"Kost je bila kaša": Petoro učenika i nastavnica preživeli masakr u "Ribnikaru", ostala im trauma za ceo život

Dečak od samo 13 godina 3. maja 2023. godine deset porodica zavio je u crno, a taj dan ostao je traumatično iskustvo i za šestoro ranjenih, petoro učenica i nastavnicu istorije. Troje ranjenih tužilo je roditelje dečaka koji je pucao u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar", Vladimira i Miljanu Kecmanović - nastavnica istorije i porodice dvojice ranjenih dečaka D. J. i A. B. Svedočenja koja su dali pred sudom bila su izuzetno potresna.

Nastavnica Istorije Tatjana Stevanović je rekla da je 3. maj počeo kao i svaki drugi dan, da je veliki deo dece došao u školu zbog slikanja, "čak i oni koji nisu dugo dolazili". Započela je čas istorije kada je čula zvuk pucnjave u školi.

- Mislila sam da nestašni osmaci bacaju petarde. Druga misao mi je bila da je Dragan tu, da će on da reši šta god da je u pitanju. Taj zvuk nastavio je da se čuje. Bilo je jezivo. U jednom trenutku svi smo bili ukočeni, kao hipnotisani. Ništa se nije čulo, a onda se u hodniku začuo vrisak - ispričala je.

U momentu kada je pomislila da zvuk koji je čula možda ipak nisu petarde, vrata su se naglo otvorila. Nije stigla ni da se okrene, već je bila pogođena u stomak i pala je.

- Čula sam pucnjavu u učionici, ali sam bila na podu. Mislila sam da nisam gubila svest, ali kasnije sam shvatila da jesam. Probudila sam se, ruke su mi bile krvave. Pored mene je ležao dečak, bio je bled kao krpa, nepokretan. Jedno dete došlo je do mene da se sakrije, prigrlila sam ga. Zavladao je muk, a onda je došao nastavnik geografije, pitao je šta se desilo, a jedno dete je odgovorilo da je koji je dečak pucao - dodala je.

Istakla je da "nije mogla da shvati da je to moguće". Sve je izgledalo kao da je trajalo jako dugo, a kasnije je čula da su to bila samo dva minuta. Policija je pristigla u učionicu, opipavali su joj puls. Tada je, kako je rekla, "shvatila da nije dobro".

Kako je opisala, jedan metak pogodio ju je u stomak sa leve strane, a falio je samo jedan milimetar da pogodi stomačnu arteriju. Zaustavio se u kuku sa desne strane.

- Nije mi funkcionisala leva noga, oštećen je nerv. Lekari su izvadili metak, ali nisu znali da li odmah da operišu kuk. Sada je u redu, ali rekli su da će taj kuk brže da propada. Na obe ruke sam imala imala prostrelne rane. U podlaktici desne ruke imam pločicu, lekari su rekli da je kost bila kao kaša. U levoj ruci su mi pokidani nervi, ne osećam šaku - ispričala je Stevanović.

Nastavnica istorije ispričala je da je osam meseci provela u bolnici, a da je šest meseci bila nepokretna. Istakla je i da, zbog oštećenja nerava ne oseća levu nogu ispod kolena.

- Bilo je pet odsto šanse da se nerv vrati u funkciju. Imala sam sreće da je uspelo zahvaljujući terapiji, porodici i mojoj želji za oporavkom. Mesec ili dva bila sam bez funkcije ruku - dodala je.

"Plaše me stvari koje nikad nisu"

Stevanović je ispričala da na početku nije osećala strah jer nije shvatala šta se dogodilo. Kada je pogođena izgubila je vazduh i pala je, bila je u šoku, nije mogla da pojmi šta se dogodilo. Strah se razvio kasnije.

- U bolnici nisu hteli da mi kažu koje su razmere svega. Znala sam da je Dragan ubijen, a onda su mi polako govorili imena jednog po jednog deteta. Par dana posle operacije sam primetila da tonem. U stomaku je ostala neka tečnost, morala sam na novu operaciju. Tada sam osećala strah. Za jednu noć može sve da se promeni - rekla je nastavnica istorije.

Dugo je osećala fizičku bol, ali je to rešavala lekovima. Ima ožiljke po rukama, duž grudnog koša i stomaka. Nesigurna je u hodu zbog toga što ne oseća levu nogu.

- Osećam strah svaki dan. Trgnem se na vatromet, na iznenadne situacije, kada vidim oružje na filmu. Sve me uznemirava, čak i oni što nikada nije - dodala je.

Ona je istakla i da je dečak koji je pucao "bio dete za primer, uzoran i dobar učenik" i da nije bilo potrebe da zove njegove roditelje, te da ih nije ni poznavala.

Svedočenja maloletnih ranjenih bila su zatvorena za javnost, ali su na ročištima otvorenim za javnost njihovi roditelji izneli potresna svedočenja.

"Video je tela drugara"

Aleksandra B, majka maloletnog A. B. je navela pred sudom da je 3. maja prošle godine, kada se dogodio masakr u "Ribnikaru", oko 8.45 sati pozvao sin da joj kaže da je ranjen, nakon čega je i dobila poziv policije koja joj je rekla da je prevezen kolima Hitne pomoći u neku zdravstvenu ustanovu, ali nije u tom trenutku bilo poznato gde tačno.

Batinić je navela da se odmah uputila ka Urgentnom centru, gde su joj lekari rekli da je njen sin živ, ali da je ranjen u koleno i da se ne zna koliko teško.

Opisala je da se bila veoma uplašena zbog toga i da je doživela veliki stres jer nije znala u kakvom stanju se nalazio njen sin i koji je stepen povrede. Ona je navela da je maloletni A. B. proveo tri dana u bolnici i da je stalno plakao i tražio odgovor od majke zašto se sve to dogodilo, budući da je sa dečakom koji je izvršio zločin bio u dobrim odnosima.

Navela je da je njen sin išao kod dečaka koji je pucao u "Ribnikaru", da su zajedno radili prezentaciju za školu i išli na sajam knjiga i da nije postojao nikakav konflikt među njima.

Majka ranjenog dečaka je rekla da je dečak video kompletan masakr i tela ubijenih drugara, kao i da se nakon ubistva dešavalo da se njen sin od straha rasplače, jer nije bilo siguran da je bezbedan i zaštićen od dečaka koji je pucao, kao i da je imao i strah od zvukova zbog pucnjeva koje je neposredno slušao tokom masakra.

Ona je navela da je na celu porodicu taj zločin i ranjavanje sina ostavio veliki trag, jer "nikada neće biti bezbrižni i uvek će biti u strahu".

"Preskakao je mrtve drugove"

Prve reči koje je pred sudom izgovorio otac ranjenog dečaka J. D. bile su da mu je sin rekao da je dečak koji je počinio masovno ubistvo u školi, "imao oči đavola".

- Moj sin je morao da preskače svoje mrtve i ranjene drugare da bi izašao iz učionice. Jedan metak ga je pogodio u butinu, a drugi je prošao pored njega, priomašio ga je dok je pokušavao da pobegne iz učionice. Dve devojčice iz odeljnja koje su krenule za njim je bukvalno povukao kako ne bi bile streljane - rekao je otac ranjenog dečaka.

On je ispričao da ga je sin tog 3. maja pozvao u 8.45 sati i rekao mu: "Tata, pogođen sam, dođi po mene". To je bio način na koji je Nebojša saznao da se nešto dešava, ali, kako je rekao, nije mogao ni da zamisli koliko je loše i koje su razmere zločina.

- Kada sam stigao, raspitivao sam se gde mi je dete. Išao sam u Klinički centar, a zatim u Tiršovu, gde sam našao svoje dete. Zatekao sam sina živog, ali tada nisam pričao sa njim jer su oko njega bili inspektori. Bitno je da je živ, tako sam mislio. Bio je u sobi sa prijataljem. Kada je posle tri dana izašao iz bolnice, rekao je: "Tata, on je imao crvene oči, kao đavo, nikada tako nešto nisam video". Od tada je u lošem psihičkom stanju. Ne može da spava, plaši se petardi i jačih zvukova - dodao je Nebojša.

Dodao je da njegov sin dugo nije hteo da razgovara sa njima, ali ni sa prijateljima i da su morali da mu "izvlače reči" kako bi bilo šta saznali.

- Nije dobro. Ima bolove u butini i oko rane, pogotovu kada je promena vremena. Tada zna da dobaci: "Evo me, kao baba, opet će promena vremena". Tako živi. Od početka ide na grupne i individualne terapije, pije lekove za spavanje, ali ne spava. Kada čuje neki šum, petardu, skače i totalno se izbezumi. Nije pri sebi, svi ga smirujemo. Jako je teško gledati dete u tom stanju. Celo detinjstvo mu je poremećeno. Kad se vozi autobusom i vozač naglo zakoči, on zove suprugu ili mene, da pita šta da radi, da li da izlazi iz prevoza. Nažalost, u takvom je stanju - rekao je.

"Sin mi je rekao: 'Mama, ja sam pogođen!'"

Dečakova majka Budimirka D. svedočila je jezivom prizoru jer u "Ribnikaru" radi kao učiteljica. Ona je, potresena, pred sudom ispričala da je kobnog dana bila u školi i da je, kada je čula pucnjavu, pomislila da je u pitanju neka proslava ispred škole, ali realnost ju je "prodrmala" kada je ubrzo došao njen kolega i povikao da je došlo do pucnjave u školi i da odmah moraju da izađu.

- Tada sam bila učiteljica trećeg razreda, a generacija mog sina mi je poznata jer sam i njima predavala. Nastava je normalno počela, čuli smo neku pucnjavu, ali smo mislili da neko nešto proslavlja. Nisam shvatila da se nešto ozbiljno dešava. Kolega je zatim užurbano otvorio vrata moje učionice i rekao: "Izlazite, izlazite. Puca se u školi!" Nisam znala šta nas je snašlo. Izvela sam decu napolje, na bezbedno. Onda mi je u onoj masi prišao mlađi sin i rekao: "Mama, ja sam pogođen!" Videla sam ranu. Deca su ga opkolila. Svi smo bili uznemireni. Moj sin mi je tada opet ponovio da je pogođen. Sećam se da sam rekla: "Dobro je, živ si." Sve vreme su stizale informacije o povređenoj i ubijenoj deci. Moji đaci su počeli da plaču, bilo je strašno, morala sam da ih smirim, a moj sin je zatim kolima Hitne pomoći prevezen u Tiršovu, ali ja nisam videla kad su ga odvezli. Bila sam van sebe jer nisam znala ni gde mi je stariji sin, koji je bio osmi razred. Nije mi se javljao, a išao je u istu školu. Međutim, kada mi se kasnije javio na telefon rekao je da je zaključan u sali za fizičko i da je sve u redu - ispričala je Budimirka, koja je bila potresena i teško je obuzdavala emocije.

Taj dan će, kako je rekla, pamtiti do kraja života. Prolazila je kroz gužvu koja se skupila oko škole, čula je da ima žrtava.

- Teško nam je da se vratimo u normalu nakon svega što se dogodilo. Naš sin od tog dana više ne sluša muziku preko slušalica, reaguje na svaki zvuk. Ima zdravstvene probleme i ide na psihoterapiju. Stariji sin se ozbiljno razboleo, ja sam takođe vrlo loše - zaključila je.

(Telegraf.rs)