DOK SAM ŽIV, IGRAĆU FUDBAL: Ispovest majke Alekse Stojmenovića o tragediji u Aleksincu koja i dalje kida srce

Aleksinac je 16. maja 2021. godine zanemeo.

Proslava jednog 18. rođendana u restoranu "Oaza" u trenu se pretvorila u tragediju koja je zauvek prekinula život dvadesetšestogodišnjeg Alekse Stojmenovića, talentovanog sportiste i mladića pred kojim je bila budućnost.

Preporučujemo

Nekoliko dana kasnije, stotine ljudi i nepregledna, nemi kolona ispratili su Aleksu na večni počinak. Njegovi drugovi su na grudima nosili poruku „Živiš“, a na leđima broj 33 - broj njegovog fudbalskog dresa. Ali za njegovu majku Draganu, tog prolećnog dana vreme je zauvek stalo.

„Kao da se naslućivalo da će doći do ovoga...“

U potresnoj ispovesti, Dragana se sa suzama u očima priseća sina kojeg opisuje kao poštenog, humanog i iskrenog mladića koji nije podnosio nepravdu.

„Moj sin, moja ljubav, moj drug. Moj glas razuma. I ja njemu i on meni. Mnogo smo se voleli i bili vezani. Kako je odrastao, bili smo više upućeni jedno na drugo, u smislu čuvanja tajni. Razgovarali smo o svemu. Kao da se naslućivalo da će da dođe do ovoga. Pozvao bi me u bilo koje doba dana ili noći i izneo svoju verziju priče, dvoumljenje. Tražio je moj savet. Isto sam i ja od njega. Kad kažem - ostala sam bez deteta, ostala sam i bez sagovornika, druga, tih naših razgovora...“, započinje Dragana svoju bolnu priču.

Aleksa je završio Medicinsku školu i bio fizioterapeutski tehničar, a sanjao je da postane sportski lekar. Život ga je privremeno odveo van struke, ali nikada daleko od njegove najveće ljubavi - fudbala.

„Majka, dok sam živ, ja ću da igram fudbal!“

Zbog čestih povreda kolena, majka ga je molila da uspori, ali Aleksa je imao jasan odgovor: „Majka, dok sam živ, ja ću da igram fudbal!“ I tako je, sudbinski, i bilo. Samo dva dana pre smrti, 14. maja, njegov klub iz Sokobanje osvojio je turnir i plasirao se u višu ligu. Slavili su cele noći uz trubače, a Aleksa je bio najveseliji. Bio je to njegov poslednji trijumf.

Fatalni poziv i noć kada je srce odbijalo da poveruje

Na dan tragedije, Dragana se sa sinom čula oko jedan sat popodne. Aleksa joj je rekao da ide na rođendan. Zbog tadašnjih kovid mera, imala je neku strepnju, ali je prećutala i poželela mu lep provod. To je bio njihov poslednji razgovor.

Oko tri sata posle podne, Aleksa joj je poslao snimak sa proslave - napisao je da je prelepo, da ima mnogo ljudi i da bend odlično svira. Dragana je uzela telefon da odgovori, ali je pomislila: „Momak od 26 godina, glupo je da se sad dopisuje sa majkom“. Odlučila je da ga ne ometa, znajući da će se čuti uveče. To „uveče“ donelo je košmar.

Poziv kćerke Sare! „Mama, nešto se desilo u Oazi. Aleksa je povređen, izbila je tuča!“

Dragana pomišlja na običnu sportsku povredu ili arkadu, ali stižu reči koje lede krv u žilama: „Majka, ti ne razumeš. On je u nesvesti... Reanimirali su ga.“

U Švedskoj, gde je tada živela, Dragana je pala na kolena i počela da se moli. Suprug je odmah kupio avionske karte. Svi oko nje su već znali strašnu istinu, ali su pokušavali da je zaštite do ukrcavanja.

„Na aerodromu sam prošla kroz prodavnicu i videla njegov omiljeni parfem. Kupila sam ga. Kažem: 'Neka, kada se bude probudio, da ima da ga iznenadim...' Suprug me je pogledao, bilo mi je jasno zašto, samo nisam htela da priznam.“

Istina ju je dočekala tik pred ulazak u avion. Suprugu je stigla poruka od Draganine sestre. Uzeo je telefon, savio glavu i tiho rekao: „Ne mogu da te lažem“. Na ekranu su stajale samo dve reči: „Umro je.“

Borba za istinu u lavirintu pravosuđa

Dok je obdukcija nesumnjivo pokazala da je Aleksa preminuo usled snažnog udarca u vrat koji je izazvao pucanje arterije i krvarenje u moždanom stablu, pravosudni sistem je ušao u trogodišnji lavirint odlaganja i suprotstavljenih veštačenja.

Prema informacijama iz tužilaštva, Aleksa je te večeri sedeo za stolom, video da mu napadaju druga, istrčao na terasu da ih razdvoji i udario jednog momka. Taj momak, Ognjen Petković, zadao mu je udarac u vrat koji je bio smrtonosan. Iako je zvanični nalaz niških veštaka potvrdio da je smrt nasilna i da se na snimku vidi kontakt, odbrana je angažovala privatne veštake, uključujući i avio-inženjera, koji su tvrdili da kontakta nije bilo i da je Aleksa povredu zadobio tek na podu.

„A ja samo pitam, zašto je ležao na podu?! Kako je došlo do poda ako ga ništa nije srušilo?!“, očajna je majka.

Da stvar bude gora, vlasnica restorana je ekspresno osuđena na samo pet meseci kućnog zatvora jer je tri dana krila snimke sa sigurnosnih kamera, pravdajući se time da je u objektu bilo više gostiju nego što je kovid merama bilo dozvoljeno.

Godina dana zatvora za prekinut mlad život?

Posle mukotrpnog procesa, usledio je novi šok za porodicu. Krivično delo je prekvalifikovano u učestvovanje u tuči, a akteri su osuđeni na samo godinu dana zatvora.

Za majku koja je koračala iza belog sanduka svog sina, ova presuda je bila konačni šok, produbljen činjenicom da porodice okrivljenih, kako tvrdi, nikada nisu pokazale ni trunku empatije.

Sada se čeka konačna reč Apelacionog suda koji treba da donese odluku o prvostepenoj presudi protiv glavnog osumnjičenog. Dok pravda luta hodnicima suda, Dragana poručuje da neće odustati. Njena borba u sudnici postala je krik ogorčene majke sa samo jednim ciljem - da Aleksino ime ne ostane samo broj, i da njen sin, koji je živeo da bi pomagao drugima, konačno dobije pravdu koju zaslužuje.

(Telegraf.rs, BLIC)