JURIĆ ZA TELEGRAF: Nemojte čekati tragediju da biste upoznali svoje dete, kad ga izgubite, kasno je za kajanje

Prošlo je 11 godina otkako je Srbija prvi put čula ime Igor Jurić.

Tada smo ga upoznali kao oca čiji je krik tišine u potrazi za devojčicom slomio srce nacije. Danas, on stoji kao poslednja brana između naše dece i mraka koji vreba iz senki - od internet predatora do „kuća strave“. U prostorijama Centra za nestalu i zlostavljanu decu u Novom Sadu, dok sat na zidu neumitno kuca, Igor sumira godinu iza nas. Ne govori kao aktivista, već kao čovek koji nosi teret koji niko ne bi trebalo da nosi.

Preporučujemo

• Prošlo je deset godina od osnivanja Fondacije. Kada pogledate poslednjih 12 meseci, u trenucima kada osetite da snaga ponestaje, šta je ono što vas ipak zadrži na tom frontu?

Godina iza nas bila je teška, ali donela je ispunjenje uslova za licencu koju čekam dve i po godine. Očekujemo je svakog dana, čime će naš Centar dobiti zvanično priznanje države za rad sa decom sa problemima u ponašanju. To je moj san: da ravnopravno doprinosimo socijalnoj zaštiti i kroz nove projekte postanemo samoodrživi. To mi daje mir, jer stvaramo sistem koji dostiže svetske nivoe i ne zavisi samo od pojedinca.

• Postali ste adresa kojoj se roditelji obraćaju pre nego policiji. Zašto ljudi prvo biraju vaš broj kada im se sruši svet?

Razumljivo je. Kada vam nestane dete, ne tražite samo zakon, tražite razumevanje. Policija radi svoj posao, ali oni često nemaju to životno iskustvo, taj ožiljak. Roditelji me zovu i pitaju: „Šta sad? Koji je sledeći korak?“. Oni žele da čuju nekoga ko je prošao kroz taj isti pakao. To nije nepoverenje u državu, to je ljudska potreba da ne načiniš pogrešan korak dok ti se svet raspada.

Foto: Telegraf

• Mnogo upozoravate na opasnosti koje vrebaju sa ekrana. Kako roditelj da prepozna opasnost pre nego što postane prekasno? Postoji li „profil“ čoveka od kojeg treba da strepimo?

Nažalost, moram da vas razočaram - profil ne postoji. Pedofil može biti ugledni lekar, komšija kojem svi veruju ili član verske zajednice. To su ljudi kojima je društvo spremno da oprosti sve, čak i dokazane grehe. A deca? Ona uvek pokažu promenu, ali mi je ne vidimo. Pazite, ta promena ne mora biti tuga. Dete može postati odjednom razdragano i srećno jer misli da je našlo „pravog prijatelja“ na internetu koji ga razume bolje od roditelja. Ako vaše dete pošalje nagu fotografiju, ne smete ga osuditi. Ako postanete njegov sudija, izgubili ste ga zauvek. Morate biti njegov štit.

Foto: Republika/Ustupljene fotografije

• Slučajevi poput onog u Brčkom ili nestanka male Danke Ilić potresli su region. Gde smo, kao ljudi, najviše zakazali?

Brčko je sramota svih nas. Znalo se da su tamo deca, godinama. Moje pitanje je surovo: gde su završila deca koja više nisu u toj kući? To je pitanje o trgovini organima i ljudima na koje još nemamo odgovor. Što se Danke tiče, cela Srbija me pita isto. Dok nema tela, niko nema pravo da odustane od nade. Ja bih je tražio do sudnjeg dana, baš kao što bih tražio Tijanu da je nisu pronašli. Ali, kako vreme odmiče, realnost postaje sve surovija.

• Bili ste podrška ocu Ane Radović. Kako izgledaju ti razgovori između dva oca koja vezuje ista, najteža nit gubitka?

Foto: RINA/Privatna Arhiva

Anin otac je pokazao neverovatnu snagu. Taj slučaj je pokrenuo važno pitanje hitnih poziva koji spasavaju živote. Ali znate, u tim razgovorima se uvek vratimo na isto - na grizodušje. Ja i danas sebi postavljam pitanje: „Šta bi bilo da sam te večeri sa Tijanom više razgovarao? Da li bi se ohrabrila da krene sama da vrati taj duks?“. To je senka koja prati svakog roditelja koji je izgubio dete. Nikada ne prestajete da preispitujete svoje propuste.

• Sistem „Pronađi me“ je pokrenut tri puta, ali bilo je kritika na brzinu SMS-poruka. Šta se menja od februara?

Kritike su opravdane i ne bežimo od njih. U februaru imamo ključni sastanak sa državnim vrhom. Cilj je uvođenje broadcast sistema. To znači da država, nezavisno od operatera, jednim klikom šalje poruku i fotografiju bukvalno svim građanima u istoj sekundi. To je prioritet koji može značiti razliku između života i smrti.

Foto: Privatna arhiva

• Igore, šta biste poručili roditeljima koji u ovom brzom vremenu pokušavaju da sačuvaju svoju decu?

Moja Tijana mi je pomogla da pronađem smisao, ali je cena bila stravična. Danas vidim svu besmislenost svog života pre tragedije – u šta sam verovao, kako sam gubio vreme... Trebalo mi je bolno otrežnjenje da nađem sebe. Nemojte čekati tragediju da biste upoznali svoje dete. Slušajte ih. Ono što je vama banalno, njima je ceo svet. Igrajte te igrice s njima, čak i ako vas to zamara. Provedite to vreme sada. Kad dete izgubite, kasno je za kajanje. Možda je baš jedna moja reč nedostajala Tijani da to veče ne ode sama. Nemojte dozvoliti sebi da ikada postavite to pitanje. Budite prisutni.

(Telegraf.rs)