"ISPALIO 56 METAKA, A TRAGA NEMA": Živela 20 godina, pod zemljom već 19: Majka ubijene Maje traži ubicu

Postoji matematika pred kojom razum zanemi, a srce se cepa na komade.

Maja Gostić je na ovom svetu provela tačno dvadeset godina. U grobu, u tišini i mraku, leži već punih devetnaest. Provela je gotovo podjednako vremena pod hladnom zemljom koliko je hodala pod suncem, disala, smejala se i kovala planove za budućnost.

Preporučujemo

Danas bi imala trideset i devet godina. Bila bi zrela, ostvarena žena, možda nečija majka, nečiji stub. Umesto toga, njeno lice ostalo je zauvek zarobljeno u devojačkom osmehu sa spomenika, dok beogradski asfalt u naselju Žarkovo pamti najmračniju noć svoje hronike — noć kada je jedno bezazleno veče pretvoreno u klanicu.

Foto: Privatna arhiva

Tiha egzekucija uoči Svete Petke

Bilo je to veče uoči praznika Svete Petke, 26. na 27. oktobar 2007. godine. Maja nije bila deo nikakvih mračnih poslova, građevinskih miliona, dugova ni podzemnih obračuna. Došla je u Spasovdansku ulicu broj 8a samo da podeli radost. Porodica njenog momka Željka Obradovića (22) slavila je useljenje u novi stan koji je njegov otac, preduzetnik Zoran (48), sam podigao. Sa Željkom je planirala put u Pariz. Bili su mladi, zaljubljeni, na samom početku svega.

Vrata stana niko nije obio. Brava je bila čitava, što je odmah ukazalo na to da su Obradovići ubicu poznavali ili da je krvnik iskoristio trenutak nepažnje na pragu. Ono što je usledilo u četiri zida bio je pir bezumlja.

Ispaljeno je čak pedeset šest metaka iz automatskog oružja sa prigušivačem. Komšije nisu čule ništa sem prigušenih, tupih udaraca za koje su verovale da dolaze od unošenja novog nameštaja. Dok je zgrada mirno spavala, na podu hodnika u lokvi krvi ostala je Željkova majka Dragica (43). Zoran i Željko izrešetani su u sobi. A na ugaonoj garnituri sedela je Maja. Sklupčana, prestravljena devojka koja je tek shvatila šta se dešava, likvidirana je sa dva hladna, proračunata hica u glavu iz neposredne blizine. Nije imala ni promil šanse. Ubici je bila samo nepoželjni svedok koga je valjalo precrtati sa spiska živih.

"Tražili su mog muža... Rekli su da je Maja ubijena"

Sledećeg jutra, u dom Gostića stigla je vest koja zauvek gasi svetlo u jednoj porodici. Reči koje nijedna majka ne bi smela da čuje i danas odzvanjaju u ušima Tanje Gostić, bolne i teške kao olovo.

- Sećam se tog dana. Policija nas je probudila. Tražili su mog muža da pričaju sa njim. Samo sam čula da je Maja ubijena sa dva hica u glavu u stanu kod Obradovića. Ni dan danas ne znam više detalja... Na Svetu Petku su se Obradovići uselili u taj stan gde su i ubijeni. Moja Maja je došla kod njih kako bi proslavili useljenje. Rekli su mi da su najverovatnije poznavali ubicu jer vrata nisu bila razvaljena niti je bilo premetačine. Ne znam da li je ubica znao da je moja Maja tu. Nije imala šanse da preživi. Ja i dalje ne znam motiv. Bile smo kao drugarice, da je nešto znala i videla, rekla bi mi- kaže Tanja.

Tanja je ostala bez svog deteta, a ubrzo je sahranila i supruga, Majinog oca. Njegovo srce nije izdržalo teret saznanja da mu je ćerka brutalno oduzeta, a da odgovora nema. Preminuo je u agoniji, ostavljajući Tanju da potpuno sama nosi krst ove porodične golgote.

Kafanska tuča, prekrštene ruke i krah na sudu

Istraga je lutala lavirintima građevinskih prevara i zelenaških kamata. Pominjao se reket od 80.000 evra, pritisci i pretnje. Majka ubijene devojke ukazivala je godinama na detalje koji su možda mogli da spreče krvoproliće, a koji su ostali zagubljeni po policijskim fiokama.

- Do nas su doprle razne priče, a jedna je da je Zoranov poslovni partner neposredno pre ubistva brutalno pretučen. Čula sam da je sedeo u kafani sa dvojicom i da su se žustro svađali, nakon čega su ga izveli napolje i pretukli. Tada je intervenisala policija i sve legitimisala. Možda do ljudi koji su radili na ovom slučaju ta informacija nije doprla, ali priznajem da je za mene to čudna koincidencija- priča Tanja.

Dve godine nakon zločina, krajem 2009, činilo se da pravda kuca na vrata. Uhapšeni su Zoranov prijatelj i komšija Milija V. i bivši pripadnik MUP-a Milan P., pod sumnjom za ubistvo, dok su Rade R. i Milomir M. privedeni zbog iznude.

Međutim, sudnica je ubrzo postala mesto novog poraza. Pocepani deo hirurške rukavice, koji je ubica ostavio na mestu zločina i koji je trebalo da bude ključni adut optužbe, nije ponudio čist, neoboriv DNK profil. Oružje nikada nije pronađeno. Optužnica se raspršila u prah i svi osumnjičeni su pravosnažno oslobođeni krivice za ubistvo. Slučaj je zvanično postao cold case — još jedan prašnjavi broj u registru zaboravljenih tragedija.

Dve decenije sramote i majka koja ne odustaje

- Nema gde nisam bila... U policiji kažu uvek isto: 'Radimo, rešićemo...' Čim vidim uhapšen neko zbog ubistva, mislim da je i mog deteta. Imam utisak da se svako ubistvo rešilo sem Majinog. Zar je moguće da ubica nije ostavio ni jedan jedini trag? Ispalio je pedeset šest hitaca... Vidite, za sada je sve moguće. Ne prođe ni dan da ne pomislim ko i zašto ju je ubio. Čini mi se da su u policiji zaboravili na ovo, ali nada mi se budi kada čujem da su rešili neka stara ubistva. Verujem da tamo ima ljudi kojima je stalo- dodaje Tanja.

Danas, u eri visoke tehnologije, kada genetska forenzika uspeva da izvuče profile sa mikroskopskih čestica starih decenijama, pocepana rukavica iz Spasovdanske čeka da je se neko seti. Čeka novu analizu, novi pogled i nekog inspektora koji neće slegnuti ramenima.

Devetnaest punih godina ubica koji je sasuo kišu olova u četvoro ljudi diše isti ovaj vazduh, prolazi istim ulicama, gleda svoju decu kako odrastaju i slobodno hoda Srbijom.

Za to vreme, Tanja Gostić na groblju pali dve sveće - mužu i ćerki. Nema suza koje nisu isplakane, nema vrata na koja nije pokucala. Ostala je samo tiha, goruća želja jedne majke koja ne traži osvetu, već mir koji duguje svojoj dvadesetogodišnjoj devojčici: da krvnik napokon pogleda istini u oči i da pravda, ma koliko spora, konačno zakuca na njegova vrata.

(Telegraf.rs)