moj rođak, on je moj prijatelj, preporučio mi ga je ovaj, preporučuje mi ga onaj, je nedovoljna. Znate, današnji izvori ugrožavanja, pogotovo privrednih subjekata, jakih firmi su u mnogome veći nego pre 30, 40 ili 50 godina.

• Da li se može reći da firmama danas najviše prete hakerski napadi?

- Apsolutno. Znate, ta firma uopšte nije morala da ima novac u kešu u kasi. Mogli su da imaju novac na računu. Ukoliko nemaju dobru IT zaštitu i ukoliko nisu dobro zaštitili svoj IT sektor, neko je mogao jednostavno da uzme taj novac. Dešavale su se te prevare u Srbiji, konkretno ja imam lični primer, dva primera, gde ljudi krenu mejlom da se dopisuju oko kupovine nekog proizvoda iz inostranstva. Neko hakuje mejl i nastavi da se dopisuje sa ovim ljudima, ubaci drugi račun, oni ne obrate pažnju, jedan broj se razlikuje, uplate 50 ili 100 hiljada evra i firma nestane. Ljudi ne razumeju da je velika stvar imati stručnu, kompetentnu i obrazovanu osobu sa iskusrvom koja brine o vašoj firmi. Firma može da bude ugrožena i fizički, ukoliko se radi o nekoj fabrici. Neko može da provali u magacin da odnese neke vredne proizvode, ista je situacija sa uvoznicima. Može da bude predmet fizičke krađe novca, kao što se ovde desilo. To je apsolutni propust obezbeđenja, istraga će to utvrditi. To je neko od tih 20 ljudi. Ili, ako nije, neko mu je dao informaciju.

To nismo mogli da uradimo ni Vi, ni ja. Mi nemamo ključeve te firme. Znači da je neko od tih 20 ljudi. Može da se desi i da je neko od njih bio ucenjen, da mu je prećeno. Prvo morate da imate informaciju o tome gde se nalazi sef. Morate da imate informaciju o tome koliko novca ima u tom momentu.

• Kada bi bili u prilici da vodite istragu krađe u ovoj firmi kako bi je postavili?

- U svakom pravnom licu, velikoj firmi, korporaciji, imate čoveka koji je zadužen za komunikaciju sa policijom. Kod nas se često pravi greška da direktor firme lično istupa ispred čoveka zaduženog za bezbednost zato što čovek koji je zadužen za bezbednost u firmi nije kompetentan da vodi razgovor. Ne razume suštinu obezbeđenja. Svi kod nas obezbeđenje povezju sa portirskom službom i fizičkim obezbeđenjem.

Kako bih ja postavio? Prvo bih pozvao čoveka koji je zadužen za bezbednost i pitao bih ga šta je urađeno po bezbednosnom protokolu. Po kom bezbednosnom protokolu svih 20 ljudi mogu da imaju ključeve od te firme? U poslovima gde je velika cirkulacija novca ne postoji izgovor koji je poznat kod nas u Srbiji - oni su moji, neće nas, ma znamo se godinama. Nikada ne znate kada će neko upasti u neki finansijski problem, u neke kockarske probleme, kada će neko biti ucenjen nečim, da jednostavno mora da nabavi novac. Ljudi jednostavno pribegavaju i najtežim krivičnim delima, kao što je ovde slučaj. Ovde, šta bih ja uradio? Razgovor sa čovekom iz obezbeđenja, svih 20 ljudi koji su imali pristup. Ko je isključio kamere? Čuo sam čak da su bile isključene kamere. Kako su to odjednom bile pokvarene kamere? Ako je znalo svih 20 ljudi da su pokvarene kamere, opet razgovor na tu temu. Da biste se bavili bezbednošću, morate da imate veliko iskustvo i logično da razmišljate kako bi to neko uradio. Neko je morao da dođe do te firme, automobilom ili pešice. Okolne nadzorne kamere će pokazati šta se dogodilo. Ja sam siguran, znači smem da potpišem, da je neko od ovih 20 ljudi. Znate, mogao je neko od ovih 20 ljudi da kaže da je izgubio ključ. Ali kada izgubite ključ, kako ja znam da taj ključ otključava sef u kom se nalazi 20-30 miliona dinara? Istraga i poligrafsko ispitivanje će pokazati indicije i vrlo lako će se naći i nalogodavac i izvršilac i, nadamo se, i novac.

• Da li je vlasnicima firmi u Srbiji potrebno privatno obezbeđenje njih i njihovih porodica? Da li je to bacanje novca? 

- Naravno da je potrebno. Ako ste stvorili neku kompaniju, korporaciju koja vredi, primera radi, 10, 15, 50 miliona evra, Vi morate imati sistem zaštite koji se neće zasnivati samo na fizičkoj zaštiti. Kod nas ljudi kad kažu fizička zaštita, misle petorica momaka koji su ogromni idu sa njima po gradu. To je samo onaj vizuelni efekat. To vam je tri do pet odsto zaštite. Šta je obezbeđenje firme? Zaštita podataka firme, zaštita proizvoda firme, priprema ljudi koji rade u toj firmi, menadžera prodaje, direktora prodaje, savetnika. Kod nas je to nešto novo. Ja sam dosta naučio od Izraelaca kada je u pitanju priprema za vođenje poslovnih sastanaka. Kako da ne kažete nešto što ne bi trebalo da kažete konkurentskoj firmi. Kako da prikupite informacije od konkurentske firme. Znate, tako Vam je u svetu biznisa, ugroženi ste od konkurencije i ugroženi ste od veće korporacije koja bi želela verovatno da vas kupi, da vas ugrozi, da vas destabilizuje. Takođe, kada želite da destabilizujete neku firmu, ne postoji savršena zaštita.

Ali čovek koji brine o zaštiti, on brine i o direktoru firme sa kojim mora da ima strogo profesionalan odnos koji se zasniva na poverenju. Direktor firme mora da veruje svom čoveku koji je zadužen za bezbednost i ne sme da bude njegova reč u sektoru bezbednosti poslednja. On može da sugeriše šefu obezbeđenja, direktoru obezbeđenja, ali ne bi trebalo da se meša. Ovo što se desilo na Paliluli, istraga će pokazati da su tu svi radili sve i na kraju su posledice ogromne.

Može da se radi takozvana zaštita porodice. Opet, kažem, to nije samo fizička zaštita. To je tri do pet odsto. Kada su ljudi vlasnici firme koja broji desetine miliona evra, vi uvodite porodicu u jedan sistem uvođenja bezbednosne kulture. Kako oni da se ponašaju. Znate, to nije klasičan neki trening, klasična obuka. Šef obezbeđenja mora da ima takta i da porazgovara sa decom, recimo, kod dece koja idu u školu. Da im se kaže telefon se koristi tako, mejl možeš da koristiš tako, na ulici komuniciraš samo sa ljudima koje poznaješ. Sužava se svaki krug, svaka mogućnost kompromitacije pravnog lica od strane ili konkurencije ili od strane neke kriminalne grupe, terorističke grupe koja bi želela da izvuče neku korist. Kod nas su bile recimo specifične te otmice. Da je postojao najmanji nivo bezbednosne kulture, 80 odsto tih otmica se nikada ne bi dogodiolo.

Ako ste Vi direktor firme, ja sa Vama imam iskren odnos. Ljudi kod nas ne razumeju kad kažete apsolutno poverenje. Apsolutno poverenje je da ono što nas dvoje dogovorimo, to ostaje među nama. Ja Vas pitam odmah ko bi, po Vašem mišljenju, bio Vaša najveća konkurencija? Ko bi želeo da se Vaša firma finansijski uruši? Ko bi želeo loše Vašoj porodici? Vi mi navedete. Onda ja, na osnovu svojih podataka, na osnovu okruženja firme, na osnovu saradnje, na osnovu broja zaposlenih, radim bezbednosnu procenu i tačno svedemo na nekih 95 odsto zaštite pravnog lica sa porodicom vlasnika firme. To savršeno rade ovde kod Vas u u firmi, to savršeno radi MK Komerc, to savršeno radi jedan momak iz Novog Sada, bivši pripadnik policije, Aca Jović. Oni su na vreme shvatili kako funkcioniše obezbeđenje.

• Da li obezbeđenje uvek mora da bude vidljivo?

- Ne mora. U obezbeđenju državnih zvaničnika, postoji takozvano transparentno i diskretno obezbeđenje. Međutim, u privatnom sektoru i možete da imate obezbeđenje koje je potpuno neupadljivo. To da dođu momci ili ranije ili u drugom automobilu, da dođu minut kasnije. Znači, sve zavisi od nivoa ugroženosti tog privrednika.

• Kako se pravi bezbednosna procena?

- Ja bih napravio procenu na osnovu njegove ugroženosti. Ukoliko postoji mogućnost da neko nanese štetu njemu ili njegovoj firmi, to vrlo lako može da se desi i njegovom otmicom, ili njegovom likvidacijom, ili otmicom njegove porodice. Sve se zasniva na bezbednosnoj proceni. Ipak, i kada se pokaže da je povoljna bezbednosna procena, da ne postoji, mi se nikada ne opuštamo. Ne bi trebalo da se opuštamo. Uvek smo na oprezu. Ne treba tu nikakvo transparentno obezbeđenje od 10 ljudi. Nekada je dovoljno da imate dva obučena čoveka, vozača i još jednog takozvanog pripadnika obezbeđenja koji će perfektno odraditi posao zaštite i obezbeđenja direktora firme, nego da imate 10 ljudi koji se kreću oko tog direktora firme, predsednika kompanije, a koji jednostavno ne znaju šta rade. To se vidi na prvi pogled. Ljudi koji su dugo radili poslove obezbeđenja, kada vide štićeno lice i kada vide ljude koji se kreću oko njega, odmah znaju da li se radi o obučenom timu ili ne.

• Sa 20 godina postali su član obezbeđenja predsednika Slobodana Miloševića. Koliko je ljudi bilo u timu i kako je obezbeđenje funkcionisalo?

- To je za svakog pripadnika službe bezbednosti najveća čast, biti obezbeđenje predsednika svoje države. Nebitno koja je to politička partija. To je posebna čast i privilegija kada se nalazite u odabiru takvih ljudi. Ono što bih spomenuo sada, nadam se da mi neće zameriti neke moje kolege, Slobodan Milošević nije imao toliki broj telohranitelja kao što se priča u medijima i kao što pojedini ljudi pričaju da su bili u obezbeđenju. Reći ću Vam, da razbijemo tu misteriju, koliko je obezbeđenja imalo, koliko pripadnika neposrednog obezbeđenja. Slobodan Milošević je imao tri čoveka koji su bili njegovi lični pratioci. Neću navoditi puna imena i prezimena tih ljudi iz ličnog poštovanja prema njima i zbog bezbednosne zaštite. Ti ljudi su penzionisani, neki su nas napustili. Bio je pokojni, njega mogu da spomenem, Goran Nedeljković, koji je bio najbolji vozač kog sam u životu upoznao. On je lično vozio predsednika.

Reći ću vam eto. Bio je Goran. Bio je Sale. Znači, dva pratioca, i bio je pokojni Senta Milenković. Svi ostali, nas 11 ili 12, smo bili pripadnici takozvanog tima za podršku, operativne grupe. O ovome je više puta pričao i zamenik Sente Milenkovića, Branko Manasijević i on čovek priča potpunu istinu. Postojala je operativna grupa kao tim za podršku i mi smo, naravno, uvek bili tu oko porodice Milošević. Ili oko Slobodana ili oko Mire Marković.

• Da li je on voleo da vidi obezveđenje pored sebe?

- Promenio sam toliko štićenih lica, od političara SPS, DS, radikala, DSS. Mogu da kažem da je 80 odsto tih političara bilo izuzetno korektno prema nama. Slobodan Milošević je bio izuzetno kulturan čovek, prizeman, komunicirao bi sa obezbeđenjem kada izađe u šetnju ili ako bi otišli negde, na neki put. Nije časno ni pošteno da ja iznosim neke detalje iz obezbeđenja vezane za politiku ili za neke manjkavosti. To je nepoštovanje i prema službi i nepoštovanje prema porodici tog pokojnog predsednika. Znate, šaljemo lošu poruku budućim političarima.

• Da li političarima smeta obezbeđenje?

- Vojislav Koštunica je imao obezbeđenje, ali on se nije mešao u obezbeđenje. Međutim, ljudi iz njegovog kabineta bi imali običaj da dođu i samo da kažu: "Sklonite se svi". I oni na taj način kompletno obezbeđenje dovode u jednu situaciju da sutra mogu da budu krivično odgovorni ukoliko bi se nešto desilo. Od izlaska iz komunizma, tamo devedesetih godina do danas, nije usvojen jedinstven bezbednosni protokol i pravilnik kako se ponašaju štićena lica u sistemu zaštite. Ja sam to imao prilike da vidim sa ambasadorom Izraela. On apsolutno čovek ne ulazi u poslove obezbeđenja. Vi šta mu kažete, on će to uraditi. Isto je sa ambasadorom Amerike.

• Šta ste naučili od Izraelaca i doneli ovde u Srbiju? I šta ćete primeniti ako nastavite dalje da se bavite ovim poslom?

- Izrael je jedna zemlja koja je izuzetno bogata patriotizmom. Prvo, svi ljudi u Izraelu, svi Jevreji, nikada ne pričaju protiv svoje države, ne vređaju svog predsednika, svoje ministre. Oni se u njihovom Knesetu, njihovoj skupštini, i posvađaju, ali u javnosti nikada nećete čuti da neko priča protiv države Izrael, protiv Mosada. Mosad je najmoćnija služba na svetu upravo iz tog razloga. Svi Jevreji vole svoju državu. Znate, i nije ništa strašno kada vi volite svoju državu, kad ste patriota. To je to je pravi odraz patriotizma.

Šta bih ja uveo kod nas? Preventivu. Kod nas je demonstracija moći, sile u sistemu bezbednosti i zaštite važila i bila je funkcionalna pre 30-40 godina. Danas, ukoliko niste preventivu odradili na jedan najviši, najkvalitetniji, najstručniji način, vi ste već izgubili bitku. To Vam je kao kad vežete pojas u kolima. Vi ako niste na vreme vezali pojas i doživeli ste saobraćajnu nezgodu, kasno je posle staviti. Ulaže se apsolutno preventivne mere, radnje, zaštite i ličnosti i firme i objekata. Ukoliko ljudi to ne razumeju na vreme, već gube tu bitku. Pogotovu vlasnici velikih korporacija. Svi se uzdaju u to da imaju obezbeđenje od 20 ljudi koji se smenjuju. Bitno je znati da li ste zaštitili firmu od lažnih informacija, od puštanja dezinformacija, od hakerskih napada, od ubacivanja insajdera, od oticanja informacija.

Ukoliko se radi, recimo, o firmi koja radi neku specifičnu proizvodnju, konkurentska firma će na sve načine pokušati da dođe do insajdera. Da li ste uveli nivoe komuniciranja u firmi? Recimo, ja sam pričao s nekim svojim drugarima koji rade u firmama, ja kažem je l' imate nivoe komuniciranja? Svi su me gledali bledo. Ne može direktor da komunicira sa magacionerom. Ne zato što on gleda sa visine magacionera, nego da bi se jednostavno poštovala hijerarhija u sistemu. Psihologija ljudi je, ljudi ako ste im lako dostupni i uvek dostupni, recimo taj magacioner ako se opusti i krene da komunicira sa direktorom, u jednom momentu njemu se rađa želja da radi i nešto što ne bi trebalo da radi. To se dešava u praksi, ja vam ne pričam ništa što se u praksi nije dešavalo.

Isto tako, nivoi pristupa. Svako treba da radi segment za koji je potpisao ugovor da će raditi. Ako vi radite IT sektor sklapanja ugovora, vas ne treba da zanimaju finansije. Napraviti sistem gde ad hok i periodičnom revizijom, proverom IT podataka i ugovora možete da ustanovite da li je došlo do nekih propusta, da li je došlo do nekih zloupotreba. To je firma koja vidi budućnost. Svaka firma koja čeka da se nešto dogodi, tu su već kad se nešto desi, mnogo je veća šteta nego da ste uložili. Kažu koliko je skup sistem bezbednosti? Pa onoliko koliko je jaka firma i koliko su veliki izvori ugrožavanja. Ukoliko vi zarađujete godišnje 20, 30, 50 miliona evra, vi ste veća meta i hakerskih napada i organizovanih kriminalnih grupa i mogućnosti ucena i mogućnosti otmica. I vi onda tu morate da imate najstručnije ljude.

• Da li državu dosta košta obezbeđenje?

- Košta, košta. Treba pričati iskreno. Državu košta obezbeđenje. Ali, gledajte ovako. Manje košta nego da dozvolimo da uđemo u vanredno stanje, u haos, u narušavanje unutrašnje i spoljne politike. Zamislite sad, evo recimo, dok je ova politička kriza, da se nešto desi predsedniku države ili ministru policije.

• Da li predsednik Aleksandar Vučić ima dobro obezbeđenje?

- Da. Ja stalno govorim, pitaju me, kažem, da te momke iz specijalne jedinice Kobre poznajem od 1996. još dok su obezbeđivali Nebojšu Pavkovića. Zaista bilo bi i nečasno i nekorektno kad bih rekao bilo šta loše ili ružno o njima. Ljudi koji su prošli selekcionu obuku, znači niko nije doveden tu preko prijateljske, rođačke linije i ti momci se smenjuju od Pavkovića, Borisa Tadića, bili su čak delom i kod Koštunice, evo sada su kod predsednika Vučića, perfektno obavljaju svoj posao.

• Spomenuli ste i ministra policije Ivicu Dačića. Pre jedno dve nedelje dobio je paket u kome su bila tri metka. O tome ste i Vi zvanično pričali, ali o tome se oglasio i sam ministar. Policija je brzo identifikovala muškarca koji je to poslao. Da li je to bila njegova direktna opasnost, pretnja i kako Vi ste to videli, s obzirom na veliko iskustvo koje ste imali, a i sami poznajete ministra?

- Sad živimo u eri digitalnih medija, interneta i stalno govorim, oblici ugrožavanja, odnosno, mete, konkretno ovde ministar policije, on može biti meta strane obaveštajne službe koje je neprijateljski nastrojena prema nama, organizovane kriminalne grupe, terorističke grupe, organizacije. A za izvršioca najpodesniji su psihički labilne osobe. Za nalogodavca najbolji atentat je kada ne može da se dođe do njega. Upravo ovde, ovaj momak je instruisan, verovatno je mesecima njega neko ubeđivao da treba da uradi nešto gde će se čuti za njega, gde će on postati slavan, borac za Srbiju. Ljudi mešaju neke lične anomalije sa borbom za slobodu. Momak je poslao ta tri metka i to je zadnji put u Srbiji poslato 1940. godine ministru pravde, mislim da se zvao Dragoslav Jovanović. On je dobio i evo sad posle 85 godina, ministar Dačić. Dačić nije uopšte, da se odmah razumemo, plašljiv. Njemu su pretili 2010. godine u vreme akcije Balkanski ratnik. Ja sam tad bio u toj grupi kod Slobodana Homena i Snežane Malović. Dačić je jedan izuzetno sposoban političar i svestan je da radno mesto na kom se on nalazi vuče određene rizike.

• Da li se njemu posle te pretnje obezbeđenje pojačava?

- Samo slanje metka može da bude i takozvani test. Čeka se, vi angažujete nekog tamo psihički labilnog čoveka i gledate. Gledate kako će država da reaguje, kako će da reaguje obezbeđenje. Znate, da biste vi nešto uradili, vi osmatrate njegovo obezbeđenje. Ukoliko je dotad bilo petoro ljudi, sad ima 15, znači da je država povećala. Međutim, stalno govorim, sama zaštita lica je tri do pet odsto onoga što mi vidimo - 95 do 97 posto su obaveštajne i kontraobaveštajne mere i radnje. To je ono što građani ne vide. Recimo, konkretno Tramp to nije imao, Makron to nije imao. Par puta desili se neki incidenti.

• Kako vidite Trampovo obezbeđenje?

- Dok nije postao predsednik, tu je verovatno bio malo niži stepen obezbeđenja i bilo je nekih katastrofalnih propusta, tipa da se ne pregledaju zgrade okolo te prostorije, to je bina gde on drži govor i na svu sreću nije mu se desilo ništa. Međutim, on je isto jedan hrabar čovek, bivši marinac i on ne preza ni od čega. Sada obezbeđenje, konkretno američka služba koja se bavi obezbeđenjem lica, Secret Service, pored i naravno posle izraelske službe za obezbeđenje, važi za jednu od najboljih u svetu. I oni sada mnogo napora, mnogo truda ulažu u zaštitu svog državnog vrha. Mnogo mera i radnji koje su usmerene na likvidaciju i uklanjanje Donalda Trampa, njihove obaveštajne službe i CIA i Secret Service, čak i FBI se u jednom delu meša tu, odrade takozvano ispod radara. Da javnost i ne sazna o tome. Neka lica budu uhapšena u samoj pripremi, što je velika snaga i pokazuje veliku snagu države i jak bezbednosni sistem. To je takozvani preventivni udar. Izraelci su u tome savršeni. Znate, ja neću da dozvolim da vi napadnete predsednika, pa mi onda da odgovaramo na napad. Ne, mi ćemo u samoj pripremi da vas uhapsimo.

• S obzirom na to da ste sada u penziji, ja ću vas zamoliti da jednu do dve anegdote podelite što se tiče Slobodana Miloševića. Evo, na primer, kako izgleda kada Slobodan Milošević sedne za volan?

- Sad ću vam ispričati jednu situaciju koja se dogodila kad sam počeo da radim. Kolega Srđan Ilić, koji je sada takođe penzionisan i ja smo radili zajedno. Ja sam bio dete, 20 godina, mene je Senta doveo bukvalno iz sale za džudo.

• Ko Vas je prepoznao i pozvao da budete član obezbeđenja Slobodana Miloševića?

- Ima tu dosta svedoka iz džudo sale. Ja stvarno nisam nikada pratio politiku. Jedno veče došao na trening general Senta i tražio da radimo borbu. To je takozvani randori. I sad ja onako klinac, pun sebe, odradimo mi sve to, zahvali se on meni, i kaže: "Dođi ujutru na razgovor kod mene". A ja onako pun sebe kažem: "A ko ste vi?" On kaže: "Ti ne znaš ko sam ja?" Ja kažem da ne znam.

Ja sam tad prvi put video tog čoveka. Posle mi je bio bukvalno bio kao otac, baš me je voleo. I on kaže ja sam Senta Milenković, šef predsednikovog obezbeđenja, dođi ujutru na razgovor. I ja sad odlazim, radio sam u patroli tad u Paliluli. Pričam kolegama radio sam borbu sa nekim Sentom Milenkovićem i rekao mi je ujutru da dođem na razgovor za posao. I oni meni kažu, ma daj, gde s njim, kažu to je nemoguće, to te neko zeza. I ja, šta ću, odem ujutru na razgovor u Kneza Miloša, sačeka me Branko Manasijević koji je do samog hapšenja bio jedan izuzetan čovek, on je bio zamenik Sente Milenkovića.

I tada je, recimo, za razliku od današnjeg vremena, nadam se da se niko neće naljutiti ni iz državnih institucija, ni od mojih kolega, bezbednosna provera trajala minimum par meseci. Proveravalo se bukvalno ko su vam baba, deda, da li je bilo nekih suicida, anomalija, da li je neko bio u nekom kriminalnom okruženju, nekom, ne daj Bože, terorističkom. Cela porodica, ta provera je bukvalno sadržala sve od kad ste se vi rodili pa unazad sve, baba, deda, mama, tata. I to je bio jedan preduslov da vi uopšte uđete u obezbeđenje predsednika. I kada sam počeo da radim, posle par dana taj kolega Ilić Srđan i ja, on meni kaže idemo, evo zvao je predsednik, jave nam da idemo u Požarevac. Ja pitam gde je vozač, a oni mi kažu da on vozi sam. Za mene je to bio šok, ja sam bio klinac. Predsednik seda za volan, vozio je "audi A8" i kreže vožnja u Požarevac. Verujte mi, 220, 230 i ja ne mogu da, ja kažem, Bože šta je ovo, samo živ da stignem do Požarevca. Čovek je imao perfektnu motoriku za vožnju. Isto tako, recimo, za motorne sanke.

• Kako izgleda kada Milošević vozi motorne sanke na Kopaoniku?

- Nismo išli. Mi smo imali drugo mesto za motorne sanke. On recimo, evo jedna anegdota, nije imao jaknu za skijanje, ostala je u Beogradu, ili ne znam šta se desilo. Obezbeđenje nije vodilo računa o tome, to je trebalo da uradi njegov protokol. On se tada obratio generalu Milenkoviću, koji mu je odgovorio da nema jakne, a Sloba je tražio njegovu. Tada su bile one plave maskirne jakne na kojima piše milicija i mi gledamo kako predsednik oblači onu plavu jaknu, stavlja vunenu kapu i kreće da vozi. Ja razmišljam: "Bože, ko bi sada pomislio da predsednik vozi sanke i nosi policijsku jaknu?"

• Da li ste mogli da ga pratite?

- Da. On je bio izuzetan čovek. Recimo, imao je kuvara Mišu Mrakića, koji je jedno vreme radio kod Gadafija. I on pozove Mišu, to ne bih znao pošto niko od nas nije mogao da se obraća predsedniku samoinicijativno ili da traži nešto. To nije časno i nije pošteno da se priča. Možete da kažete dobar dan, doviđenja, dobro veče, ukoliko vas nešto pita, naravno. On je znao svakog od nas po imenu, ali... Miša Mrakić, recimo kuvar, on je još uvek živ. Kad se sve završilo, video sam ga pre par godina i on kaže, ja ne mogu ljudima da objasnim, mene zove Slobo, on ga je zvao Slobo. Pričao je kako ga je pitao da li zna da napravi poparu. Znači, on je bio čovek skroz iz naroda. Voleo je kačamak, proju, cicvaru, poparu. Bio je skroz na zemlji. I najviše vremena je voleo da provodi sa unukom. Ja tog momka sad kad vidim, ne mogu da povežem da je toliko godina prošlo. Njegovog unuka, Marka. On je njega, recimo, stavi u auto pa se vozi s njim. Tu po krugu rezidencije, pa ga šeta. To je bio jedan period koji je onako ostao upečatljiv. Tu četiri godine provedete i to je jedno iskustvo koje ne može da se opiše.

• Da li ima situacija kada ste se Vi kao obezbeđenje zabrinuli za njegov život? Da li možete to da podelite sa nama ili to ostaje kao profesionalna tajna?

- Ja skroz sam apolitičan, ne razumem se u politiku, ali umem da prepoznam opasnost. Bombardovanje je bilo 1999, a prva meta u svakoj državi koju bombardujete je predsednik. Gađate državni vrh. I njega je tad čuvao jedan deo vojske, baš tih momaka iz Kobri i oni su to perfektno odradili. Mi smo tu bili opet kao podrška i na svu sreću nije se ništa desilo. Ali to je svaki dan. Znate, kad svaki dan bude neki državni objekat srušen, recimo kad su pogodili tu vilu u kojoj je on boravio sa porodicom, to je neverovatno. Recimo temelji od šest-sedam metara su probušeni kao da su od od od sira. I drugi onako zabrinjavajući događaj za mene lično i za mene u karijeri najteži, bukvalno je 5. oktobar. To je događaj kada vi službeno obezbeđujete predsednika svoje države. A s druge strane ograde čujete desetine hiljade ljudi koji galame, deru se i misle da ukoliko pronađu Miloševića i nešto mu urade, ubiju ga, linčuju ga, da će njima već sutradan biti bolje.

I onda mi razmišljamo tu iz obezbeđenja, ja sam bio tad sa jednim kolegom Đenićem, ja razmišljam, to je naš narod, ako krenu da preskaču kapiju, šta da radimo? To je naš narod, a mi moramo da pucamo, moramo da odradimo svoj posao. To je možda moj komšija, možda moj neki rođak. To je bio najteži momenat u mojoj karijeri. I do dan-danas ništa toliko teško nisam doživeo i preživeo. Sećam se da sam to veče poslao tati poruku i on je posle par dana dobio i dijabetes. Pretpostavljam da je od tog šoka. Jedno veče smo dobili informaciju da će Milorad Ulemek Legija, što je bila potpuna dezinformacija, ali službe puštaju informacije da će upasti u vilu Mir i da će da uhapsi Miloševića i da će da likvidiraju obezbeđenje. To je bila notorna laž da bi diskreditovali i jedinicu JSO i da bi uneli paniku među nas. Ja sam tad pozvao tatu i rekao, vidi ako se ne vidimo više, šta je tu je. Otac je isto bio pripadnik MUP, radio je u čuvenoj 29. Ja kući nisam dolazio oko 15 dana, a kad sam došao on je već imao dijabetes. Za godinu dana je mnogo ostario.

• Imate više od 30 godina radnog iskustva. Veliko znanje. Stečeno ovde u Srbiji, stečeno na terenu, stečeno u inostranstvu. Gde vidite sada sebe? Da li imate ponude za posao i gde biste voleli da svoje satkano iskustvo i znanje usmerite?

- Mi u policiji, u vojsci i u BIA relativno mladi odlazimo u penziju. Vidim sebe u nekoj organizaciji koja želi da im prenosim znanje. Onako realno, bez uvijanja. Imao sam razgovore sa par, nema šta da Vam krijem, sa par velikih firmi, ali nažalost, ako dođete na razgovor za posao i ako vam direktor firme već kaže, ovo je moj rođak, ovo je moj kum, ovo je moj teča, oni moraju da rade. Časnije je da ne prihvatite takav posao, nego da prihvatite, pa sutra kada dođu posledice zbog nekih bezbednosnih anomalija, vi ste odgovorni.

Ono što sam ja spreman u ovom momentu je da pružim maksimalnu i operativnu i informacionu pomoć u organizaciji zaštite i lica i imovine. Čak sam držao kod mog sina koji ima 10 godina u školi predavanje, bezbednosna kultura profesora i učenika. Oni su svi bili oduševljeni. Mi malo kaskamo za nekim zemljama u svetu. Ako ja prenesem svoje znanje iz bezbednosti nekoj nekoj deci, ako prenesem to znanje i napravim bezbednosni sistem u jednoj firmi koja je maksimalno zaštićena, 95 odsto, to je za mene uspeh. Odmah ću Vam reći, odbio sam nekoliko ponuda gde ljudi jednostavno ne razumeju obezbeđenje. Oni misle da je obezbeđenje ako ja idem sa njima, da me oni pokazuju: "E, ovo je moj telohranitelj". To je zastareo sistem obezbeđenja i to je samo jedan segment u bezbednosti.

• Šta učite svoje mlade kolege? Šta im kažete? O čemu moraju da vode računa? Kako da sačuvaju ličnost i kako da sačuvaju sebe?

- Odlično pitanje. Dosta mlađih kolega me zove, baš iz sektora obezbeđenja lica i imovine, zaštite političara. Ono što im ja govorim je morate permanentno, konstantno da radite na svom usavršavanju i obrazovanju. Ja sam, recimo, imao sam svoju mini biblioteku, sve knjige u svetu bukvalno koje su izašle u vezi sa obezbeđenjem lica i imovine. To je nekome bilo smešno. Ja sam, recimo, 20 godina skupljao te knjige, čitao, prevodio. Recimo dosta dobro govorim hebrejski, što je ljudima čudno, ali dobro, Bože moj. Ono što je manjkavost kod nas u sistemu obezbeđenja, ljudi završe kurs za obezbeđenje i to se završi na tome.

Kada završe, recimo, kurs koji se tiče specijalističke obuke, zaštite ličnosti i objekta... Izvori ugrožavanja koji su bili pre 10 godina, samo postoji određeni broj izvora ugrožavanja. Sad 10 godina kasnije vi imate izvore ugrožavanja koji su tipa dron koji je veličine komarca, koji ima na sebi iglicu i on vas kao komarac ubode, na njemu je otrov. Onda imate dronove koje prikačite, imate komercijalni dron od 200, 250 evra, prikačite eksploziv na njega i nanesete štetu. Ukoliko ljudi ne znaju koji su novi izvori ugrožavanja i lica i imovine, ne mogu da se suprotstave. Ako ostanemo na onom starom sistemu od pre 20, 30, 40 godina, gde je samo straža, mi smo taj rat unapred izgubili i postajemo laka meta.

(Telegraf.rs)