Siniša Zlatić služi 40 godina robije: Smrt oca otkrila NAJSTRAŠNIJU ISTINU o porodici masovnog ubice!

Radoslav Zlatić, otac Siniše koji je pre skoro deset godina počinio jezivi masakr u Žitištu, godinama je na svojim plećima nosio prezime koje je celo selo izgovaralo sa knedlom u grlu. Živeo je sa teretom da je otac čoveka koji je u jednoj noći prekinuo pet života i ranio još 21 osobu u bašti kafića u Žitištu, a već izjutra pokušavao da nastavi dan kao svi drugi.

Pre oko dve godine, Radoslav Zlatić je preminuo tiho, a sa njegovom smrću presečena je i poslednja nit koja je Sinišu Zlatića povezivala sa porodicom i spoljnim svetom.

Danas, kako Telegraf saznaje, u zatvor u kojem Siniša Zlatić izdržava maksimalnu kaznu od 40 godina zatvora više ne dolazi niko, čak ni njegov rođeni brat.

Dok je bio živ, Radoslav je retko pristajao na razgovor sa novinarima, a svaki put kada bi progovorio, bilo je jasno da mu se glas lomi između ljubavi prema sinu i užasa zbog onoga što je uradio.

- Ne znate vi kako je svaki dan buditi se sa tom mišlju, ja da mrzim to dete i da se sudim sa njim, bio bih još veći zločinac - govorio je za medije kroz suze, objašnjavajući da ne želi da pravda postupak svog sina, ali ni da se odrekne očinske uloge.

Govorio je da "nosi taj teret dok je živ" i da se ne plaši ni osude, ni pretnji, jer, kako je tada isticao, nije on povukao oroz u bašti "Makijata".

Meštani ga pamte kao čoveka koji je u jednoj ruci nosio ime sina masovnog ubice, a u drugoj kese iz prodavnice, pokušavajući da živi dan po dan u mestu koje više nikada nije bilo isto.

Krišom obilazio unuka

Nemanja, sin ubijenih Dijane i Siniše, posle masakra je ostao da živi sa majčinim roditeljima, ali sa očevom porodicom, kako navode meštani Žitišta, nije imao kontakt. Njegovi baka i deka godinama su ponavljali da "vreme ne menja ništa" i da ih u životu drži samo unuk.

Radoslav je, međutim, svoju ulogu dede nosio iz senke. U jednoj od retkih ispovesti za medije priznao je da krišom ide na unukove treninge, i da ga, sa distance, posmatra kako igra fudbal, samo da bi ga video, ne prilazeći mu i ne narušavajući odluku porodice da kontakt ne postoji.

- On neće da ih vidi i to je njegova odluka, uništio je sve slike sa ocem - pričali su kasnije rođaci sa Dijanine strane, ističući da dete ne želi ni fotografiju kao uspomenu na čoveka koji mu je oduzeo majku.

U tom trouglu bola, između sina ubice, roditelja ubijene snaje i dečaka koji odrasta sa sećanjem na noć u kojoj mu je život promenjen, Radoslav je zauzeo mesto na margini. Nije imao reč utehe da ponudi porodici svoje bivše snaje, a sopstvenog sina video je tek nekoliko puta, u prostoriji za zatvorske posete.

Vreme je prolazilo, godišnjice masakra smenjivale su se u rubrikama hronike, a Radoslav je postajao sve tiši. O njegovoj smrti javnost je saznala tek posredno, kroz priče meštana koji su govorili da je "otac ubice preminuo" i da sada sa Sinišom više niko nema kontakt.

Kako Telegraf saznaje, posle njegove smrti, u zatvor Siniši više niko ne dolazi. Sin ga nikada nije ni viđao, a i rođeni brat je odavno presekao svaki kontakt sa njim.

Ljudi iz Žitišta, i sa jedne i sa druge strane ovog zločina, pokušavaju da nastave život, svako na svoj način, dok se prezime Zlatić u selu izgovara sve ređe.

Između Haga i Žitišta

Pre nego što je postao "otac ubice iz Žitišta", Radoslav Zlatić je već jednom kročio u istoriju, ali na sasvim drugi način. Prema svedočenjima njegovih poznanika, devedesetih je bio svedok pred Međunarodnim sudom u Hagu, u predmetu protiv Gorana Hadžića i Slavka Dokmanovića i zbog toga godinama nije odlazio u rodni kraj.

Nakon masakra u Žitištu, ponovo je stajao pred kamerama i novinarima, ovog puta kao čovek koji mora da objasni kako je odgajio sina koji je u jednoj noći ispalio 26 metaka u ljude koje je poznavao odmalena. U tim kratkim izlascima iz kuće, dok je zalivao cveće ili zatvarao kapiju, znao je da kaže da "nosi teret koji niko ne želi" i da se ne plaši ničije osvete, jer "šta on tu može".

Za porodice ubijenih i ranjenih osoba, međutim, njegove reči nikada nisu bile uteha. Roditelji ubijene Dijane i ranjenih gostiju lokala više puta su naglašavali da od Sinišine porodice nikada nisu čuli nijednu rečenicu koja bi makar ličila na izvinjenje, niti su želeli da se susreću sa njima van sudnice.

Smrću Radoslava Zlatića, taj krug je za njih simbolično zatvoren.

Jedan dan, trauma za sve

Stravičan zločin u Žitištu dogodio se u noći između 1. i 2. jula 2016. godine, tokom manifestacije "Pile fest", kada je Siniša Zlatić ušao u baštu kafića "Makijato", naoružan automatskom puškom. U lokalu je zatekao bivšu suprugu Dijanu Zlatić u društvu novog partnera Stevana Jojića i prijatelja, prišao njihovom stolu, a zatim otvorio vatru.

U tom krvavom napadu ubijeni su Dijana Zlatić (30), Stevan Jojić (40), Jovana Popović (20), Vladimir Mijatović (40) i Vladimir Kosović (34), dok je još 21 osobu ranio, neke teško, a neke lakše. Radnici kafića i gosti uspeli su da mu otmu oružje i spreče još veći broj žrtava, a policija ga je ubrzo uhapsila.

Viši sud u Zrenjaninu osudio ga je na maksimalnu kaznu od 40 godina zatvora za teško ubistvo, pokušaj teškog ubistva, teško delo protiv opšte sigurnosti, kao i nezakonito držanje oužja.  a Apelacioni sud u Novom Sadu potvrdio je tu presudu.

Skoro deset godina kasnije, Žitište i dalje živi sa sećanjem na tu noć, porodice žrtava sa prazninom koja ne prolazi, a Siniša Zlatić svoju kaznu služi bez poseta, sam, sa prezimenom koje je odavno ostalo bez onih koji bi ga nosili uz njega.

(Telegraf.rs)