"Tata, dođi po mene, umirem": Nemanja nakon masakra nije mogao bez štaka, o ovome je sanjao tri godine

Na dan kada se navršilo tri godine od jednog od najtragičnijih događaja u novijoj istoriji Srbije, Nemanja Ilić, mladić koji je teško ranjen u masakru kod Mladenovca, prvi put je ponovo šutnuo loptu na fudbalskom terenu svog sela. Bio je to trenutak o kojem je dugo sanjao tokom iscrpljujuće borbe za oporavak, dok su dani prolazili između bolničkih soba, oslanjajući se na štake i uz veliku neizvesnost da li će ponovo da stane na noge.

Nemanja Ilić je, podsetimo, ranjen 4. maja 2023. godine, kada je Uroš Blažić u Duboni i Malom Orašju ubio devetoro ljudi, a još 12 ih ranio. Njegovo ranije svedočenje u Specijalnom sudu u Beogradu potreslo je javnost, dok je na štakama, sa vidljivim posledicama ranjavanja, govorio o noći koja mu je zauvek promenila život.

Preporučujemo

- Čuo sam pucanj i pomislio da su petarde, ali sam posle nekoliko sekundi shvatio da nije reč o tome. Ustao sam sa stolice i video siluetu kako puca po nama... Okrenuo sam se i pao, ali ne znam da li sam tada pogođen ili sam refleksno pao. Čuo sam drugare kako zapomažu i traže pomoć. Kukali su od bolova... - ispričao je Nemanja Ilić.

Nemanja je tada govorio i o velikim strahovima nakon jezivog masakra.

- Od tog dana spavam otežano. Imao sam strahove, imam ih i dalje. Strahove imam kada čujem da da prolaze automobili i kada čujem škripu guma. Najveći strah mi je šta će biti za 20 godina - rekao je svedočeći pred sudom Nemanja Ilić.

Te večeri, kako je ispričao, do spomenika u Malom Orašju došao je nakon što su ga ranije povređene Anđela Stevanović i Andrijana Mitrović pozvale da ih odveze do Dubone, gde su se družili. Ubrzo po dolasku, našao se usred pucnjave.

- Tog dana zvale su me Andrijana Mitrović i Anđela Stevanović da ih odvezem do Dubone. Tog dana sam se čuo sa Petrom Mitrovićem pitao me je da li želim da idem na Ravni gaj, rekao sam da želim. Uzeo sam auto oko 20 sati, otišao sam na Ravni gaj. Tamo smo pričali, družili smo se. Sa moje leve strane bio je Nemanja Stevanović, sa desne Lazar Milovanović. Odjednom je nešto počelo da puca, mislio sam da su petarde, stavio sam ruku preko očiju. Posle sam shvatio da nisu bile petarde. Ustao sam sa stolice, video sam siluetu kako drži pušku i puca po nama. Pao sam, ne znam da li refleksno ili jer sam pogođen - ispričao je.

Kako je rekao, stavio je ruku preko glave, čuo je drugove kako zovu u pomoć. Nemanji je rekao da bude tiši. Kad je čuo da se kapija zatvorila i video da auto odlazi, pokušao je da ustane, ali je osetio jak bol i da krvari.

- Uzeo sam telefon, posle par trenutaka čula sam oca jednog od drugova kako ih traži. Ubrzo su stigli moj otac i stric. Pitao sam strica da li mi doda vode ili soka, i uzeo sam malo soka i dao sam Nemanji Stevanoviću. Odlučili smo da ne čekamo Hitnu pomoć, nego da me otac preveze do bolnice. Tada su već počeli da pristižu ostali roditelji. Odvezen sam u bolnicu, tamo mi je urađena sanacija rana - dodao je.

Na pitanja tužioca odgovorio je da Blažića zna iz viđenja jer su dosta puta sedeli u školskom dvorištu, kao i da mu nije poznato da li je Blažić bio u sukobu sa nekim od njegovh prijatelja.

- Pucao je rafalno, čuo sam dva pucnja rafalno, nisam video da je prišao do spomenika i pucao u ljude na zemlji jer sam stavio ruku preko glave - rekao je Nemanja Ilić.

Iznoseći završne reči, advokat Nebojša Perović rekao je da je Nemanja Ilić svedočio pred sudom jer je "smatrao da je to mali doprinost stradalima".

- Svedočio je i da bi se javnost uverila kakve su to posledice, od kojih je jedna njegovo odvijanje života. Kakvo odvijanje života? Nikakvo! Kreće se isključivo uz pomoć pomagala i ne može da sedne. To je mala žrtva naspram nastradalih, ali moram da ukažem na to - rekao je Perović.

On je dodao da je Uroš Blažić mogao da kaže zašto, zbog čega Nemanja Ilić ne može godinu i po dana da sedne.

- Ovo je posledica, to moram da istaknem, nekih ludih vremena u kojima živimo. Danas imamo jednu budalaštinu, a ona je sledeća - neko sa 18 godina može da bude punoletan, ode od kuće, bavi se čime hoće, ali ako uradi nešto što je i više nego teško ubistvo, na granici sa terorizmom, onda nije baš punoletan. Imamo masakr sa kaznom od 20 godina, s druge strane nemamo promenu i to boli porodice. Zakonodavac za godinu i po dana nije učinio ništa da stavi do znanja da će iko ko pokuša ovo da ponovi, biti strože kažnjen - dodao je.

Mesto na kom je Uroš Blažić pucao u Malom Orašju; Foto: Telegraf.rs

"Tata, dođi po mene, umirem"

Nemanjin otac takođe je izneo potresno svedočenje o svemu što se dogodilo tog po mnoge kobnog 4. maja 2023. godine.

- Moj sin je otišao u večernjim satima sa svojim društvom kod spomenika. Namera im je bila da se okupe i da proslave Đurđevdan ranije, zbog nastupajućih dana žalosti. Bio sam kod kuće, kada me je u 22.36 sati pozvao sin i rekao: "Tata, dođi po mene, umirem". Nije mi rekao šta se desilo, a ja sam odmah seo u auto sa svojim bratom i otišao do spomenika. Kada sam ušao u prostor oko spomenika, video sam da tu leži pet mladića, od kojih je jedan bio moj sin. Primetio sam da on i još dvojica daju znake života i da su u svesnim stanju i komunikativni. Za ostale nisam bio siguran, ali ostala tri mladića vizuelno nisu davali znake života - ispričao je Nemanjin otac u tužilaštvu.

Kako je objasnio, jedan od mladića nalazio se kod spomenika, levo od kapije, ležeći leđima naslonjen na veći betonski kamen. Video je da je pogođen u predelu glave i da su mu ruke ispružene pored tela. takođe je video da se pored "pežoa" koji se nalazio u blizini parka i na kom su se videli tragovi pucnjave, leži mladić koji nije davao znake života.

- Svog sina sam ugledao pravo od kapije, sa leve strane na zemlji, a pored njega su bila još dva mladića. Video sam da je pored dece na zemlji mnogo krvi, ali nisam mogao da vidim gde su sve pogođeni jer je bilo mračno. U tom momentu mi je ppalo na pamet da svojim telefonom fotografišem lice mesta jer sam pretpostavljao da će fotografije kasnije da budu korisne policiji. Moj brat i ja smo mog sina stavili u auto i odvezli smo ga u Urgentni centar Smederevo, a usput smo videli da dolaze kola Hitne pomoći - dodao je.

Istakao je da je njegov sin u roku od sat vremena preveten za Beograd. Bio je u svesnom stanju. Imao je više prostrelnih i ustrelnih rana u predelu nogu i ruku i pred njim je bila operacija butne kosti.

- Tek kasnije sam saznao šta se te noći zapravo dogodilo. Rekli su mi da je neko pucao na decu koja su bila okupljena kod spomenika, a saznao sam da je ista osoba pucala i u Duboni - zaključio je svoj iskaz.

Danas, tri godine kasnije, Nemanjin prvi udarac lopte simbolizuje njegovu pobedu, ne samo nad povredama, već i nad traumom koju nosi kada je shvatio da su mu drugovi ubijeni. San koji je dugo delovao nedostižno postao je stvarnost na seoskom terenu, gde su prethodno svi okupljeni odali počast ubijenim mladim ljudima.

(Telegraf.rs/Kurir)