PRESUDA ZA „RIBNIKAR“: Za 10 ubijenih tuga, a za teško ranjenog dečaka i nastavnicu doživotna borba!

Deset ugašenih života, devetoro đaka i čuvar škole "Vladislav Ribnikar" čija imena su postala simboli kolektivne tuge, ali i šestoro ranjenih - petoro dece i nastavnica istorije koji svakodnevno žive sa fizičkim i psihičkim ožiljcima nezapamćenog masakra - dobiće danas sudski epilog u Višem sudu u Beogradu!

Izricanjem druge prvostepene presude Vladimiru i Miljani Kecmanović, roditeljima dečaka koji je 3. maja 2023. godine zavio Srbiju u crno, javnost očekuje odgovor na pitanje o krivičnoj odgovornosti onih koji su bili dužni da spreče da oružje dospe u ruke trinaestogodišnjaka.

Lid ovog slučaja nikada nije bio ispisan samo brojevima ubijenih. Pored devet anđela i Dragana, čuvara koji je stao pred cev da zaštiti decu, ovaj zločin definiše i sudbina ranjenih.

Nastavnica istorije, koja je sa teškim povredama preživela napad u učionici, i petoro teško povređenih učenika, među kojima je i dečak sa trajnim oštećenjima kičmene moždine koji se i danas bori za oporavak na klinikama u Sjedinjenim Američkim Državama, živi su svedoci užasa iz školskih klupa. Njihovo preživljavanje nije samo medicinsko čudo, već i stalni podsetnik na težinu posledica koje porodica okrivljenih nastoji da pravno ospori.

Optužnica i zahtevi tužilaštva

Više javno tužilaštvo u Beogradu ostalo je čvrsto pri svojim završnim rečima, zahtevajući od suda maksimalne zakonske kazne.

Za oca, Vladimira Kecmanovića, tužilaštvo traži jedinstvenu kaznu od 14 godina i 11 meseci zatvora. On se tereti za teško delo protiv opšte sigurnosti jer je neadekvatno obezbedio tri komada vatrenog oružja i municiju u stanu, ali i zato što je maloletnog sina vodio u streljane, obučavao ga da puca i rukuje oružjem, čime mu je praktično omogućio sredstva i veštinu za izvršenje masakra.

Za majku, Miljanu Kecmanović, tužioci zahtevaju kaznu od 3 godine zatvora, tereteći je za zlostavljanje i zapostavljanje maloletnog lica. Prema navodima, njeni propusti u vaspitanju i prepoznavanju dubokih psiholoških promena kod sina direktno su doprineli razvoju agresije koja je eksplodirala tog majskog jutra.

Strategija odbrane: Negiranje krivice

Sa druge strane, odbrana i sami optuženi su tokom čitavog ponovljenog postupka, koji je u najvećem delu bio zatvoren za javnost radi zaštite interesa maloletnika, insistirali na oslobađajućoj presudi. Advokatski tim Kecmanovića tvrdi da tužilaštvo nije iznelo jasne i neoborive dokaze koji bi roditelje direktno povezali sa samim činom pucnjave, pokušavajući da pravnu odgovornost svedu na individualni čin trinaestogodišnjaka, koji prema domaćem zakonodavstvu u trenutku izvršenja dela nije bio krivično odgovoran.

Model vaspitanja i komunikacije u porodici Kecmanović

Komunikacija preko poruka i distanca

Tokom istrage i izvođenja dokaza analizirane su SMS i Viber poruke između majke i sina. Uočeno je da je komunikacija često bila formalna, usmerena na obaveze, ocene i školske uspehe. Prema svedočenjima, dečak se majci neretko obraćao sa distancom, a u kući je vladala atmosfera u kojoj su se emocije retko javno pokazivale, dok se insistiralo na savršenom socijalnom imidžu.

Sindrom „savršenog deteta“ i pritisak

Roditelji su sina vaspitavali da u svemu mora da bude najbolji - u školi, na takmičenjima, u vannastavnim aktivnostima (jezici, sport, gluma). Taj ogroman pritisak da zadovolji ambicije roditelja stvorio je kod njega, prema oceni psihijatara, osećaj narcističke grandioznosti, ali i duboke frustracije kada te standarde nije mogao da ispuni.

Otac kao „instruktor“ umesto roditelja

Vaspitni model oca bio je duboko prožet njegovim sopstvenim hobijem – vatrenim oružjem. Otac se sinu često obraćao ne kao detetu, već kao odraslom partneru u streljani. Umesto bavljenja dečakovim unutrašnjim svetom, otac ga je odvodio u „Airsoft“ klubove i streljane, učio ga vojničkom stavu, disanju pri pucanju i rukovanju teškim kalibrima, što je tužilaštvo definisalo kao preuranjen i opasan vid „militarizacije“ deteta.

Ignorisanje promena i asocijalnog ponašanja

Iako je dečak pokazivao jasne znake otuđenja, spavao u fotelji umesto u krevetu, i tražio da promeni smenu u školi jer se nije uklapao, roditelji su ove signale tretirali površno. Komunikacija se svodila na rešavanje administrativnih problema (premeštaj u drugi razred), bez dubljeg ulaženja u njegove psihološke probleme, što je u optužnici opisano kao grubo zanemarivanje vaspitne uloge.

Od nezapamćenog zločina do sudskog epiloga

Slučaj „Ribnikar“ duboko je promenio društvenu i pravnu stvarnost Srbije.

Put od tog kobnog majskog jutra do sutrašnje presude trajao je više od tri godine, obeležen bolom, istragama i složenim sudskim procesima.

2023. godina: Tragedija i pokretanje istrage

3. maj 2023. – Trinaestogodišnji K. K. upada u OŠ „Vladislav Ribnikar“ na Vračaru naoružan sa dva očeva pištolja. Ubija radnika obezbeđenja Dragana Vlahovića i tri devojčice u holu škole, a zatim u učionici za istoriju puca na đake svog odeljenja. Na licu mesta ubija još pet devojčica i jednog dečaka. Ranjeno je šestoro dece i nastavnica istorije. Budući da ima manje od 14 godina, napadač po zakonu nije krivično odgovoran i biva smešten na kliniku za neuropsihijatriju. Istog dana uhapšen je njegov otac Vladimir Kecmanović.

15. maj 2023. - Nakon dvanaest dana borbe za život u bolnici, povredama podleže i deveta devojčica, čime se broj žrtava penje na deset.

Maj – oktobar 2023. - Sprovodi se opsežna istraga. Veštače se telefoni, računari, porodični odnosi, kao i sef u kojem je otac čuvao oružje. Podnose se prve privatne parnične tužbe porodica žrtava protiv roditelja za naknadu nematerijalne štete.

10. oktobar 2023. - Više javno tužilaštvo podiže opsežnu optužnicu protiv Vladimira Kecmanovića (za teško delo protiv opšte sigurnosti) i Miljane Kecmanović (za zlostavljanje i zapostavljanje maloletnika), kao i protiv odgovornih lica iz streljane u kojoj je dečak vežbao pucanje.

2024. godina: Početak suđenja i prve presude

29. januar 2024. - Pred Višim sudom u Beogradu počinje krivični postupak protiv roditelja. Sud donosi odluku da se javnost potpuno isključi iz procesa radi zaštite interesa maloletnih lica, što nailazi na negodovanje dela javnosti, ali proces ostaje zatvoren.

Tokom 2024. - U sudnici se smenjuju svedočenja roditelja ubijene dece, preživele nastavnice istorije, ali i svedočenje samog maloletnog ubice koji je pod strogim merama bezbednosti doveden iz bolnice da svedoči u procesu protiv svojih roditelja.

Kraj 2024. / Početak 2025. - Donosi se prva prvostepena presuda u krivičnom postupku. Međutim, nakon žalbi odbrane i tužilaštva, Apelacioni sud ukida ovu presudu zbog proceduralnih grešaka i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, te nalaže da se suđenje ponovi pred novim sudskim većem.

2025-2026. godina: Ponovljeni postupak i završnica

Tokom 2025. - Vodi se ponovljeni postupak protiv Vladimira i Miljane Kecmanović. Dokazi se ponovo izvode, sa posebnim osvrtom na stepen zapostavljanja deteta i način na koji je otac obezbeđivao vatreno oružje. Istovremeno, parnični postupci porodica žrtava napreduju, a imovina Kecmanovića ostaje blokirana kako bi se osigurala eventualna isplata odštete.

Jun 2026. - Održavaju se završne reči. Glavni javni tužilac zahteva maksimalne zatvorske kazne za oba roditelja (skoro 15 godina za oca, 3 godine za majku), dok odbrana i dalje insistira na oslobađajućoj presudi, tvrdeći da roditelji nisu mogli da predvide niti spreče tragediju.

18. jun 2026. - Zakazano je izricanje druge prvostepene presude, koje društvo iščekuje kao ključni trenutak za definisanje pravne odgovornosti roditelja u slučajevima maloletničkog nasilja.

Paralelne bitke pred sudom

Dok se sutra čeka odluka u krivičnom postupku, pred Palatom pravde se paralelno odvija i nekoliko parničnih procesa. Porodice ubijene i ranjene dece podnele su privatne tužbe protiv Kecmanovića radi naknade nematerijalne štete za pretrpljeni duševni bol, strah i patnju. Ovi postupci, iako odvojeni, oslanjaju se na dokaze izvedene u krivičnom postupku i imaju za cilj da materijalno i moralno ogole odgovornost porodice iz koje je potekao napadač.

Izricanje presude biće ključni korak u dugom i bolnom procesu kroz koji prolazi celo društvo. Za porodice stradalih, ali i za ranjene koji svakog dana vode bitku sa sopstvenim telom i sećanjima, pravda možda ne može vratiti izgubljeno, ali postavlja jasan zakonski i moralni zid pred svakim oblikom neodgovornosti.

(Telegraf.rs)