Zavet ćutanja ili strah u Vranjskoj Banji? Odjeknulo 9 pucnjeva, o zločinu se govori samo šapatom

U Vranjskoj Banji noću se čuju cvrčci, lavež pasa, a iz šumovitih delova ponekad dopire i zavijanje šakala, ali u noći između 19. i 20. jula 2020. godine, kada je ispred jedne zavučene kuće ispaljeno devet hitaca. Stanovnici okolnih domaćinstava tvrdili su da nisu čuli ništa, a u trenutku izgubljena su dva života, dok ubica nikada nije uhvaćen.

Kuća u kojoj su živeli Brankica Anđelković i Slavoljub Mladenović nalazi se na skrovitom mestu do kojeg se ne može doći automobilom, a meštani veruju da je njihov ubica morao da poznaje teren. Šest godina kasnije, o zločinu gotovo niko ne želi da govori.

- Možda je neki njihov poznanik, a možda i neko koga svaki dan srećemo - kažu sagovornici Telegrafa.

Slavoljub Mladenović pogođen je osam puta, dok je njegova vanbračna supruga usmrćena jednim hicem u slepoočnicu, što je njen otac potvrdio za Telegraf. Nesrećni čovek pronašao je tela svoje ćerke i njenog partnera narednog jutra u dvorištu kuće u naselju Ćosiki, a ubica je nestao bez traga.

Ekipa Telegrafa otišla je u Vranjsku Banju šest godina kasnije kako bi pronašla kuću, pričala sa komšijama i pokušala da otkrije više detalja u vezi sa najmisterioznijim dvostrukim ubistvom koje se dogodilo na jugu Srbije, a ono što smo saznali odmah po dolasku ostavilo nas je bez reči.

Kako tvrde meštani koji su se te kobne noći našli u svojim domovima, pucnjavu niko nije čuo iako je napadač ispalio čak devet hitaca iz, kako su naveli iz tužilaštva, lovačke puške.

- Ujutru kada sam ustala čula sam od komšija koji su čuli od komšija. Tako ovde kod nas idu informacije, ali pucnjavu čula nisam. Neverovatno mi je da je neko ispalio rafal u ljude, na brdu nedaleko od mene, a da nisam čula ni jedan jedini pucanj - ispričala je meštanka Vranjske Banje za Telegraf.rs.

Mesto zločina jedva vidljivo

Kuća gde su živeli Brankica i Slavoljub izdignuta je u šumi na brdu, obrasla drvećem i žbunjem i teško se može videti kroz lišće koje gotovo savršeno skriva belu fasadu, a do nje se može doći uskim i neravnim zemljanim putem, isključivo peške. Osoba koja nikada ranije nije bila tamo, teško bi se snašla do same kuće, a kada bi pogledali izdaleka ka brdu gde se nalazi, samo oštro oko ili neko ko tačno zna gde se nalazi, mogao bi da je vidi.

Upravo zbog toga među meštanima već šest godina vlada strah, a jedno pitanje neizgovoreno lebdi među svima: da li je čovek koji je te noći došao do njihove kuće dobro poznavao Slavoljuba, ali i put koji vodi do mesta na kojem je živeo sa Brankicom?

Većina stanovnika sa kojima smo pričali na licu mesta nisu želeli da im imena budu objavljena, dok je većina odmahivala rukom, govorila da ne zna ništa ili da su za ubistvo čuli samo ono što je tih dana moglo da se pročita u medijima.

Drugi su, međutim, priznali da ih činjenica da ubica već šest godina nije pronađen, i dalje uznemirava, kao i da sumnjaju da je možda neko od meštana.

- To nije jednostavna priča. Može da bude njegov poznanik, a može da bude i neko odavde. Neko je znao kako se dolazi do tamo. Nije to neko ko je samo prošao - ispričala je meštanka za Telegraf.rs, osvrćući se na činjenicu i da je naša ekipa jedva pronašla kuću.

Njene reči predstavljaju ono što većina meštana nije smela da izgovori, ali dosta njih to misli. Kuća nije mesto gde bi slučajni prolaznik zalutao, ne nalazi se uz put, nema upadljiv prilaz, ogradu, a tokom noći je čitav kraj mračan i tih jer nema ulične rasvete.

To, ipak, nije dokaz o tome da je ubica bio meštanin Vranjske Banje niti da je poznavao žrtve, ali je razlog za sumnju meštana. Oni koji godinama žive u tom kraju, koji dobro poznaju teren i koji pokušavaju da pronađu objašnjenje za zločin iza kog nije ostao gotovo ni jedan trag, došli su do zaključka da ubistvo možda zaista i jeste počinio neko od njih. Ipak im sam razlog ubistva, kako kažu, nikada neće biti jasan.

- Neće niko da ubije iz čista mira. Da dođeš do toga da odeš i ubiješ čoveka kao psa... Pa ni psa ne bi ubio. Neverovatno mi je da nisu našli nijedan dokaz koji bi mogao da ih uputi ka osumnjičenom - naveo je jedan od sagovornika za Telegraf.rs.

Dok smo prolazili kroz naselje, gotovo svaki stanovnik primetio je automobil jer ga nikada do tada nije video. Ljudi su zastajali, pogledom pratili vozilo kako bi se uverili u kom pravcu ide, pitajući se ko smo, kao i zašto smo došli.

Sama ta činjenica povukla je mnoga pitanja, kako je moguće da je ubica došao, a da ga niko od meštana nije primetio? Da li je celim putem išao pešaka, ili je pak ostavio kola negde, a ostatak prešao peške? Moguće je da njegovo prisustvo nikome nije bilo neobično upravo zato što je i ranije dolazio u taj kraj, ali to su sve nagađanja meštana.

Zvanična istaga nikada nije saopštila kojim putem je napadač došao do kuće, niti kako se posle pucnjave udaljio. Policija je u danima nakon ubistva pretraživala širu okolinu, proveravala detaljno kretanja ljudi koji su bili bliski sa ubijenim parom, ali ni detaljna istraga, saslušanja i veštačenja nisu doveli do dovoljno čvrstog dokaza za identifikaciju napadača.

Danas kuća u kojoj se dogodio ovaj jeziv zločin ne izgleda isto. Roditelji Brankice svaki dan odlaze tamo, gaje voće i povrće, obrađuju zemlju, a sam prilaz čuva jedan hrabri žuti pas. Čim je ekipa Telegrafa prišla kući, on se oglasio lajanjem da nas upozori da ne prilazimo, kao i da je to prostor koji on čuva.

- Oni ljudi svaki dan odu ujutru, sređuju tamo, sade, dele sadnice sa nama i hrane psa. On im sada čuva kuću - kaže jedna meštanka za Telegraf.rs.

Meštani godinama u strahu

Stanovnici Vranjske Banje i danas pamte taj osećaj nelagode koji su osetili jutro nakon ubistva, kao i zbog činjenice da je osoba koja je hladnokrvno ugasila dva života i dalje na slobodi.

- Potresno je bilo, Boga mi. To je naša blizina, svi smo tu u okolini. Ne znaš ni ko je ni šta je, a ti tu spavaš - rekla je meštanka Vranjske Banje za Telegraf.rs.

Prema njenim rečima, ljudi su mesecima nakon ubistva zaključavali kapije, proveravali prozore i odlazili ranije u krevet, kao mere predostrožnosti u slučaju da su Brankica i Slavoljub bili samo slučajne mete nekoga ko voli i želi da ubija. U prvim danima posle ubistva meštani su se između sebe ispitivali o tome ko je poslednji video Brankicu i Slavoljuba, ko se sa njima uopšte družio, kao i da li je iko od njih u danima pre ubistva zapazio nekoga ko im nije poznat.

Svaka ta glasina je među komšijama dobijala težinu mogućeg traga, a vremenom su policijske ekipe prestale da obilaze ulice, novinari su otišli, dok su se meštani u tišini vratili svojim poslovima, i dalje se okrećući preko ramena kada začuju neki čudan zvuk.

Pitanje koje su postavljali onda, postavili su i pred našom ekipom: "Kako je moguće da niko nije čuo čak devet pucnjeva?" Svi sagovornici sa kojima smo razgovarali u Vranjskoj Banji, a koji žive u neposrednoj blizini samog mesta jezivog zločina, tvrdili su da te noći nisu čuli pucnjavu.

Zbog same zavučenosti kuće, kao i činjenice da je ubistvo počinjeno u mrklom mraku, gde je jedina svetlost dolazila sa prozora kuće u kojoj su živeli Brankica i Slavoljub, ubica je uspeo neometano da nestane bez traga. Nije bilo svedoka koji su mogli da vide sumnjivu osobu, automobil, a samim tim nije bilo moguće ustanoviti izgled napadača ili pravac njegovog kretanja.

Do trenutka kada su tela pronađena, prošlo je i više nego dovoljno vremena da ubica ode daleko, možda čak i u drugu državu i da omogući sebi slobodan život bez zatvorske kazne. Za meštane je, međutim, činjenica da ništa nisu čuli postala gotovo jednako velika misterija kao i sam identitet ubice.

- Noću se ovde sve čuje. Šakali, uznemire se kerovi, čuje se i kad ti neko prolazi ispred dvorišta. Zato ljudima nije jasno kako niko nije čuo šta se dogodilo - navodi sagovornik Telegrafa.

Selom zavladala tišina

Iako je slučaj ostao nerešen, a potresao je mnoge, o njemu se u Vranjskoj Banji danas govori veoma malo. Meštani izbegavaju tu priču među sobom, osim na godišnjicu kada ih podsete tekstovi koje pročitaju u medijima, a čak i tada, kroz šapat pominju same nelogičnosti samog slučaja.

- Iskreno, kao da je neko zabranio da se o tome priča - rekla je jedna meštanka za Telegraf.rs kada smo je pitali zbog čega ljudi izbegavaju da pričaju o tome.

Naime, nije reč o formalnoj zabrani jer niko nije rekao meštanima da ćute o tome. Ipak, utisak ekipe Telegrafa na terenu bio je da se razgovor prekida čim se pomenu imena Brankice i Slavoljuba, kao i njihovo ubistvo. Neki odmah govore da ih nisu poznavali, te da zbog toga ne žele da pričaju o zločinu, drugi objašnjavaju da nisu bili prisutni kobne večeri, a treći pominju da poznaju samo Brankičine roditelje, da se nje sećaju, ali da se o Slavoljubu gotovo ništa ne zna.

- Ja nemam pojma. Ne znam ni ko je. Znam da je ona radila u nekoj fabrici, ali se nikada nismo družili. Za njega znam i manje od toga. Ne znam ni da li je igde bio zaposlen. Sretali bismo se u prolazu, Brankica bi se javila, ali on i ne baš - kaže jedan meštanin Vranjske Banje za Telegraf.rs.

Drugi dodaje da je poznavao Brankicu i njene roditelje, ali ne i čoveka sa kojim je živela.

- Njega nisam nešto poznavao, ali Brankicu i njene roditelje jesam. Ona je bila vredna i radna, odličan radnik, dok o njenoj porodici mogu samo lepe reči da kažem - rekao je on.

Ta razlika u načinu na koji meštani govore o ubijenom paru primetna je u gotovo svakom razgovoru. Brankicu pamte kao mirnu, vrednu  i radnu ženu, a za Slavoljuba uglavnom kažu da ga nisu dobro poznavali i tu se konverzacija sa meštanima završavala gotovo svaki put.

Zbog činjenice da se o Slavoljubu tako malo znalo, među ljudima se formiralo uverenje da je napadač došao zbog njega, a da je Brankica nastradala samo zato što je bila pored svog partnera.

- Ako je više puta pucano u njega, a u nju samo jednom, znači da je bes bio prema njemu, a ne prema njoj. Ko će ga znati, možda joj je držao pušku na slepoočnici kao taoca, terajući Slavoljuba da mu da neki novac. To je jedna od teorija koja je kružila mestom - kaže jedan meštanin za Telegraf.rs.

"Možda je naš komšija"

U razgovoru sa meštanima koji su ipak odlučili da pričaju sa našom ekipom na temu jezivog i misterioznog zločina, često se ponavlja jedna posebno uznemirujuća mogućnost - da je čovek odgovoran za ubistvo neko ko je nastavio da dolazi u Vranjsku Banju ili čak živi u okolini.

Niko od sagovornika nije želeo da imenuje određenu osobu, niti je tvrdio da ima ikakva saznanja koja do sada nisu prijavljena policiji. Samo odsustvo hapšenja potencijalnog osumnjičenog, međutim, među meštanima čini da se svaka nepoznanica doživljava kao moguća opasnost.

- Ne znaš ko je. Možda ga viđaš svaki dan, možda prolazi pored tebe, pijete kafu, a ti ne znaš šta je uradio. To je ono što je najstrašnije - objasnila je jedna meštanka Vranjske Banje.

Takav strah je posebno snažan u maloj sredini gde se ljudi međusobno poznaju, sreću u prodavnici, na ulici ili u centru Banje. Prema rečima meštana, dok ne postoji zvanično ime osumnjičenog, svaka pretpostavka ostaje bez potvrde, ali istovremeno ni jedna mogućnost ne može da bude isključena.

Kako kažu, zbog toga ne žele ni da prepričavaju glasine koje su čuli tokom proteklih godina.

- Dovoljno je da kažeš jednu reč i posle ispadne da si nekoga optužio, a ubica nije pronađen. Ko zna ko je i gde je, kao i da li će ga iznervirati što si nešto rekao pa da ti zakuca na vrata kao što je nesrećnoj Brankici - kaže jedan od njih za Telegraf.rs.

U maloj sredini i najbezazlenija rečenica brzo dobije novo značenje, a ono što jedna osoba izgovori kao pretpostavku, do kraja dana može da postane "proverena priča". Zato pojedini stanovnici biraju da ne kažu ništa.

- Ne zna se. Može da bude neki njihov poznanik, neko moj, komšijin. Zato ljudi neće da pričaju o tome - objasnila nam je jedna meštanka.

Među stanovnicima Vranjske Banje primetan je i umor od slučaja koji se godinama pominje samo oko godišnjice, kada novinari dođu u njihovo mesto i postavljaju ponovo ista pitanja na koja niko ne želi, niti zna da da neki konstruktivan odgovor. Ljudi se tada sete policije, reportera, kao i najava da će ubica da bude pronađen, samo da bi nedugo zatim nastupila dobro poznata tišina.

- Prošlo je toliko godina, a od ubice ni traga ni glasa. Kao da je sve rešeno i zaboravljeno - kaže jedan sagovornik za Telegraf.rs.

Prema ranije objavljenim podacima Višeg javnog tužilaštva u Vranju, predmet se vodi protiv NN izvršioca zbog teškog ubistva. Tokom istrage obavljena su brojna veštačenja i saslušanja, ali identitet napadača nije utvrđen.

Za ljude koji žive u blizini, meštana Vranjske Banje, razlika između otvorene istrage i rešenog zločina je ogromna i dok nema zvaničnog saopštenja da je osumnjičeni za ubistvo identifikovan i priveden, svako može da bude predmet sumnje, a nijedna sumnja ne donosi sigurnost.

(Telegraf.rs)