OD 20 GODINA ROBIJE DO SLOBODE I STIGME! Sudbina Marine Andrejić: „Muž mi je udario šamar i pozvao policiju!“

Đorđe Andrejić (13) iz sela Majilovac kod Velikog Gradišta, nestao je pre više od 15 godina kada je sa majkom pošao da okopava baštu koja se nalazi na putu između dva sela, a uz obod šume Beljanica. Njegova majka Marina Andrejić (53), koja je važila za prvu i jedinu osumnjičenu za ubistvo sopstvenog sina, pravosnažno je oslobođena svih optužbi 2012. godine.

Ona je na godšnjicu nestanka svog deteta ispričala kako se nosi sa stigmom koja je prati, kao i kako joj je tekao život tih 15 godina. Kada je, nakon 703 dana, izašla iz pritvora, Marina je tužila državu, a 2016. godine dobila je dva miliona dinara odštete od države Srbije zbog neosnovanog pritvora. Marina je 2021. godine tužila Srbiju pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, tražeći dodatnu odštetu od oko 140.000 evra, ali slučaj, prema poslednjim dostupnim informacijama, još nije okončan.

- Nisam ga ubila. Sve ove godine želim samo da znam istinu, svaki dan postavljam isto pitanje: "Šta se dogodilo tog dana i gde je moje dete" - kroz suze je ispričala Marina Andrejić.

Na dan kada je dečak nestao, Marina i Đorđe Andrejić su ostavili poruku na kuhinjskom stolu da idu do porodične bašte, koja se nalazi na prostoru starog groblja u Majilovcu. Dva dana kasnije, Marina je pronađena bosa, iscrpljena, sa rasekotinom na nozi, kako luta putem od Manastira Nimnik, kod obližnjeg sela Kurjače.

- Bila sam u stanju potpune rasejanosti. Sećam se samo da sam se okliznula i motika me je udarila u nogu. Počela je da curi krv. Đorđe se uplašio, uzela sam njegovu majicu i previla nogu. Nisam mogla dalje. Mrak je padao, bili smo sami. Rekla sam mu da pogleda kuda vodi jedna staza. Otišao je nekoliko koraka, neprestano smo se dovikivali i tada mi je rekao: "Mama, vidim put." Posle toga usledio je Đorđev vrisak, a potom tišina. Tišina duga 15 godina. Nikad ga više nisam čula - rekla je za medije Marina kroz suze na godišnjicu.

Lutala je, kaže, bosa s ranjenom nogom, oslanjajući se na istu onu motiku kojom je povređena. Kad se konačno vratila kući, Đorđa nije bilo.

- Suprug me je sačekao i pitao gde je Đorđe. Nisam znala šta da mu odgovorim. Nisam znala šta se dogodilo, a nisam mogla ni da objasnim u tom trenutku šta se meni dogodilo. Sećam se da me je u tim noćima tresla groznica, nisam mogla da stojim na nogama, ali ja to u tom trenutku nisam umela da izgovorim. Dejan mi je udario šamar i pozvao policiju - ispričala je Marina Andrejić.

Hapšenje i optužbe

Tri dana kasnije, Marina Andrejić je privedena i ubrzo optužena za teško ubistvo deteta. Tokom ispitivanja dala je priznanje za koje tvrdi da su joj inspektori izvukli na brutalan način, na silu, jer je, kako je navela, javnost to i očekivala.

- Terali su me da klečim pred slikom sina, da kažem da sam ga ubila. Pretili su mi da će mi ćerku odvesti u dom. Posle psihičkog i fizičkog maltretiranja potpisala sam to što su hteli. Doneli su mi papir iz druge prostorije na kom je već bila napisana izjava za koju je trebalo da potvrdim da sam je ja svojevoljno dala. Nikada mi je nisu pročitali. Inspektor mi je neprestano ponavljao da zna da ja nisam ubila Đorđa, ali da je pametnije da potpišem izjavu. Pretili su mi da moram da ćutim o svemu, da ne smem nikome ništa da kažem. Nisam znala ni šta potpisujem - navela je Marina Andrejić.

U Višem javnom tužilaštvu u Požarevcu, koje je nadležno za ovaj slučaj, tada su navodili da su svi dokazi protiv majke bili očigledni i da nikome nije bila namera njeno žrtvovanje zarad odgovora. Marina Andrejić, makar prema policijskom izveštaju, davala je različite izjave. Prvo je rekla da je izgubila dete, potom je poligraf pokazao da je reagovala na pitanje da li je povredila sina, da bi posle toga rekla da je Đorđa nehatom onesvestila, ali da se posle toga probudio.

Kasnije je navodno priznala da je ubila sina i da ga je prekrila lišćem i granjem, a potom ostavila. Nakon ove izjave policija iz Velikog Gradišta ju je izvela na teren kod obližnjeg sela Biskuplje da pokaže mesto na kojem se to navodno desilo. Ipak, telo dečaka nije pronađeno.

- Promenila sam iskaz kada sam ostala sama s advokatom. Sreća je bila da su sve prostorije za posete bile zauzete, pa su, verujući mom advokatu, ostavili nas nasamo u nekoj kancelariji. To je trenutak gde ja osećam pritisak da više ne mogu da ćutim, po cenu da bude najgore, rekla sam advokatu da ja nisam ubila svoje dete. Ja mrtvo dete nisam videla, meni pred očima nije tako - izjavila je Marina Andrejić.

U trenutku kada je vreme za podizanje optužnice isticalo, a samim tim i mogućnost produženja Marininog pritvora, tačnije 7. novembra 2010, u selu Majilovac lovci su pronašli lobanju. Biološki fakultet u Beogradu DNK analizom najpre je utvrdio da je pripadala nestalom dečaku.

Ubrzo je podignuta optužnica, prema kojoj je Marina usmrtila sina udarcem motike, a telo sakrila u šumi. Ključni dokaz bila je upravo pronađena lobanja. Apelacioni sud u Beogradu, u obrazloženju presude kojom je pravosnažno oslobodio Marinu optužbi da je ubila Đorđa, naveo je da je lobanja koja je posle višemesečnih policijskih potraga pronađena na oko tri i po metra od poljskog puta naknadno doneta i tu ostavljena.

- Sama činjenica da je policija organizovala svakodnevne potrage na terenu s velikim brojem ljudi i da telo pokojnog Đorđa nije pronađeno, a da je nakon više od tri meseca pronađena samo njegova lobanja, takođe ne ide u prilog činjenici da je prvobitno priznanje okrivljene istinito jer da je okrivljena ostavila telo pokojnog sina Đorđa na način kako je to objasnila u svom prvobitnom priznanju, sasvim je sigurno da bi ono bilo pronađeno - navedeno je iz Apelacionog suda.

Marina je provela 703 dana u pritvoru. Na kraju je pravosnažno oslobođena, ali zauvek će je, kako je navela, pratiti stigma majke-monstruma.

- Niko mi nije verovao. Samo pokojni suprug, znao je da sam bila vezana za decu, zato nije verovao da sam ga ubila. Optužena sam bez dokaza, čista sam pred Bogom. Ovo nije život, svi upiru prstom u mene. Niko neće da mi da priliku da radim. Ponekad bih volela da nisam ni živa, ali živa da legnem pod zemlju ne mogu - rekla je Marina Andrejić.

Strah i spekulacije

Marina Andrejić, kao i jedan broj meštana Majilovca, tada je strahovala da je Đorđe zapravo bio otet, pa odveden u Italiju, gde je ubijen, a njegovi organi prodati na crnom tržištu za transplantacije organa.

- Čula sam da se spekulisalo da je moj sin ubijen, da je njegovo telo otišlo za organe na crnom tržištu. S jedne strane, nadam se da je živ, a, s druge, neverovatno mi je da se ništa ne nađe. Mnogo me boli sve, ali kome da se obratim. Mnogo pitanja imam, međutim, odgovore nemam. Ne mogu sama da se borim, nisam jaka da se borim s ljudima koji su me osudili da sam ubila sina. Nemam više snage i živaca, uništena sam potpuno. Petnaest godina ležem i ustajem s istom retrospektivom događaja, svake sekunde se sećam. Svaki dan proživljavam iste slike, ista sećanja. Sve bih dala da se sazna istina. Đorđa pamtim od samog rođenja, bio je mnogo vezan sa sestru i mene. Nosila sam foto-aparat i pratila svaki dan njihovog odrastanja. Dokle god budem živa i disala, ja ću živeti s njim i za njega. Trudim se da ne potpadnem pod razne teorije koje kruže seoskim kuloarima, ali moj osećaj je da neko nešto zna, ali se o tome ćuti - ispričala je Marina Andrejić.

Meštani sela Majilovac kod Velikog Gradišta imaju svoje teorije o nestanku Đorđa Andrejića, a većina tvrdi da Marina možda nije usmrtila svog sina, ali da je "sigurno bila umešana".

Jedna meštanka sela Majilovac prisetila se kako je to sve izgledalo pre 15 godina, kao i određenih događaja koji do sada nikada nisu ispričani u javnosti.

- Naišli su čovek i žena koji su čuvali ovce tamo ili šta već… Oni su je videli kako ide tako čupava i prljava i oni su je povezli do kuće. Ona njima u autu nije rekla ništa. Oni su nju samo pokupili, videli je i pitali: "Hoćeš da te odvezemo do kuće?" Ona je njima samo rekla "da" i oni su je odvezli tu do kuće - ispričala je jedna meštanka prisećajući se kako je otkriveno da Đorđa Andrejića više nema, ali i kako je mesto izgledalo u danima potrage za nesrećnim dečakom.

Kako je ona rekla, najčudnije je bilo to što, pri prvom susretu sa drugim ljudima, nakon što joj je sin nestao, nije zakukala, zatražila pomoć u njegovom pronalasku, već je ćutala sve do kuće.

- Ona je bila veoma čudna, a on je bio divan i tih dečak. Mali je bio… ne ometen, ali kao da je imao neki strah od nje. Bio je previše dobar, možda je za nijansu zaostajao za drugom decom, ali je imao toliki strah od nje. Sećam se, bili smo u školi i on, dete, stane da priča sa nama nešto, kada je ona naišla… Rekla mu je: "Đorđe, pričaš, pričaš! Ogovaraš, ogovaraš! Dosta! Šta ti je rečeno?!" Ali iskrena da budem, niko ovde ne veruje u tu priču da ga je ona ubila već da je nekako umešana u nestanak i da se to zataškalo - ispričala je ova meštanka.

Prema njenim rečima, mali Đorđe Andrejić bio je veoma blizak sa stricem, uz kog se dovoljno opustio da progovori, ali i da bude dete koje je trebalo da bude. Prisećajući se samog nestanka Đorđa Andrejića, meštanka sela Majilovac se i rasplakala, ispričavši koliko je ta potraga za dečakom jezivo izgledala, kao i zašto meštani sumnjaju da je otac nekako umešan u slučaj.

- Počnem da plačem kad se setim... selo je bilo puno vojske. Užas! Da nikad ništa otkriveno nije, nije mi jasno. Ja sam čula kad je ona kao njega odvela, kud je ona njega vodila... prvo su počeli malo ljudi da pričaju: "Ne znam, videli smo je, ovo - ono", a onda kad su videli da tu dosta mnogo nečistih stvari ima, samo su prestali da pričaju. Ljudi su počeli da sumnjaju u oca zato što je, navodno, kad su išli ljudi iz sela da ga traže, sedeo mrtav 'ladan i rekao: "Aha, aha, tražite ga, tražite ga, će ga nađete malo sutra". E sad, koliko je to tačno... To niko ne zna. To je "sve rekla - kazala" ako mi veruješ - ispričala je vidno potresena meštanka.

Prema njenim rečima, mesta gde su meštani zajedno sa vojskom, policijom i lovcima pretraživali za telom nesrećnog dečaka, sada su, ili neprohodna, ili su zauvek nestala zbog izgradnje brze saobraćajnice.

- On je nestao u ovom delu preko puta samog sela, u pravcu ka Manastiru Nimnik. Navodno je ona imala tamo neku njivu, baštu, pa je ona vodila njega u baštu, pa se isekla navodno na motiku... ko bi ga znao. Kao da je dečak umeo sam da se vrati kroz ono šipražje. Tamo sada prolazi i ova brza saobraćajnica. To je tamo neprohodno. To je blato, šuma i generalno je nepristupačan teren. Tamo se snalaze samo lovci, oni kao da su rođeni u toj šumi - ispričala je ona.

Ona je uputila ekipu Telegrafa ka putu gde se najbolje može prići mestu kuda su pre petnaest godina prošli Marina i Đorđe, a u pitanju je zemljni put ka Manastiru Nimnik koji već godinama nije u funkciji. Taj stari put koji je vodio ka manastiru i starom groblju u čijoj blizini se nalazila bašta Andrejića, danas je zatvoren za vozila. Meštani tuda ne prolaze čak ni traktorima zbog nepristupačnog terena i odrona zemlje, tim putem sada samo ovce i koze prolaze.

Lobanja kao čudan trag

Na mestu koje su više puta pretražili svi, pa i psi tragači, svega 40 metara od mesta do kog je Marina Andrejić dovela policiju, nalazila se mala bela lobanja. Lovci koji su je pronaši odmah su obavestili policiju koja se, jedva i uz pomoć mačeta probila do nje kako bi je uzela kao dokaz.

Prema navodima iz sudskog postupka, lobanja je bila neobično svetla, gotovo bela, bez vidljivih povreda koje bi ukazivale na uzrok smrti. Tužilaštvo je, odmah po njenom pronalasku, naložilo da se izuzme DNK kako bi se uporedio sa roditeljima nesrećnog dečaka, a rezultati bili su šokantni.

DNK analizom, koju je radio Biološki fakultet, potvrđeno je da lobanja pripada Đorđu Andrejiću. Međutim, veštačenje nije moglo da utvrdi kako je dečak stradao, niti gde se nalazi ostatak tela, koji nikada nije pronađen. Marinin branilac, advokat Srbislav Stojanović, tražio je da se zubi lobanje uporede sa zubnim kartonom malog Đorđa Andrejića, ali sud tada to nije odobrio.

Meštani i danas sa sumnjom govore o tom nalazu. Mnogi su istakli da im nije jasno kako se deo tela pojavio na mestu na kojem je, kako su tvrdili "prevrnut svaki kamen". Međutim, prema informacijama iz istrage, ali i razgovorom sa profesionalcima u potragama, na takvim mestima teško je biti siguran da je svaki deo terena pregledan do najsitnijeg detalja.

- Ovde su tražili danima, išli su svuda, oko starog groblja, niz put, kroz šumu… A onda se odjednom pojavi lobanja. Nešto tu nije čisto, svima je to bilo čudno - ispričao je jedan meštanin.

Sumnje i teorije o nestanku Đorđa Andrejića su se godinama nizale. Jedni veruju da je lobanja naknadno doneta kako bi se slučaj priveo kraju, drugi sumnjaju da je telo bilo skriveno na nekoj drugoj lokaciji, dok treći i danas veruju da Đorđe nikada nije stradao u toj šumi. Pominju se razne teorije - od otmice, preko trgovine decom ili organima, do toga da je dečak odveden van Srbije. Ono što je sigurno među meštanima je jedno, svi tvrde da Marina, majka nestalog dečaka, možda nije počinila ovo brutalno ubistvo, ali da je sigurno bila "umešana nekako".

- Tamo oko starog groblja su ga najviše tražili, ali ljudi ovde sumnjaju u sve. Niko više ne zna šta je istina, a niko neće ni glasno da priča. Neki veruju da je otac sve učinio, uz pomoć majke, da su uklonili telo na neki gnusan način, a lobanju sačuvali jer je bilo teže nju ukloniti - ispričao je jedan od meštana za Telegraf.rs.

Šuma je danas sablasno tiha, kao i celo selo, put kojim su prolazili vojnici, policajci i lovci zarastao je gotovo u potpunosti, a mesta na kojima su ljudi tražili i dozivali nestalog dečaka gotovo da niko više i ne prepoznaje.

Kuća duhova

Kuća u kojoj je živeo Đorđe Andrejić danas stoji tiha i prazna, kao da je vreme u njoj stalo onog dana kada je nestao. Kapija je zatvorena, zavese navučene na prozore u prizemlju, dok su stakla na spratu spuštena na određenim mestima kako bi ulazio vazduh u prazan prostor. Nekada porodični dom, mesto gde su živela dva mala i razigrana deteta, te 2010. godine postao je samo mesto tuge i bola, sa uspomenama na dečji smeh.

Dečakov otac Dejan preminuo je ubrzo nakon njegovog nestanka, u medijima je tada pisano da je preminuo slomljen od tuge i pritiska koji je pratio porodicu. Sestra je, nakon što je tokom suđenja preuzeo centar za socijalni rad, odrasla i udala se preselivši se u drugi grad. Njihova majka Marina je, zvanično oslobođena optužbi, prvo živela u kući, ali je nakon nekoliko godina i ona napustila porodični dom i preselila se kod ćerke, zauvek napustivši selo u kojem joj je život obeležen.

- Ne verujem da je preminuo slomljen od bola i tuge za sinom. Dejan je umeo često da popije i pre samog nestanka dečaka i stradala mu je jetra, a čudno se ponašao u tim danima. Neki pričaju da je i on bio umešan u ceo slučaj - ispričao je jedan meštanin Majilovca 15 godina od nestanka Đorđa Andrejića.

Kuća je ostala iza njih, zatvorena i napuštena, kao simbol svega što se raspalo tog kobnog dana kada je nestao Đorđe Andrejić. Ispred nje se više niko ne zadržava, iako dvorište izgleda kao da se redovno održava. Trava je uredno pokošena, a kapija je vezana žicom kako bi sprečila da neko uđe i remeti tišinu koja je obavija.

Meštani prolaze pored, više je ni ne gledaju. Retko ko se zaustavi, a još ređe želi da progovori o onome što se dogodilo pre petnaest godina. O nestanku dečaka u selu se danas gotovo i ne priča, kao da je ta kolektivna tuga u danima potrage za njegovim telom prosto isparila iz njihovih duša. Mali Đorđe bi možda bio i zaboravljen da nije podsećanja o njegovom nestanku svake godine koji mediji pišu, jer takav događaj ne sme biti zaboravljen.

- Ne priča se više o tome ovde, samo kada pročitamo podsećanje u novinama… ali znate kako to ide, prošlo je mnogo godina i svako ima neko svoje mišljenje - ispričala je jedna meštanka.

Priča o nestanku trinaestogodišnjeg dečaka pominje se samo usput, u šapatima podstreknutim nestankom dvogodišnje Danke Ilić ili na godišnjicu njegovog nestanka, a selo na kratko ponovo oseti nelagodu koja se nikada nije do kraja povukla. Priče, bez dokaza i potvrda, godinama kruže mestom, menjaju oblik i prenose se, kao legenda, sa kolena na koleno među onima kojima je još uvek stalo do toga da se sazna istina.

Istina, međutim, nikada nije utvrđena. Kuća Andrejića danas je nemi svedok te neizvesnosti, zaključana i zaboravljena kao i odgovori na pitanje šta se tog dana zaista dogodilo sa trinaestogodišnjim dečakom.

Đorđe Andrejić nestao bez traga

Trinaestogodišnji Đorđe Andrejić nestao je 22. jula 2010. godine, u selu Majilovac kod Velikog Gradišta kada je sa majkom Marinom krenuo iz porodične kuće ka bašti koja se nalazila oko kilometar i po od kuće, između sela Majilovac i Kurjača, uz ivicu šumskog pojasa Beljanice. Pre nego što su krenuli, Marina i Đorđe su ostavili poruku njegovom ocu Dejanu da idu u baštu i da će se vratiti kasnije tog dana.

Prema Marininoj verziji događaja, tog dana su se, vraćajući se iz bašte, izgubili u šumi. Ona je, kako je izjavila, bila povređena pa je Đorđe otišao ispred nje kako bi pronašao put. Đorđe je tada, prema njenom svedočenju uzviknuo "Mama, vidim put", samo da bi se ubrzo nakon toga začuo vrisak, a Đorđe je nestao bez traga.

Dva dana kasnije 24. jula, Marina se pojavila na zemljanom putu kod sela Kurjače u blizini Manastira Nimnik. Pronašli su je muž i žena, koji su tuda prolazili kolima, a po njihovoj priči, Marina je bila bosa, izgrebana i blatnjava sa povećom rasekotinom na nozi. Oni su joj ponudili prevoz i odvezli je do kuće gde je, prema navodima, rekla Dejanu da je Đorđe nestao.

Policija je odmah obaveštena i potraga je pokrenuta, a kako je poslednji put viđen upravo sa majkom, ona je postala glavna osumnjičena u njegovom nestanku. Potraga je trajala gotovo deset dana , a učestvovali su pripadnici vojske, policija, žandarmerija, lovci, meštani i psi tragači. Šuma, bunari, livade i teško pristupačni predeli pretraživani su danima, ali od Đorđa nije bilo ni traga.

U tom preiodu, Marina kao glavna osumnjičena u policiji i prilikom istrage daje više različitih iskaza. U početku je pričala kako su se izgubili i da je dete nestalo u šumi, da bi kasnije promenila priču i rekla kako je sina udarila motikom i da je izgubio svest, ali da se probudio. Na kraju je, kako se navodi u medijima, pod pritiskom policije, priznala da je Đorđa usmrtila udarcem motike i da je njegovo telo prekrila lišćem i granjem u šumi. Marina je tada odvela policiju na mesto gde se, kako se sumnja, dogodilo ubistvo, ali uprkos masovnoj potrazi i pretrazi terena Đorđevo telo nikada nije pronađeno u celosti. Prilikom pretrage terena, lovci su pronašli lobanju 40 metara od mesta na koje je Marina odvela pripadnike policije i obavestili policiju, koja je mačetama morala da raskrči put kako bi prišla samoj lokaciji, a DNK analizom utvrđeno je da pripada nestalom dečaku. Ostatak skeleta nažalost ni 15 godina kasnije nije pronađen.

Marina Andrejić, optužena da je počinila krivično delo teško ubistvo, prvostepeno je osuđena 15. marta 2011. godine u Višem sudu u Požarevcu na 20 godina zatvora. Tu presudu Apelacioni sud je vratio na ponovno suđenje, međutim presuda je ponovo bila ista. Marina Andrejić je tada provela ukupno 703 dana u pritvoru, nakon čega je Apelacioni sud poništio presudu i pravosnažno je oslobodio od optužbi zbog nedostatka dokaza koji je dovode u vezu sa krivičnim delom.

Nakon oslobađajuće presude, Marina Andrejić je tužila državu za nezakonit pritvor i dobila parnicu, a država joj je isplatila 2 miliona kao odštetu. Tada je podnela i tužbu Evropskom sudu u Strazburu, ali slučaj i dalje nije okončan.

(Telegraf.rs)