"Volim te, anđele moj mali, čuvaj nas odozgo" Sestra se potresno oprostila od tragično nastradalog Petra

Petar Matejić (23), mladi pecaroš poznat kao Pera i Peksoni, tragično je izgubio život 3. oktobra na jezeru Duboki potok kod Barajeva.

Potresnom porukom se oprostila i njegova sestra Marija, ne krijući tugu i bol.

Preporučujemo

"Ljubavi moja, bio si i zauvek ćeš ostati najposebnija osoba u mom životu.Uradio si stvari o kojima mnogi mogu samo da sanjaju, jer si uvek bio takav – uporan, hrabar i svoj. Uvek spreman da pomogneš svakome, da pružiš ruku, da spaseš i nahraniš svaku životinju kojoj je pomoć bila potrebna. Tvoje srce je bilo toliko veliko da je u njemu bilo mesta za sve. Ponosna sam što si moj brat. Ponosna sam na sve što si bio, na sve što si uradio i na svaki trag koji si ostavio iza sebe. I znam da, iako nisi fizički pored nas, zauvek ostaješ uz svoju seku, mamu i tatu – u svakom našem danu, svakoj uspomeni i svakom otkucaju srca.

Volim te, anđele moj mali. Čuvaj nas odozgo, a mi ćemo te zauvek čuvati u svojim srcima."

Podsećanja radi, vest o njegovoj smrti zavila je u crno porodicu, prijatelje i sve koji su ga poznavali, a potresne reči kojima se od njega opraštaju najbolje govore o tome kakav je mladić bio.

Petar Matejić sahranjen je juče 6. oktobra na Erčanskom groblju u Ripnju.

Od mladog Petra, na društvenim mrežama, oprostio se i Predrag D, koji je naveo da ovih dana čitav Ripanj tuguje za, kako ga je opisao, "dobrom i plemenitom dušom".

U emotivnom oproštaju opisao je Petra kao uvek nasmejanog, kulturnog i lepo vaspitanog mladića koji je tek zakoračio u život. Bio je, kako je naveo, ponos svojih roditelja, odan prijatelj i strastveni pecaroš, ali njegova ljubav prema prirodi nije se završavala samo na ribolovu.

Petar Matejić je voleo da sakuplja i poznaje pečurke, brinuo je o bolesnim pticama i drugim životinjama, a posebno je vodio računa o prirodi. Njegov prijatelj opisao je da bi, kada bi došao na neko mesto, najpre pokupio smeće i očistio prostor, pa tek onda postavljao šator i uživao u onome zbog čega je došao.

Voleo je i muziku, svirao gitaru, a iz njegove sobe, kako se navodi u oproštaju, često se čuo cvrkut ptica. Oni koji su ga poznavali pamtiće i njegov osmeh, razgovore, mladalačke ludorije, ali i posebno uzbuđenje koje je pokazivao svaki put kada bi ulovio novu ribu ili otkrio neki novi kutak prirode koju je toliko voleo.

Predrag se prisetio i da ga je Petar, kao prijatelja njegovog sina, jedini među njima uvek oslovljavao sa "čika Peđa", zbog čega mu, kako je napisao, te reči sada još snažnije odzvanjaju u glavi.

"Uvek sam se pomalo ljutio na njega jer me je jedino on od svih drugara moga sina zvao sa "čika Peđa" i uvek mi je persirao... ali to je bio naš Pera, uvek učtiv i lepo vaspitan. Još uvek mi to njegovo "čika Peđa" odzvanja u glavi... a znam da to više nikada neću čuti... i nedostajaće mi... kao što će svima nedostajati neka njegova reč, neka njegova dečačka ludorija, njegov osmeh i razgovor, njegovo oduševljenje sa svakom novom ulovljenom ribom, sa svakom novom lepotom prirode koju je toliko voleo" napisao je neutešni Predrag.

(Telegraf.rs)