KRVAVA I BOSA IZ ŠUME SMRTI: Gde je majka ostavila Đorđa i čija je LOBANJA nađena?

Đorđe Andrejić (13) nestao je 22. jula 2010. godine u selu Majilovac, kada je sa majkom pošao da okopa baštu koja se nalazila na kilometar i po od njihovog porodičnog doma uz ivicu šume Beljanice. Njegova majka, Marina Andrejić pronađena je dva dana kasnije kako pešači iz pravca Manastira Nimnik, bosa, raščupana i krvava, sa velikom rasekotinom na nozi, ali bez njega.

Marina je, kako su naveli meštani prisećajući se kobnog dana, tako izgrebana, prljava i izranjavana naišla na bračni par koji je prolazio starim putem od manastira i oni su je povezli ostatak puta do kuće. Međutim, ona je, kako su ispričali za Telegraf.rs meštani, bila smirena i ćutljiva u vozilu, a tek kada ju je suprug upitao gde je dečak i što je nije bilo dva dana, je priznala njegov nestanak.

Ekipa Telegrafa otišla je do starog puta kako bi pokušala da rekreira putanju kojom je Marina Andrejić išla nakon što je njen sin nestao, ali šuma je na tom mestu bila toliko gusta, sve je bilo puno žbunja i korova da je bilo gotovo nemoguće proći tuda. Blato za koje se obuća lepi, grane koje zlokobno zaklanjaju nebo i napuštena kuća sa pojatom nalaze se na putu kojim je ona prošla.

U blizini nema kuća, osim te jedne koja, kao i kuća u kojoj je dečak odrastao, stoji prazna već godinama. Prolaznici i meštani tamo ne idu, a kako smo saznali, retko ko i odlazi tako duboko u šumu.

- Kolima je nemoguće prići i voziti tim putem, jedino peške, a tamo se lako čovek izgubi. Samo lovci, koji znaju šumu kao svoj džep, odlaze tamo povremeno, ali mi ostali ne - ispričao je jedan meštanin sela Majilovac za Telegraf.rs.

Stari put koji vodi do Manastira Nimnik, a kojim su prošli Đorđe i Marina Andrejić kako bi došli do bašte, zatvoren je za motorna vozila. Danas samo meštani njim prolaze vodeći stoku na ispašu, a, kako su nam rekli, zatvoren je zbog klizišta koja su česta na određenim mestima. Šuma Beljanica takođe nije više u celosti jer je jedan deo posečen kako bi tuda prošla brza saobraćajnica, a blatnjave staze koje vode ka napuštenim imanjima i prečice koje su odavno zaboravljene, više se ne koriste.

Nakon što je bračni par odveo Marinu kući, a kada je tri dana kasnije policija došla na njihova vrata, ona nije znala da objasni kuda je sve išla, niti koliko je vremena provela u šumi. Prema informacijama iz istrage, Marina Andrejić je govorila nepovezano, menjala redosled događaja i delovala je kao osoba koja je na ivici psihičkog i fizičkog sloma.

Njen povratak u selo je doneo pregršt pitanja i sumnji, a meštanima nije bilo jasno kako se ona pojavila posle dva dana, a da je dete nestalo bez traga.

- Nije to mala šuma, ali nije ni takva da se izgubiš na dva dana. Ima puteva, izlaza i kuća u blizini. Neko bi je čuo da je dozivala pomoć ili dečaka. Mada, svako ovde ima neku svoju priču. Neki kažu da je lutala, neki da je tačno znala gde ide i da ne treba da se pojavi odmah, a neki misle da uopšte nije bila tamo gde je rekla - ispričao je jedan meštanin.

Više stotina ljudi među kojima su bili meštani okolnih sela, policija, vojska i lovci pošli su u potragu za nestalim dečakom, a Marina je uhapšena zbog sumnje da je počinila krivično delo teško ubistvo. Ona je, kako se navodi u policijskom izveštaju, priznala da je usmrtila sina motikom koju je ponela sa sobom kako bi okopavala baštu, a zatim je odvela policiju na mesto gde se sve navodno dogodilo. Tri meseca kasnije, odnosno 7. novembra 2010. godine, svega par dana pre nego što je Marini isticao pritvor, lovci su u Beljanici pronašli dečju lobanju.

Lobanja kao čudan trag

Na mestu koje su više puta pretražili svi, pa i psi tragači, svega 40 metara od mesta do kog je Marina Andrejić dovela policiju, nalazila se mala bela lobanja. Lovci koji su je pronaši odmah su obavestili policiju koja se, jedva i uz pomoć mačeta probila do nje kako bi je uzela kao dokaz.

Prema navodima iz sudskog postupka, lobanja je bila neobično svetla, gotovo bela, bez vidljivih povreda koje bi ukazivale na uzrok smrti. Tužilaštvo je, odmah po njenom pronalasku, naložilo da se izuzme DNK kako bi se uporedio sa roditeljima nesrećnog dečaka, a rezultati bili su šokantni.

DNK analizom, koju je radio Biološki fakultet, potvrđeno je da lobanja pripada Đorđu Andrejiću. Međutim, veštačenje nije moglo da utvrdi kako je dečak stradao, niti gde se nalazi ostatak tela, koji nikada nije pronađen. Marinin branilac, advokat Srbislav Stojanović, tražio je da se zubi lobanje uporede sa zubnim kartonom malog Đorđa Andrejića, ali sud tada to nije odobrio.

Meštani i danas sa sumnjom govore o tom nalazu. Mnogi su istakli da im nije jasno kako se deo tela pojavio na mestu na kojem je, kako su tvrdili "prevrnut svaki kamen". Međutim, prema informacijama iz istrage, ali i razgovorom sa profesionalcima u potragama, na takvim mestima teško je biti siguran da je svaki deo terena pregledan do najsitnijeg detalja.

- Ovde su tražili danima, išli su svuda, oko starog groblja, niz put, kroz šumu… A onda se odjednom pojavi lobanja. Nešto tu nije čisto, svima je to bilo čudno - ispričao je jedan meštanin.

Sumnje i teorije o nestanku Đorđa Andrejića su se godinama nizale. Jedni veruju da je lobanja naknadno doneta kako bi se slučaj priveo kraju, drugi sumnjaju da je telo bilo skriveno na nekoj drugoj lokaciji, dok treći i danas veruju da Đorđe nikada nije stradao u toj šumi. Pominju se razne teorije - od otmice, preko trgovine decom ili organima, do toga da je dečak odveden van Srbije. Ono što je sigurno među meštanima je jedno, svi tvrde da Marina, majka nestalog dečaka, možda nije počinila ovo brutalno ubistvo, ali da je sigurno bila "umešana nekako".

- Tamo oko starog groblja su ga najviše tražili, ali ljudi ovde sumnjaju u sve. Niko više ne zna šta je istina, a niko neće ni glasno da priča. Neki veruju da je otac sve učinio, uz pomoć majke, da su uklonili telo na neki gnusan način, a lobanju sačuvali jer je bilo teže nju ukloniti - ispričao je jedan od meštana za Telegraf.rs.

Šuma je danas sablasno tiha, kao i celo selo, put kojim su prolazili vojnici, policajci i lovci zarastao je gotovo u potpunosti, a mesta na kojima su ljudi tražili i dozivali nestalog dečaka gotovo da niko više i ne prepoznaje.

Nestanak Đorđa Andrejića, petnaest godina nakon što se dogodio, i dalje predstavlja najveću misteriju u Srbiji. Slučaj ne napreduje: telo nije pronađeno, lobanja je bez tragova, a istina o ovom događaju, čini se, nikada neće biti otkrivena.

Kuća duhova i meštani

Kuća u kojoj je živeo Đorđe Andrejić danas stoji tiha i prazna, kao da je vreme u njoj stalo onog dana kada je nestao. Kapija je zatvorena, zavese navučene na prozore u prizemlju, dok su stakla na spratu spuštena na određenim mestima kako bi ulazio vazduh u prazan prostor. Nekada porodični dom, mesto gde su živela dva mala i razigrana deteta, te 2010. godine postao je samo mesto tuge i bola, sa uspomenama na dečji smeh.

Dečakov otac Dejan preminuo je ubrzo nakon njegovog nestanka, u medijima je tada pisano da je preminuo slomljen od tuge i pritiska koji je pratio porodicu. Sestra je, nakon što je tokom suđenja preuzeo centar za socijalni rad, odrasla i udala se preselivši se u drugi grad. Njihova majka Marina je, zvanično oslobođena optužbi prvo živela u kući, ali je nakon nekoliko godina i ona napustila porodični dom i preselila se kod ćerke, zauvek napustivši selo u kojem joj je život obeležen.

- Ne verujem da je preminuo slomljen od bola i tuge za sinom. Dejan je umeo često da popije i pre samog nestanka dečaka i stradala mu je jetra, a čudno se ponašao u tim danima. Neki pričaju da je i on bio umešan u ceo slučaj - ispričao je jedan meštanin Majilovca za Telegraf.rs 15 godina od nestanka Đorđa Andrejića.

Kuća je ostala iza njih, zatvorena i napuštena, kao simbol svega što se raspalo tog kobnog dana kada je nestao Đorđe Andrejić. Ispred nje se više niko ne zadržava, iako dvorište izgleda kao da se redovno održava. Trava je uredno pokošena, a kapija je vezana žicom kako bi sprečila da neko uđe i remeti tišinu koja je obavija.

Meštani prolaze pored, više je ni ne gledaju. Retko ko se zaustavi, a još ređe želi da progovori o onome što se dogodilo pre petnaest godina. O nestanku dečaka u selu se danas gotovo i ne priča, kao da je ta kolektivna tuga u danima potrage za njegovim telom prosto isparila iz njihovih duša. Mali Đorđe bi možda bio i zaboravljen da nije podsećanja o njegovom nestanku svake godine koji mediji pišu, jer takav događaj ne sme biti zaboravljen.

- Ne priča se više o tome ovde, samo kada pročitamo podsećanje u novinama… ali znate kako to ide, prošlo je mnogo godina i svako ima neko svoje mišljenje - ispričala je jedna meštanka za Telegraf.rs.

Kako je nestao Đorđe Andrejić?

Trinaestogodišnji Đorđe Andrejić nestao je 22. jula 2010. godine, u selu Majilovac kod Velikog Gradišta kada je sa majkom Marinom krenuo iz porodične kuće ka bašti koja se nalazila oko kilometar i po od kuće, između sela Majilovac i Kurjača, uz ivicu šumskog pojasa Beljanice. Pre nego što su krenuli, Marina i Đorđe su ostavili poruku njegovom ocu Dejanu da idu u baštu i da će se vratiti kasnije tog dana.

Prema Marininoj verziji događaja, tog dana su se, vraćajući se iz bašte, izgubili u šumi. Ona je, kako je izjavila, bila povređena pa je Đorđe otišao ispred nje kako bi pronašao put. Đorđe je tada, prema njenom svedočenju uzviknuo "Mama, vidim put", samo da bi se ubrzo nakon toga začuo vrisak, a Đorđe je nestao bez traga.

Dva dana kasnije 24. jula, Marina se pojavila na zemljanom putu kod sela Kurjače u blizini Manastira Nimnik. Pronašli su je muž i žena, koji su tuda prolazili kolima, a po njihovoj priči, Marina je bila bosa, izgrebana i blatnjava sa povećom rasekotinom na nozi. Oni su joj ponudili prevoz i odvezli je do kuće gde je, prema navodima, rekla Dejanu da je Đorđe nestao.

Policija je odmah obaveštena i potraga je pokrenuta, a kako je poslednji put viđen upravo sa majkom, ona je postala glavna osumnjičena u njegovom nestanku. Potraga je trajala gotovo deset dana , a učestvovali su pripadnici vojske, policija, žandarmerija, lovci, meštani i psi tragači. Šuma, bunari, livade i teško pristupačni predeli pretraživani su danima, ali od Đorđa nije bilo ni traga.

U tom preiodu, Marina kao glavna osumnjičena u policiji i prilikom istrage daje više različitih iskaza. U početku je pričala kako su se izgubili i da je dete nestalo u šumi, da bi kasnije promenila priču i rekla kako je sina udarila motikom i da je izgubio svest, ali da se probudio. Na kraju je, kako se navodi u medijima, pod pritiskom policije, priznala da je Đorđa usmrtila udarcem motike i da je njegovo telo prekrila lišćem i granjem u šumi. Marina je tada odvela policiju na mesto gde se, kako se sumnja, dogodilo ubistvo, ali uprkos masovnoj potrazi i pretrazi terena Đorđevo telo nikada nije pronađeno u celosti. Prilikom pretrage terena, lovci su pronašli lobanju 40 metara od mesta na koje je Marina odvela pripadnike policije i obavestili policiju, koja je mačetama morala da raskrči put kako bi prišla samoj lokaciji, a DNK analizom utvrđeno je da pripada nestalom dečaku. Ostatak skeleta nažalost ni 15 godina kasnije nije pronađen.

Marina Andrejić, optužena da je počinila krivično delo teško ubistvo, prvostepeno je osuđena 15. marta 2011. godine u Višem sudu u Požarevcu na 20 godina zatvora. Tu presudu Apelacioni sud je vratio na ponovno suđenje, međutim presuda je ponovo bila ista. Marina Andrejić je tada provela ukupno 703 dana u pritvoru, nakon čega je Apelacioni sud poništio presudu i pravosnažno je oslobodio od optužbi zbog nedostatka dokaza koji je dovode u vezu sa krivičnim delom.

Nakon oslobađajuće presude, Marina Andrejić je tužila državu za nezakonit pritvor i dobila parnicu, a država joj je isplatila 2 miliona kao odštetu. Tada je podnela i tužbu Evropskom sudu u Strazburu, ali slučaj i dalje nije okončan.

Petnaest godina nakon nestanka Đorđa Andrejevića oglasila se za medije izjavivši da već godinama trpi torturu od naroda koji sumnja u to da ona nije imala ništa sa nestankom deteta, kao i da i dalje traži istinu.

(Telegraf.rs)