"Mama, evakuišu nas, SVE GORI" Stigli na more, posle 3 sata usledio poziv iz pakla: Ispovest Ivane iz Šumarka

Gusti, beli dim koji obavija nebo, miris paljevine koji štipa za grlo i vetar koji bez milosti menja smer na svakih pola sata - to je slika iz sela Šumarak, gde ekipa Telegrafa svedoči nadljudskoj borbi meštana i vatrogasaca-spasilaca sa nezapamćenom vatrenom stihijom.

Dok stojimo u dvorištu obavijenom belim dima, gde se meša tutnjava cisterni i dovikivanje umornih, ali nepokolebljivih ljudi, zatičemo prizor koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Ivana Čurović i njen otac, na čijim se licima čitaju dani bez sna, dočekuju nas otvorenog srca, iako im je dom u samo par minuta mogao postati pepeo.

-Sada se bar malo lakše diše... Bilo je jako teško, naporno. Svi smo se borili svim slagama. Da nije bilo ovih ljudi i države, nestalo bi celo selo. Bila bi to opšta katastrofa - započinje svoju ispovest vidno potresena Ivana, dok joj u očima cakle suze zahvalnosti prema momcima u uniformama koji ne posustaju.

Dramatični poziv koji je prekinuo jedini odmor

Ono što je trebalo da bude najlepši porodični momenat, za Ivanu i njenog supruga pretvorilo se u agoniju. Prvi put su odveli najmlađu ćerkicu na more, a onda je usledio poziv od kog se ledi krv u žilama.

- Stigli smo na plažu, nismo čestito ni udahnuli morski vazduh, a posle tri sata zovu deca koja su ostala da čuvaju kuću i farmu: 'Mama, nas evakuišu iz sela! Ne možemo da ostavimo životinje, ne znamo šta da radimo!' Pakujemo se odmah, sećam se samo te paklene vožnje nazad... Stižemo posle celog dana na putu - dece nema, selo evakuisano, stoka sama. Užas! Sve gori u plamenu, stičeš nešto godinama i gledaš kako u jednoj noći može sve da nestane.

Uspeli su, kažu, da se probiju kroz blokade, da nahrane životinje i spasu šta se spasiti može. Sa preko 50 koza i sitne živine, njihova borba je bila dvostruko teža. Proizvodnja sira i mleka je stala, a komšije iz susednog sela uskočile su da prihvate stado.

„Idemo do kraja, svoju kuću ne ostavljam“

Dok razgovaramo, priči se priključuje i Ivanin otac, bivši radnik šumske uprave i veteran u borbi sa požarima. Iako u invalidskoj penziji, sa iskustvom u rukama ne odstupa ni pedalj od svoje kapije.

- Kada su rekli da je evakuacija, rekao sam: Ja ne idem! Učestvovao sam u desetinama požara od ’84. godine, ali ovo... ovo je nezapamćeno. Vetar menja smer na četiri strane sveta u pola sata. Ali tu sam, do kraja. Ako padne žiška u dvorište, da je ugasim, da sačuvam kuću.“

Sa iskustvom nekoga ko decenijama poznaje ćudljivu prirodu, Ivanin otac neumorno deli savete mladim vatrogascima na terenu: „Kažem im uvek - nemojte u bor unutra, ako plane, ne izlazi se lako! Držite ivicu, osigurajte rub!“

Solidarnost koja greje dušu usred pepela

I dok vetar i dalje preti, a mašine ne prestaju sa radom, u Šumarku se vidi ono najlepše u ljudima - neviđena solidarnost. Ivanina porodica je otvorila vrata svog doma i kapije za sve spasioce.

- Moja kuća je otvorena za sve. Ljudi nemaju struje, ne mogu da napune telefone, gladni su... Pijte, jedite, pune se cisterne i kod mog oca na kapiji. Osećajte se kao u svojoj kući, za ove momke dajemo sve!“ - poručuje Ivana, dok iz Beograda i okoline i dalje pristiže pomoć.

Dok napuštamo Šumarak, obavijen mlečnim belim dimom koji se polako razilazi, u vazduhu ostaje trepet nade. Vatra jeste lokalizovana, ali strah od novog naleta vetra još uvek lebdi.

Ipak, uz ovakve ljude, njihovu slogu i neopisivu hrabrost - ovo selo je već pobedilo.

Intervju iz Deliblatske peščare sa Lukom Čaušićem, načelnikom Sektora za vanredne situacije MUP-a Srbije pročitajte OVDE.

(Telegraf.rs)