"Pola mog sina živi u meni": Ispovest oca koji ruši tabue o tome kako se tuguje i bori za ubijenog jedinca

Nenad Milenković ruši sve tabue o tome kako tuguje ucveljeni roditelj. Dok mu javnost poručuje da uzme pravdu u svoje ruke, on bira teži put - borbu za izmenu zakona.

"Najgluplje pitanje koje neko može da mi postavi je: 'Kako si?'"

"Kako može da bude ocu kome je neko ubio sina jedinca? A onda mi kažu 'Božja volja' ili 'Bog će ti dati snage'. Pa čekaj, ako taj Bog sve određuje, zašto mi ga je uzeo? Vekovima slavimo Svetog Aranđela, a to se desilo baš na dan slave. Što ga taj svetac nije spasio?", rečima koje seku poput žileta počinje svoju potresnu ispovest za Telegraf.rs Nenad Milenković, otac tragično nastradalog Branislava Bate (26).

Branislav je zverski napadnut na dan porodične slave. Nakon 85 dana lavovske borbe u bolničkoj postelji, njegovo srce je prestalo da kuca 14. februara. Tog dana, Nenadov svet se srušio, ali ovaj otac, uprkos nezamislivom bolu, odbija da poklekne.

U njegovom glasu nema patetike - samo čista, ogoljena tuga pomešana sa neverovatnom snagom čoveka koji sada živi za samo jedan cilj: pravdu za svog sina.

"Nisam želeo da budem ubijen u pojam, moram da funkcionišem."

Javnost u Srbiji često ima uvreženu sliku o tome kako tuguje ucveljeni roditelj. Nenad ruši te tabue svojom surovom racionalnošću koja zapravo krije najdublju moguću bol.

-  Ja sam sistematičan čovek. Znam šta ljudi komentarišu: "Vidi ga, ne prevrće se po podu, nije zatvoren u sobi pod sedativima, ne kupuje pušku...". Ja sam se pripremao, čitao, tražio tekstove... Šta sad raditi? Život se ne završava tim trenutkom. Ti moraš da pripremiš sahranu svog deteta. Ako ja klonem, ako se ubijem, ko će to uraditi? Moja majka, sestra, bratanac? Kakva bih ja onda kukavica bio? Kakav otac? - pita se Nenad sa suzama u glasu.

Priznaje da je tri puta menjao terapiju kod lekara jer nije želeo da bude "slomljen".

- Želeo sam da plačem, želeo sam da tugujem, ali i da funkcionišem. Da obavim svoju obavezu kao otac, da moj sin bude dostojanstveno sahranjen. Izabrao sam srednji put. Plačem za stolom u društvu, plačem uveče, ali preko dana odem na plivanje, na masažu... da bar na pola sata skrenem misli. Zbog njega.

Poslednji poziv na dan slave i jezivo saznanje

Poslednji put otac i sin čuli su se neposredno pre napada. Razgovor je bio sasvim običan, porodičan, a danas boli više od svega.

- Zvao me je telefonom da pita da li smo isekli slavski kolač. Otac mi je preminuo 10 meseci ranije, pa te godine nismo slavili, ali ja sam tu slavu nastavio da održavam samo zbog njega, da bi on sutra to preuzeo... To je poslednje što smo se čuli. Sledeći poziv je bio od njegovog druga - da je Bata u Urgentnom centru.

Nenad je sina u bolnici video tek posle mesec dana. Bata je bio u veštačkoj komi, a otac je donosio odluke glavom, svestan da mu je uloga zaštitnika potrebnija nego ikad.

"Kvantna fizika kaže da sam pola svojih neurona dao njemu prilikom začeća. Polovina mog sina živi u meni. Dok sam ja živ, i ta polovina njega će biti živa. To je moj razlog da nastavim dalje."

Brutalna poruka svim roditeljima: "Učite decu da BEŽE!"

Nenad se osvrnuo i na vaspitanje dece u današnjem, duboko nasilnom društvu. Na pitanje šta bi poručio roditeljima tinejdžera kako da izbegnu konfliktne situacije, otac ubijenog mladića šalje brutalno iskrenu poruku:

- Moj sin je imao takav temperament da jednostavno nije dao na sebe. Da je dao, okrenuo bi se i otišao. I to je ono što želim da poručim svim roditeljima: Učite decu da pobegnu! Učite ih da se sklone! Ne postoji ta sramota zbog koje vredi završiti u bolnici ili u grobu. Sklanjajte se i bežite, ova zemlja je, sačuvaj Bože, takva... ljudi su inače generalno životinje. Sve se sutra može rešiti ako si živ. Nikako to "nedavanje na sebe" i svađe u redovima oko gluposti, jer se sve uglavnom i desi oko gluposti – upozorava Milenković i dodaje da njegov sin ubicu nikada ranije u životu nije video.

"Dve trećine ljudi mi piše: 'Idi i ubij ga', a zakoni su pisani za kretene"

Tragedija porodice Milenković izazvala je milionske preglede na portalima, ali komentari koje je otac čitao ostavili su ga u šoku.

- Dve trećine komentara su mi poručivali da sam kukavica i pisali: "Idi i ubij ga, osveti sina". Ja sam proveo šest meseci na ratištu, nisam iz plemenske zajednice pa da stvari rešavam tako. Ti ljudi sede u foteljama i pišu gluposti. Druga trećina su političke poruke, kako je "kriva ova zemlja"...

Ipak, ono što Nenada najviše boli i ujedno mu daje "fajterski" motiv za život jeste kaznena politika u Srbiji.

- Gledam vest, u Americi čovek dobije 15 godina zatvora za pokušaj i nameru ubistva. Kod nas je sudska praksa takva da se za ubistvo dobije tri i po godine, odleži dve, i u međuvremenu će tom ubici deca rasti, on će živeti, a za mene niko neće ostati. Koji kreten je pisao ove zakone? Sudije uvek idu u donju polovinu zakonskih kazni. Ja se sada borim za njega, moj motiv je da se izmeni Krivični zakonik, da se kazne pooštre. To me drži u životu.

Na samom kraju, kroz suze, Nenad otkriva da je svom Bati napisao pesmu. Uz pomoć veštačke inteligencije napravio je i melodiju, a otpevaće je Boban Radojević.

Na pitanje da li bi se ikada obratio čoveku koji mu je oduzeo sve, Nenad kratko i dostojanstveno zaključuje:

- Ma ne... Šta pričati sa ubicom?

(Telegraf.rs)