Milan je u sekundi postao invalid, ali ne posustaje: "Nikada ne očajavam i ne gledam nazad, samo napred"

Povodom Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom, Milan Šolaja iz Kucure odlučio je da podeli sa svima svoju životnu priču kada je u sekundi ostao nepokretan. Milan je krenuo put kuće, a onda je na blagoj krivini krenuo da promeni stanicu na radiju. Sledeći momenat je bio u bolnici, budan i bez osećaja u nogama. 

Crvena zvezda mu je velika ljubav

- Moj firma gde sam radio bila je sponzor košarkaškog kluba Crvena zvezda. Zvezda je igrala polufinale i bilo je zaista teško naći karte. Arena je bila rasprodata i ja sam dobio karte za tu utakmicu. Nisam imao nikakve potrebe da odem u svoje selo, ali hteo sam da obradujem svoje drugove. Tamo sam bio oko 15 časova, au 15 i 30 sam već trebao da budem na poslu. Išao sam novoizgrađenim putem koji je išao kroz njive. Na tom putu je dozvoljena brzina bila 50 do 60 kilometara na sat. Da bih stigao na vreme ja sam vozio 140 kilometara na sat i nisam ni bio vezan. U jednoj sekundi sklonio sam pogled da bih promenio pesmu na radiju. U tom trenutku je išla blaga krivina - priča Šolaja za Telegraf.rs.

Milanu je jedna sekunda promenila život iz korena, ali nikada nije klonuo duhom

- Kada sam u sledećoj sekundi vratio pogled na put, prednjim desnim točkom sam već zahvatio bankinu. Izgubio sam kontrolu i odnelo me sa druge strane u njive. Tamo sam se okrenuo 4 do 5 puta i završio sxam na krovu. Bio sam svestan svega celo vreme i mislio sam samo da ću ustati i otresti sve sa sebe. Koliko mi je bio važan taj posao, mislio sam samo daj Bože da ustanem i da što pre da stignem u Novi Sad. Međutim samo sam video svoje opuštene noge kako su raširene i nisam mogao da se pomerim. Na moju sreću naišle su prve komšije slučajno i pozvali su hitnu. Iste noći sam operisan, ali iste te noći kada sam se slupao ostao sam nepokretan - priča Milan i dodaje:

- Nisam tada ni bio svestan. Nisam znao ni šta je kičma, niti koliko malo je potrebno da se nešto desi na kičmi i da se sve promeni. U jednoj sekundi sam mogao sve, u drugoj ništa. Od trupa, pa do dole nemam nikakav osećaj ni kontrolu. Nemam kontrolu nad bešikom ili stolicom. Sva sreća rano sam dobio dete, sada više ne mogu da ih imam.

Šolaja se ne osvrće, već samo gleda u budućnost i nastavlja dalje

- Šta god da se desilo, ja tu ništa ne mogu da uradim. Ja na to gledam,  možda sam i bio to pravi ja. Možda sam i bio rođen da radim takve stvari. Sada mi je džaba da kažem da sam to trebao drugačije da uradim. Ne vredi mi ništa sada da očajavam, jednostavno nikada ne gledam u nazad.

Slučajni kamp je za Milana bio Džoker u rukavu

- Slučajno sam saznao i odlučio da odem na kamp, gde se ljudi bave ronjenjem. Od 2014. godine kada mi se dogodila nesreća, ja nisam ušao u bazen, more ili reku. Te 2017. godine, na kampu sam upoznao čoveka iz Slovenije Branka Ravnika, koji se bavi obukom ronjenja osoba sa invaliditetom. Počeli sma da treniramo ronjenje sa bocom, moj prvi rezultat je bio jedan minut i nekoliko sekundi.

Tada se u meni stvorila velika želja da nastavim da se bavim ronjenjem, ali mi je bio problem što kamp traje svega nekoliko dana. Tada sam odlučio da se vratim ponovo sledeće godine - što sam i uradio.

Godinu dana kasnije 2018. prijavio sam se ponovo za kamp, a moj rezultat je bio malo veći od prošle godine. Tada sam video da je to sport za mene, i uz veliku pomoć Branka, nastavio sam da se njime bavim, trenirao sam svakodnevno - priča Šolaja.

Štipaljka za veš kao glavni rekvizit

- Početkom januara 2019. godine, uz pomoć Branka koji me je stvorio kao sportistu, i saveza Paraolimpijskih igara, dobio sam poziv da učestvujem na prvom Evropskom takmičenje ronjenja osoba sa invaliditetom u Sloveniji.

Nisam imao nikakvu opremu, vežbao sam u krevetu. Rukom zapušim nos i koliko izdržim, ja nisam znao da za to postoji štipaljka, kada sam saznao ja sam uzeo štipaljku za veš i nju stavljao na nos. Crvena koža, iritacije i ožiljci bili su mi nebitni, ja sam imao cilj. Rekord koji sam napravio u svom krevetu bio je tri i po minuta - ponosan je Šolaja.

Trenutak koji se pamti

- Kada sam došao tamo, i rekao svima koji rekord sam napravio u krevetu kod kuće, ostali su iznenađeni. Rekord od tri i po minuta, bio je najbolji u svetu. Takmičenje je počelo, bio sam u bazenu i mislio sam da sam ostvario rezultat isti kao i kod kuće, ali nije bilo takao. Izronio sam, jedino što sam čuo bili su aplauzi i zvižduci podrške, svi su bili oduševljeni, a ja sam oborio i svoj rekor - ostao sam pod vodom četiri minuta i trideset tri sekunde, tada sam osvojio prvo mesto.

Iste godine 2019. u avgstu mesecu, bio sam učesnik Svetskog prvenstva u Krimu, gde sam postigao rezultat od neverovatnih pet minuta, i petnaest sekundi gde sam osvojio drugo mesto. Tada sam to proslavio jednim skokom sa padobranom iznad Krima - kaže Vojvođanin.

Mukama nije kraj, Milan se suočava sa tumorom za čije je lečenje potrebna naša pomoć

Na kontrolnom pregledu početkom aprila, magnetnom rezonancom je utvrđeno da ima tumor na kičmenom stubu koji bi što pre trebalo ukoloniti jer ga životno ugrožava. Operativni zahvat bi se radio na jednoj privatnoj klinici u Beogradu

Milan nema mogućnost da troškove lečenja snosi sam i obraća se svim humanim ljudima da mu pomognu koliko je ko u mogućnosti.

Za Milana! Budimo humani!

Slanjem SMS poruke: Upišimo 1013 i pošaljimo SMS na 3030 Slanjem SMS poruke iz Švajcarske: Upišimo human1013 i pošaljimo SMS na 455

Uplatom na dinarski račun: 160-6000000856719-04

Uplatom na devizni račun: 160600000085727679

IBAN: RS35160600000085727679

SWIFT/BIC: DBDBRSBG

(Telegraf.rs)