"Samo sam čekao da se probudi": Bolna ispovest oca čiji je sin umro nakon stravičnog prebijanja na Vračaru

Nenad Milenković, otac mladića Branislava Milenkovića, koji je preminuo nakon 85 dana borbe za život, pošto je usred bela dana pretučen ispred prodavnice u Makenzijevoj ulici na Vračaru, u potresnoj ispovesti za Telegraf.rs govori o sinu kog su najbliži zvali Bata, o njihovom poslednjem razgovoru, bolničkoj agoniji koja je trajala skoro tri meseca, ali i o borbi za pravdu koja, kako kaže, i dalje ne donosi odgovore na najvažnije pitanje: kako je moguće da je njegov sin mrtav, a osumnjičeni za napad se brani sa slobode.

Tragedija koja je porodici Milenković zauvek promenila život počela je na Aranđelovdan, dok je Branislav Milenković, mladić pun energije, snage i života, išao da uzme novac koji je zaradio. Završila se, 85 dana kasnije, tišinom bolničke sobe i plačem majke koja njegovom ocu nije mogla da izgovori najgore vesti.

Od tog dana, Nenad živi sa njihovim poslednjim razgovorom, rečenicom koju ne može da zaboravi, jednim video-snimkom za koji tvrdi da pokazuje da njegov sin nije napao nikoga i borbom koja je, kako kaže, postala veća od same tuge, jer se više ne bori samo za svog sina, već i protiv toga da jedan život bude ugašen, a da institucije ćute.

"Bata je bio aktivan, živ, energičan"

Branislava su u kući i među najbližima zvali Bata, dok su ga prijatelji i poznanici, kako to obično biva od imena Branislav, zvali Bane. Za oca, on je bio dete koje nije volelo mir, koje nije umelo dugo da sedi na jednom mestu, koje je stalno tražilo pokret, snagu, akciju i život.

- Bata mu je bio interni naziv za nas, bliske, familiju i ostalo... Drugari i ostali su ga zbog Branislava naravno zvali Bane. Bio je aktivan, živ, energičan, pretpostavljam da je pokupio tu moju energiju. Nije voleo statična mesta, da dugo sedi na jednom mestu. Voleo je akciju - priča Nenad za Telegraf.rs.

Kaže da je Branislav imao mnogo drugara, a koliko je bio voljen, njegov otac je video tek onda kada se dogodilo ono što nijedan roditelj ne bi smeo da doživi, kada su ljudi počeli da dolaze da izjave saučešće.

- Nikad neću zaboraviti scenu, iako mi je žao što nisam slikao, nisam mogao u tom trenutku... Pogledao sam kolonu od ulaza u kuću gde živimo do kapije, pa niz ulicu. To je bio špalir od troje, četvoro u jednom redu, dečaka i devojčica. To je trebalo doživeti. Ne mogu da kažem radost, jer nije takav momenat, ali taj ponos što je toliko njih došlo - govori Nenad.

Branislav je voleo građevinu, iako je njegov otac bio protiv toga. Nije ga privlačilo ništa statično, ništa što bi ga vezalo za jedno mesto i miran ritam. Govorio je ocu da ne može da radi u pekari, da ne može da slaže majice u prodavnici, jer je želeo posao u kom ima pokreta, snage i dinamike.

- Voleo je da radi aktivne poslove, voleo je građevinu, što ja nisam. Ja sam potpuno drugi svet. On je voleo to sve što ima akciju, što je snaga. Voleo je da bude jak - kaže otac.

Pretučen na dan slave - Poslednji razgovor sa ocem

Dan u kom će se porodici Milenković život zauvek prelomiti počeo je Branislavovim odlaskom da uzme novac koji je zaradio na građevini. Njegov otac kaže da je i ranije imao problema sa poslodavcima koji su odugovlačili isplate, radnike držali u neizvesnosti i primoravali ih da jure ono što im pripada.

- Stalno je imao problema sa tom bagrom koja ne isplaćuje ljude, ili ih tera da rade na crno, na sivo, na šta god. Čak sam i ja nekoliko puta morao da intervenišem i da zovem, da se predstavljam i kažem ko sam i da ću im napraviti problem ako mu ne daju pare koje je zaradio - navodi Nenad.

Tog jutra Branislav je otišao da traži svoj novac, ali ga, kako priča njegov otac, nije dobio. Taj isti preduzimač kasnije je novac doneo u Urgentni centar, uveče, kada se mladić već borio za život.

- Doneo je novac u Urgentni centar i rekao: "Ma, izvući će se on, tvrda je to glava". Voleo bih da ga nikada više ne sretnem u životu - kaže Nenad.

Branislav je, nakon što nije uspeo da naplati ono što je zaradio, bio kod majke, uzeo nešto novca koji se zatekao u kući, da ima za cigarete ili šta mu je već tog dana bilo potrebno, a zatim krenuo ka kući Makenzijevom ulicom, sa drugarima koje je sreo usput, da bi sa telefona jednog od njih nazvao oca.

Nenad poslednji razgovor sa sinom pamti jasno. Čuli su se oko sat vremena, možda i pola sata pre nego što će Branislav biti povređen, a pozvao ga je da ga pita da li su isekli slavski kolač.

- Moj otac je preminuo u martu prošle godine. Znači, nije prošlo ni godinu dana između te dve tragedije. Nismo ove godine imali goste, nego smo samo sekli kolač. Inače sam slavu slavio zbog njega, jer je on taj koji je verovao, ja sam apsolutno antireligiozan - priča Nenad.

Prema Nenadovim rečima, Branislavu je tog dana telefon bio prazan, pa nije znao tačno kada će doći. Zato je pozvao bratanca da zajedno iseku kolač, a zatim kasnije da sa sinom obeleži slavu.

- Rekao sam mu da smo završili, kao treba do podneva, to je neko pravilo. On je rekao: "Dobro, mogli ste me sačekati, evo ja idem kući". Krenuo je i rekao vidimo se - priseća se otac.

To je bilo poslednje što je čuo od svog sina. Ubrzo potom, dok je Nenad bio na poslovnom ručku, zazvonio je telefon. Pozvao ga je Branislavov komšija, jedan od mladića koji su bili sa njim i rekao mu da je Bata u Urgentnom centru.

"Rekao mi je da je na reanimaciji"

Nenad u prvom trenutku nije shvatio ozbiljnost situacije, kako kaže, mislio je da je Branislavu možda pozlilo, jer se tog jutra nije osećao najbolje.

- Ja sam mislio da mu je nešto bilo loše tog jutra, da je zbog toga otišao. Pitao sam da li može sam da dođe ili da ja dođem po njega, misleći da će ga pregledati i vratiti se. Onda mi je Ivan rekao: "Ne, on je na reanimaciji" - priseća se Nenad.

Prema Nenadovim rečima, tada je shvatio da nešto nije u redu. Okrenuo je automobil i krenuo ka Urgentnom centru, a usput je ponovo pozvao komšiju i tražio da proveri šta piše na ambulanti u kojoj je Branislav primljen.

- Samo se sećam da su mi se ruke i noge dole, potpuno ohladile. Osećao sam kao da mi je krv hladna. Ja sam neko ko je šest meseci proveo na ratištima, nisu mi strane strašne situacije i ne paničim, ali taj osećaj nikada u životu nisam doživeo - svedoči otac.

Kada je stigao u bolnicu, tamo su već bili neki Branislavovi drugovi. Pitao je šta se dogodilo, pokušavao da poveže reči, slike i objašnjenja, ali u tom trenutku, kaže, nije ga više zanimalo ni ko je učestvovao, ni zašto, ni kako je počelo.

- Samo sam pitao da li je živ. Samo mi je bilo važno da bude živ - govori Nenad.

Ono što Nenad i danas, više od 200 dana od jezivog događaja, ne može da prihvati jeste činjenica da ga, kako tvrdi, policija nije obavestila o tome šta se dogodilo njegovom sinu.

- Ono što je strašno, policija nije došla da me obavesti šta se desilo. Obavestili su me drugari. Ni tada, ni sutradan. Da su to bili nepoznati ljudi, ja ne bih znao. Ne bih znao gde da ga tražim. Telefon mu je bio isključen. Kako da ga nađem? - pita otac.

Branislav je nakon reanimacije prebačen na odeljenje za neurohirurgiju. Nenad je, preko poznanika, došao do kontakta lekara, koji mu je, kaže, ostavio privatni broj telefona kako bi mogao da zove i pita za stanje svog sina.

Prva dobra vest bila je da Branislav neće biti operisan, druga, da pokreće ruke i noge.

- To mi je predstavljalo dobru vest, jer sam mislio da neće biti nepokretan. Ali nikako da se probudi. To je počelo da se oteže, da se oteže, parametri dobri, krvna slika dobra, tako su mi pričali. Ja ne znam šta je bilo dobro, šta nije. Samo sam čekao da se probudi - kaže Nenad.

Nada koja je živela tačno 85 dana

Branislav je bio u veštačkoj komi, lekari su porodici govorili da je uspavan jer mu treba snage da se oporavi, ali i da je njegovo stanje u svakom trenutku opasno po život.

- Mene je to užasno nerviralo, jer nisam mogao da shvatim kako opasno po život, a govori se da će se izvući. Samo sam mislio: izvući će se - priča otac.

Nenad kaže da su razgovori sa anesteziolozima za njega bili neizdrživi, jer je posle svakog poziva osećao kao da mu je saopšteno da može da se dogodi najgore. Zato je dogovorio sa Branislavovom majkom da ona razgovara sa njima, a da on komunicira sa načelnikom.

- Načelnik mi je rekao da se spremim, da će taj oporavak biti dugogodišnji, da će mu trebati logopedi, pedagozi, psiholozi, psihijatri, sve živo što postoji. Ništa me to nije zanimalo, samo nek je živ. Pa i kao biljka - kaže Nenad.

U jednom trenutku Branislavu je ugrađen dren, kako bi se izvlačila tečnost iz glave, jer je, prema rečima oca, imao povrede mozga i baze lobanje. Nakon toga se probudio, nije mogao da govori, ali je reagovao. Stiskao je ruku, pratio pogledom roditelje, okretao se kada ga zovu.

- Video sam da hoće nešto da mi kaže. Ne znam šta. Pretpostavljam da me opet moli da ga spasim, jer sam ja uvek bio tu za njega kad god je bio u problemu. Ali nije mogao ništa da kaže - priseća se Nenad.

"Mislio sam - gotovo je, ide na bolje"

Kako su dani prolazili, porodica je počela da priprema Branislavov odlazak na rehabilitaciju. Nenad je tražio kontakte za Sokobanjsku, obezbeđivao sve što će biti potrebno, dok je Branislavova majka kupila poseban dušek protiv rana od ležanja.

U jednom trenutku mladić je počeo da jede kašice. Otac mu je donosio sodu bikarbonu kako bi mu prao zube, a Branislav ga je, kako priča, jednom prilikom ugrizao za prst, što je Nenadu delovalo kao znak snage, prisustva i povratka.

- Ja sam rekao: ma ne, ovo je super, sad je gotovo. Već sam se opustio. Sve je bilo spremljeno, trebalo je da ide u Sokobanjsku, da krene da vežba, da ide na bolje - priča otac.

Ali nekoliko dana pre planiranog premeštaja, stanje se pogoršalo.

Nenad kaže da je jednog petka zatekao sina kako teško diše, na inhalatoru, uz zvuk koji mu se urezao u pamćenje. Pitao je šta se dešava, ali jasnih odgovora, kaže, nije bilo dovoljno.

Prema Nenadovim rečima, Branislav je već ranije imao problem sa tečnošću u plućima, pa mu je ugrađivan dren. Sada se stanje ponovo komplikovalo, a onda je usledio poziv.

- Zvala me je njegova majka, ali nije mogla da govori. Poslala mi je poruku: "Ne mogu da govorim, Batica, nije dobro". Mislio sam da su je opet uplašili. A onda me je zvala njena sestričina. Nisu mogli da izgovore. Iz njihovog plača i urlika sam razumeo šta se desilo - kaže Nenad.

Branislav Milenković je preminuo nakon 85 dana borbe za život uprkos svim naporima porodice i lekara.

Smrt kao poziv za pravdu

Nakon smrti sina, prema Nenadovim rečima, porodica je za svega dan i po morala da organizuje sahranu, jer se najavljivalo nevreme, a groblje na kom su sahranjeni Nenadov otac i ujak, a sada i Branislav, nije bilo uređeno tako da bi veliki broj ljudi mogao dostojanstveno da dođe po blatu i lošem vremenu.

Kako kaže, nije nikoga posebno obaveštavao, vest se širila sama, a pregršt ljudi došlo je da isprati jedan mladi život. Kao i kolona prijatelja ispred kuće, i na sahrani se videlo koliko je Branislav Milenković ljudi ostavio za sobom.

Kada je sve prošlo, kada su sahrana, saučešća i prvi talas šoka ostali iza porodice, Nenad je krenuo da traži odgovore. Podnosio je zahteve za uvid u spise, pokušavao da sazna šta se dešava sa predmetom, zašto ga niko nije pozvao, zašto ga niko ništa nije pitao i zašto, kako kaže, porodica mora sama da gura vrata institucija.

- Pitao sam zašto me niko nije pozvao, zašto me niko ništa nije pitao, zašto me niko ništa nije obavestio - kaže Nenad.

Prema njegovim rečima, u početku nije planirao da angažuje advokata. Verovao je da za to nema potrebe, međutim, kada je video u kom pravcu sve ide, odlučio je da to ipak uradi.

Predmet je, prema Nenadovim rečima, najpre vođen kao nanošenje teških telesnih povreda, a posle Branislavove smrti prebačen je u Više javno tužilaštvo, pod kvalifikacijom nanošenje teških telesnih povreda sa smrtnim ishodom.

Ipak, ono što ga posebno pogađa jeste činjenica da osumnjičeni nije u pritvoru.

- Pitam: "Osumnjičeni je u zatvoru, pritvoru?" Kažu: "Ne." Kako ne? - priča Nenad.

Snimak napada ključni dokaz

Kada mu je rečeno da pogleda snimak događaja, kaže da je bio spreman da na njemu vidi bilo šta. Da je njegov sin nekoga napao, i da je učestvovao u tuči, i da postoji neka okolnost koja bi objasnila zašto čovek koji ga je, kako tvrdi, udario, nije u pritvoru. Ali, kako kaže, to nije video.

- Gledam snimak i čekam da vidim krivicu mog sina. Čekam da vidim šta je to uradio, pa onaj čovek nije u pritvoru. Ništa. Moj sin ga nije pipnuo. Pitao sam njegovog branioca da li ga je uopšte udario, on kaže: "Nije." - navodi Nenad.

Prema njegovim rečima, Branislav je izašao iz prodavnice i čekao drugare kada je naišao osumnjičeni. Osumnjičeni je, kako tvrdi otac, bio fizički znatno jači, nalazio se na uzvišenju, dok je Branislav bio na trotoaru.

- Dobio sam informaciju od čoveka iz Žandarmerije koji trenira i radi, da je taj čovek bio mnogo teži od njega, da je bio na podestu, a Bata dole na trotoaru. Moj sin nijednog trenutka nije imao gard za tuču - navodi Nenad.

Kako tvrdi, Branislav ni u jednom trenutku nije bio pripremljen za tuču, nije imao gard, nije krenuo na osumnjičenog, već je, prema rečima njegovog oca, u jednom trenutku krenuo da se popne na gelender.

- Krenuo je na gelender, ne da se bije, nego na gelender, i on ga je udario kada su mu ruke bile na gelenderu i jedna noga podignuta. Čovek iz Žandarmerije mi je rekao da je to ekvivalent kao da udaraš vezanog čoveka - kaže Nenad.

Od siline udarca, Branislav je pao i glavom udario o beton. Zadobio je, prema rečima oca, teške povrede mozga i lobanje, povrede od kojih se, uprkos dugoj borbi lekara i porodice, nikada nije oporavio.

"Kako možeš da ubiješ nekoga i da ne budeš u pritvoru?"

Nenad kaže da ne može da prihvati objašnjenja zbog kojih osumnjičeni nije u pritvoru, posebno zbog toga što, kako tvrdi, njegov sin na snimku nije napao nikoga, nije udario nikoga i nije pokazao nameru da se tuče.

- U petak, na davanju iskaza, je rečeno da ga je udario u samoodbrani. U ponedeljak je svedok došao da da izjavu i rekao da je Bata pao. Potpuno je zaboravio detalj udarca - tvrdi Nenad.

Po njegovom mišljenju, upravo je to bio razlog zbog kog je osumnjičeni morao da bude u pritvoru, kako ne bi mogao da utiče na svedoke, da menja tok priče ili da se, kako kaže, istina o onome što se dogodilo razvodni između petka i ponedeljka.

- To govori o tome da je taj čovek morao da bude zatvoren. Da ne bi prvo uticao na svedoke. Šta više treba kao dokaz? - pita otac.

Nenad tvrdi i da svedoci oštećenog nisu saslušani na vreme, uključujući mladiće koji su tog dana bili sa Branislavom, kao i ljude koji su, prema njegovim rečima, mogli da daju važne informacije o onome što se dogodilo.

- Niko nije saslušao ni novinara koji je u medijima pričao o tome, ni momke koji su bili sa njim. Niko od njih nije saslušan - kaže on.

Prema njegovim rečima, petog maja trebalo je da budu saslušani svedoci oštećenog, ali se to nije dogodilo, u međuvremenu je, kako navodi, došlo i do zamene tužioca.

"Pitao bih ga zašto se nije okrenuo"

Na pitanje šta bi rekao osumnjičenom kada bi imao priliku da razgovara sa njim, Nenad kaže da ga ne zanima razgovor koji ništa ne može da promeni, jer njegovog sina nema, kao ni da pregršt pitanja ne bi dala dovoljno odgovora.

- Pitao bih ga što nije ušao u Aromu? Što se nije okrenuo? Što je krenuo da se bije? Ali sve to što mi razgovaramo je besmisleno, jer taj čovek više ne treba da vidi belog dana - kaže Nenad.

Ipak, iako govori iz bola oca koji je izgubio dete, Nenad kaže da zna da nikakva kazna ne može da vrati ono što je izgubljeno. Nema presude koja može da vrati Branislava kući, nema zatvorske kazne koja može da vrati poslednji razgovor, slavski kolač koji nije sačekao, rehabilitaciju koja je već bila dogovorena, život koji je mogao da se nastavi.

- Moj sin je mrtav. Njihov neće da bude mrtav. Tu pravde nema. Sad se mi samo pogađamo da li će to biti tri godine ili pet godina. Kakvo ja tu zadovoljenje imam? Apsolutno nikakvo - govori otac.

Za njega, pravda ne može da bude zamena za sina. Ne može da vrati Branislava, niti sve ono što je sa njim nestalo - unuke koje možda nikada neće imati, porodične dane koji su mogli da dođu, praznike koji su mogli da budu drugačiji, život koji je, kako kaže, tog dana ubijen i svima njima.

- Ubio je i mog sina, i moju nerođenu unučad, i mene, i njegovu majku. Taj život više nije život - kaže Nenad.

"Ne tražim osvetu, hoću da zakon postoji"

Nenad ističe da ne želi linč, osvetu, niti da bilo ko uzima pravdu u svoje ruke. Naprotiv, kaže da ga užasavaju komentari ljudi na društvenim mrežama koji pozivaju na nasilje i samovolju, jer upravo zato, kako objašnjava, mora da postoji zakon.

- Svi bi oni ubijali, i to su sve heroji. Mora da postoji zakon, jer onda će svako ko pomisli da je neko kriv imati pravo da ga ubije - kaže Nenad.

Zato, dodaje, njegova borba nije samo očev vapaj. To je insistiranje da institucije urade ono što su morale da urade od prvog dana - da obaveste porodicu, saslušaju svedoke, provere snimak, utvrde sve okolnosti, spreče uticaj na svedoke i pokažu da život jednog mladića ne može da postane predmet koji stoji u fioci dok vreme prolazi.

- Da se ovo sve odvija normalno, lagano, kao u uređenoj zemlji, ne znam da li bih imao ovoliki motiv. Ali ovako, svakog dana mi daju motiv da se borim - kaže on.

Nenad poručuje da neće odustati, ma koliko ta borba bila iscrpljujuća, bolna i ponižavajuća za roditelja koji je već izgubio ono najvrednije.

- Svakog dana ću disati za vrat. Svakog dana, šta god budem mogao da uradim u smislu pritiska, uradiću. Moram da ih nateram da rade. Neću ih pustiti na miru - poručuje Branislavov otac.

Branislav je tog kobnog dana krenuo kući, pre toga je pozvao oca da pita da li su isekli slavski kolač. Rekao je da dolazi, da je u Makenzijevoj ulici, ispred prodavnice, sa drugarima u blizini.

U danu koji je za njega trebalo da bude običan, za njegovu porodicu postao je dan od kog se život deli na pre i posle, jer Branislav Milenković nikada nije stigao kući.

Njegov otac pamti taj poslednji razgovor, praznu bateriju na sinovljevom telefonu, kolonu njegovih prijatelja ispred kuće, bolničke hodnike, zvuk aparata, dane u kojima je čekao da se probudi, trenutak u kom je poverovao da ide na bolje i trenutak u kom je, kroz tuđi plač, shvatio da ga više nema.

Pamti i snimak na kom je, kako tvrdi, čekao da vidi krivicu svog sina, a nije je video.

Zato sada postavlja pitanje koje, skoro 200 dana kasnije, ne prestaje da ponavlja: "Kako je moguće da je njegov sin mrtav, a osumnjičeni nije u pritvoru?"

(Telegraf.rs)