"EVO ČEDE..." I POČEO JE PAKAO: 24 godine od masakra u Leskovcu, svi su znali za spisak smrti, a niko ni reč!

Noć između 27. i 28. jula u Leskovcu ostavila je gorak ukus u ustima meštana nakon masovnog ubistva koje se dogodilo tako što je, za nepunih pola sata, Dragan Čedić iz bolesne ljubomore usmrtio svoju bivšu suprugu Biljanu Čedić (28) i još šest osoba, dok je u svom krvavom piru ranio još četvoro.

Dragan Čedić je u početku ostavljao utisak tihog momka iz komšiluka, prema rečima njegovih komšija, mirno dete koje je odraslo u skladnom braku. Završio je Srednju veterinarsku školu, ali je porodicu izdržavao od krijumčarenja i prodavanja krijumčarene robe na zelenoj pijaci, gde je godinama imao zakupljenu tezgu. Prodavao je raznu tehničku robu i posuđe, a zahvaljujući tome imao je, kako se sumnja, osim dosta novca, i jake veze u svetu krijumčarenja.

Dragan Čedić je, kako su nekon što se dogodilo masovno ubistvo, za medije ispričali meštani, imao tikove koji su se manifestovali snažnim trzajima glave, praćeni glasnim gotovo životinjskim kricima. Uprkos tim problemima, između Dragana i Biljane, koji su bili komšije, razvila se ljubav. Venčali su se 1993. godine, uprkos snažnom protivljenju Biljanine porodice koje se, svega devet godina kasnije, ispostavilo kao ispravno. Godinu dana kasnije, Biljana i Dragan dobili su ćerkicu Mariju, koja je te kobne večeri spavala sa bratom i sestrom na spratu kuće u kojoj je Čedić ubio njenu majku Biljanu, dve tetke, teču i još jednu devojku.

Prema rečima Biljanine porodice i prijateljica, problemi su počeli nedugo nakon stupanja u brak, a Dragan Čedić je na neuobičajen način pokazivao ljubomoru i posesivnost.

- Danima ju je držao u sobi, ne dozvoljavajući joj ni na prozor da proviri, a nije smela ni telefon da koristi. Branio joj je kontakt sa porodicom i prijateljima, a svaki put kada bi se pobunila i pokušala da mu se suprotstavi, tukao bi je - ispričala je nakon krvavog pira jedna Biljanina prijateljica koja je tada, jer je Dragan Čedić i dalje bio "u bekstvu", tražila da bude anonimna.

Pobegla, pa je našao i vratio

Nakon godina konstantnog maltretiranja koje je trpela i bezbroj prijava policiji, Biljana je uz pomoć porodice i prijatelja pobegla iz Leskovca. Kako je Dragan Čedić često odlazio u Bugarsku po "robu", Biljana je u oktobru 2001. godine iskoristila njegovo odsustvo, pokupila najosnovnije lične stvari i sa ćerkom Marijom pobegla glavom bez obzira.

Tada se pričalo da je iz kuće ponela, navodno, desetak hiljada maraka i da je tim novcem platila smeštaj negde u Beogradu, krijući se od Dragana. Kako je njihova ćerkica morala na operaciju, Biljana je o tome obavestila Centar za socijalni rad u Leskovcu i iskoristila to što se nalazi u Beogradu kako bi svom detetu obezbedila najbolju moguću negu.

Kada se Dragan Čedić vratio iz Bugarske, primetivši da Biljane i Marije nema, "prevrnuo je nebo i zemlju" kako bi je pronašao. Mediji su tada pisali da je jedini trag o problemima u njihovom braku u Leskovačkom SUP bila Draganova prijava nestanka za Biljanu i Mariju, međutim to ne potkrepljuje evidentna umešanost Centra za socijalni rad Leskovac.

Međutim, kako je Telegraf.rs saznao, Dragan Čedić otkrio je gde se nalazi Biljana i, na dan kada je Marija operisana, pojavio se u bolnici. Biljana se sa ćerkom vratila u Leskovac u maju 2002. godine, ali u kuću svojih roditelja, gde je živela sa sestrom Jelenom Zdravković (25) i njenim mužem Bobanom (24). Po povratku, nesrećna žena podnela je zahtev za brakorazvodnu parnicu u očajničkom pokušaju da se udalji od Dragana, a sociolozi Centra za socijalni rad Leskovac omogućili su Draganu da redovno posećuje i odvodi kod sebe malu Mariju, time pokušavajući bezuspečno da ih pomire.

Biljana je tada odbijala svaku pomisao na mogućnost da se vrati u Draganovu kuću, dok je uz podršku porodice i prijatelja pokušavala da osmisli novi plan za bekstvo, a u tome joj je pomagao i prijatelj Nenad Lukić (31).

Službenice Centra za socijalni rad u Leskovcu su tada za medije ispričale da nije bilo nikakvih indicija o navodnoj Draganovoj psihičkoj bolesti i eventualnom posesivnom i agresivnom ponašanju. Međutim tokom istrage je otkriveno pregršt nepravilnosti u radu određenih institucija, čiji je glavni zadatak bio da zaštite žrtvu nasilja u porodici.

- Dragan je bio tih i delovao je normalno. Biljana se žalila da ju je fizički zlostavljao, a on njoj nije ništa zamerao. Čak ni to što je pobegla sa detetom u Beograd, samo je tražio da mu se vrati - ispričala je tada za medije jedna od službenica Centra, a zbog anonimne izjave ekipa portala Telegraf.rs nije uspela da stupi u kontakt sa njom.

Svi su znali, niko ništa nije učinio

Draganova porodica, rođaci i bliski prijatelji dve porodice znali su da se iza prividno mirnog momka krila ličnost po čijoj su se glavi vrzmale mračne misli. Tako je u javnost izašla informacija da je Dragan Čedić mesecima pre masovnog ubistva sa sobom nosio spisak za likvidaciju, koji je pokazivao prijateljima.

Dobrila i Tomislav Čedić su, dok se tragalo za Draganom bili gotovo u kućnom pritvoru, čuvani od strane pripadnika leskovačke policije, a kontakt sa komšijama i novinarima bio im je strogo kontrolisan, te novinari tada nisu uspeli da postave ključno pitanje: Da li je iko video spisak za likvidaciju koji je Dragan Čedić navodno imao?

Draganov otac Tomislav je tada, kao i sada, nastavljao da brani svog sina, tvrdeći da nije on kriv već Biljana, međutim ništa ne opravdava ubistvo, pogotovo sedmoro ljudi.

Milun Dinić, tadašnji leskovački funkcioner i Čedićev komšija, ispričao je tada za medije da je dva meseca pre masovnog ubistva, u maju, čuo rafalnu paljbu, potvrdivši navode da se nesrećna Biljana više puta obraćala policiji za pomoć.

- Neshvatljivo mi je da on okolo luta sa spiskom za likvidaciju, a da niko to ne prijavi policiji. Policijski šefovi treba odmah da podnesu ostavku, pre svega zbog toga što se Biljana njima više puta obraćala za pomoć - kategorično je tada za medije izjavio Milun Dinić.

U celoj situaciji Biljana je imala podršku svoje porodice, majke, tetke i njenog muža, sestara i mladog brata Đorđa, kao i prijateljica i Nenada Lukića za kog su svi sumnjali da joj je novi partner samo zbog toga što je želeo da joj pomogne da pobegne i spasi sebe i dete od tragičnog kraja koji ju je, nažalost, na kraju i sačekao.

Noć koja je uništila porodicu

Dragan Čedić je u noći 27. jula 2002. godine započeo svoj krvavi pir tako što je iz svoje kuće, naoružan automatskom puškom kalibra 7,62 milimetra, belim vozilom marke "vartburg" otišao u bilijar klub "Sedam" i pet minuta pre ponoći upao unutra. Kako su tada mediji pisali, ušao je i sa vrata glasno pozvao Nenada Lukića, kog je, kada se pojavio, "pokosio" rafalom, a zatim se udaljio kako bi nastavio svoj plan.

Prilikom rafalne paljbe u lokalu pogođen je i Slavoljub Kržalić, koji je hitno operisan u Leskovačkoj bolnici nakon ranjavanja.

- Sve se desilo vrtoglavom brzinom, za nekoliko sekundi. Pozvao je Lukića i sa ulaznih vrata počeo sumanuto da puca i potom je pobegao - ispričao je Kržalić za medije kada je izašao iz bolnice.

Dragan Čedić se zatim zaputio samo kilometar dalje, do kuće u kojoj je živela Biljana, a do tamo mu je trebalo svega nekoliko trenutaka kako je saobraćaj bio gotovo nepostojeći zbog činjenice da je prošla ponoć. Došao je do ulaznih vrata kuće Biljaninih roditelja i pozvonio. Prema rečima očevidaca, začuo se Biljanin glas i poslednje reči: "Evo Čede".

Prema njihovim rečima, prvo se začuo jedan pucanj, a zatim rafali. Biljanine sestre Ivana Kalčić (31), koja je sa osmomesečnom bebom Nađom tog dana došla iz Požarevca, Jelena Zdravković (25), njen muž Boban (24) koji su u toj kući živeli, kao i Biljanina prijateljica Jelena Zlatković su ubijeni, dok je komšinica Maja Bojković zadobila povrede.

U kući se u tom trenutku nalazio i Aleksandar Marinković, ali Dragan Čedić njega nije video jer se, kako su mediji tada navodili, nalazio u susednoj prostoriji. Tu se nije zaustavilo njegovo zlo. Dragan Čedić te večeri doneo je odluku da celu porodicu pošalje u zaborav na najkrvaviji mogući način, ostavivši tri deteta zauvek bez roditeljske ljubavi.

Kako su tada komšije ispričale, tišinu noći prekinulo je jezivo škripanje guma, a Dragan Čedić uputio se u kuću porodice Ristić. Tamo je živela Biljanina tetka po majci Biserka (48) sa suprugom Blagojem (51) i sinom Đorđem, koji je kobne večeri imao svega šestnaest godina.

Došavši do njihove kuće, na licu mesta je ubio Biserku i teško ranio Blagoja i njihovog sina Đorđa, a zatim se velikom brzinom udaljio sa lica mesta.

Policija je odmah raspisala opsežnu potragu za njim, dok je njegov automobil napušten u ataru leskovačkog sela Donja Jajina, na putu za Šišince. Pretragom kuće u kojoj je živeo sa roditeljima, na stolu u trpezariji pronađen je njegov pasoš, mobilni telefon, kao i ostala lična dokumenta.

Više od mesec dana straha i bola

Više od mesec dana kasnije, pripadnici policije su, u šiblju između sela Donja Jajina i Šišinci, pronašli nogu za koju se sumnjalo da pripada Draganu. Pored je pronađena puška koju je Dragan Čedić koristio kako bi izvršio krvavi pir, ali i oproštajno pismo u kom je naveo da sav novac ostavlja ćerki Mariji i njenom školovanju.

Tomislav Čedić, ali i Blagoje Ristić išli su na prepoznavanje, a prepoznali su ga po odeći koju je nosio u trenutku krvave osvete. Kao standardna praksa, policija je uzela uzorke krvi Draganovih roditelja kako bi se odradila DNK analiza u tri različite institucije kako bi se potvrdilo da je zaista u pitanju Dragan Čedić.

Prema navodima pojedinih medija iz tog vremena, prvi rezultati DNK analize i podudarnosti sa Draganovom majkom bili su negativni, te je procedura ponovljena, a materijal je poslat u Institut u Zagrebu, kao i u Ljubljanu kako bi se potvrdilo srodstvo. Ponovljen postupak u Beogradu radio se sa uzorkom krvi i Tomislava Čedića, kao i njegove majke Dobrile.

Nalazi su potvrdili ono čega se jedna porodica plašila, dok je drugoj, s dobrim razlogom, konačno pao kamen sa srca. Dragan Čedić počinio je samoubistvo isto veče kada je krvnički oduzeo sedam života, a zauvek promenio bezbroj.

Dragan Čedić je, kako je kasnije otkrila istraga, bio ubeđen da je ubio desetoro. Taj podatak je otkriven zahvaljujući činjenici da je ubica četrdesetak minuta nakon zločina priznao ubistvo Nataši i Zoranu Ž. iz Donje Jajine, kao i Igoru i Oliveri C. iz Leskovca, navodeći im imena ljudi koje je smatrao da je usmrtio.

Telo Dragana Čedića je, kako su mediji navodili, pronađeno na 500 metara od kuće Nataše i Zorana Ž.

Opštinsko javno tužilaštvo u Leskovcu je 23. septembra 2002. godine podiglo optužni predlog protiv njih zbog sumnje da su počinili krivično delo neprijavljivanje krivičnog dela i učinioca. Oni su, kako se tada pisalo u medijima, tada tvrdili da iz straha za sopstvene živote nisu prijavili Čedićevo priznanje.

Tada je policijska istraga utvrdila bezbroj nepravilnosti u radu Centra za socijalni rad Leskovac, kao i SUP Leskovac, a porodica Biljane, Jelene, Ivane i Biserke duboko je ogorčena njihovim postupcima jer su, kako su tvrdili za medije, mogli da spreče zločin samo da su učinili nešto da zaštite Biljanu. Oni su tada, kao porodica, svi podneli privatnu tužbu protiv svih koji su mogli, a nisu sprečili ubicu u bolesnoj nameri da pobije nedužne mlade ljude.

Ivan Kalčić, suprug ubijene Biljanine sestre Ivane, oglasio se tada za medije sa potresnom ispovešću.

- Nađa je nestašna, inteligentna, zdrava i žilava beba, sve na majku. Ona je dobro, a ja kao da živim u zoni sumraka. Svakog dana odlazim u kuću u kojoj smo živeli sa Ivanom. Sve stoji kako je ona ostavila, samo počistim prašinu i paučinu. Sedim po nekoliko sati sam u toj kući, pustim muziku koju je ona volela. Plačem i ujedno pevam pesme koje smo voleli - ispričao je tada potreseni čovek.

Draganova ljubomora je u jednoj noći zavila u crno petoro majki i očeva, a bez oba ili jednog roditelja ostavio četvoro dece. Nađa je odrastala uz oca koji te kobne večeri nije bio u Leskovcu, Marija je odrastala uz Draganove roditelje, dok je tada troipogodišnji Luka, takođe ostavši bez oba roditelja, odrastao uz Bobanove roditelje, bakom Ljubicom, dekom Božom, kao i stricem Draganom.

Pitanja bez odgovora

Od ovog jezivog masovnog ubistva prošlo je 24 godine. Da li bi zločin bio sprečen da su komšije prijavile da je Dragan nabavio pušku? Da li bi se išta promenilo da su tada ustanove ozbiljno shvatile Biljanine prijave i pomogle joj da se skloni na sigurno, a monstruma stavile iza rešetaka?

Pregršt pitanja, a ni jednog odgovora. Danas ti odgovori ne mogu da vrate izgubljene živote ili izleče bol porodica koje su u treptaju oka zauvek izgubile svoje najvoljenije.

Možda, da su ljudi ispričali istinu, stali iza reči nesrećne Biljane, situacija ne bi eskalirala. Međutim, više od dve decenije kasnije, situacija nije ništa bolja. Žene stradaju nasred ulice naočigled prolaznika, nasilje u porodici se krije, a komšiluk ćuti.

Priča Biljanine porodice nije jedina, ali je jedna od onih koja nikoga ne ostavljaju ravnodušnim, a kroz godine polako se zaboravlja. Ovakve priče ne smeju da se zaborave, nasilje sme da se trpi, niti prećuti jer tišina je glasnija onda kada se jedan život ugasi.

(Telegraf.rs)