• 16

Sava i Rajko su zajedno pobegli iz pakla Jasenovca, a onda su se sreli posle 25 godina

Da bi što manje skretali pažnju na sebe, begunci su se ubrzo nakon proboja i kroz poslednji ustaški obruč podelili u manje grupe, po trojica ili četvorica u svakoj

  • 16

Jednog dana 1970. godine je Sava Petrović posle 25 godina prvi put video svog prijatelja Rajka Stojakovića, sa kojim je uspeo da pobegne iz zloglasnog Jasenovca. Kada su se sreli posle toliko vremena, niko nije mogao da zauzda emocije. Osim radosti zbog ponovnog susreta, setili su se i najmračnijeg perioda svog života, koji su po svaku cenu hteli da zaborave.

USTAŠKI KOLJAČ FRA SATANA: Majka mu bila Srpkinja, a on srpsku decu krampovima klao (FOTO)

Susret posle 25 godina

Sava Petrović, radnik u fabrici bezalkoholnih pića "Osječanka" u Osijeku, jednog dana je seo za sto na nedeljni ručak sa svojim ukućanima kad se oglasilo zvono na vratima.

Vrata je otvorio Savin stariji sin Miroslav, ali se ubrzo vratio u sobu i rekao ocu da neki čovek pita za njega.

Sava se nevoljno digao od stola. Kad je u hodniku pred svojim stanom u Proleterskoj ulici u Osijeku ugledao koštunjavi lik plavokosog čoveka, njegove su se oči razrogačile kao pred nekom aveti. U tim očima pored radosti video i senku tuge i odsjaj neverice.

Stajao je tako ćuteći nekoliko sekundi, a kad se bacio došljaku u zagrljaj s rečima "Jesi li ti to, Rajko?" - sva ona raspoloženja u njegovim očima jednostavno su se utopila u suzama.

Živci tog 45-godišnjaka koji je u svom životu toliko toga prevalio preko glave nisu mogli izdržati u tom času, i on je zaplakao, piše yugopapir.com.

Uostalom, lik čoveka kojeg je sada, nakon 25 godina, prvi put ugledao, naglo je podigao veo zaborava sa onih pet dana. Pet najdužih i najtežih dana u njegovom životu, jednako kao i u životu njegovog druga Rajka Stojakovića.

Foto: Wikipedia/Mladifilozof

Bekstvo iz Jasenovca

U ustaškom logoru Jasenovcu osvanuo je 23. april 1945. godine.

Svima u logoru, pa i dotle preživelim logorašima, bilo je tog dana jasno da se približio kraj stravičnom mučilištu, ali i da je došao kraj svima njima. Jer, ustaše nipošto nisu htele da ostave tih 1.500 polumrtvih ljudi da sutra budu živi svedoci njihovih zverstava.

Zato su oni još dan ranije sve preživele muškarce saterali u dve logorske zgrade, samo da što bolje sakriju tragove svojih aktivnosti.

I kada se tog kišovitog jutra, u nedelju 23. aprila u 9.30 sati u barakama prolomilo "Drugovi, bežimo" - mnoštvo gladnih i izmučenih ljudi pokrenulo se kao bujica prema vratima logora.

Ustaške straže na ulazu u logor zasule su mecima i rafalima iz mitraljeza i pušaka to neobično mnoštvo iznenada oživelih kostura. Mnogi su već u prvim koracima pali. Ali bujica više nije mogla da se zaustavi.

Logoraše su vatrom dočekivali i drugi kordoni ustaša oko logora. Nakon svakog kordona brigada begunaca bila je sve ređa i malobrojnija, ali plima bekstva pred smrću jedino se smrću mogla zaustaviti. A kad je probijen - kako se činilo - i poslednji kordon, od 1.300 logoraša ostalo ih je jedva stotinjak.

Da bi što manje skretali pažnju na sebe, begunci su se ubrzo nakon proboja i kroz poslednji ustaški obruč podelili u manje grupe, po trojica ili četvorica u svakoj, piše yugopapir.com.

Printskrin: Youtube/ ПРАВОСЛАВЉЕ Живот Вечни

Jednu grupu od četvorice logoraša, koji su došli do obližnje šume i prešli preko rečice Strug, sačinjavali su jedan stariji Banjalučanin, pa neki Stevo, stolar iz Srema, takođe stariji čovek, kao i 19-godišnji Sava Petrović iz Velikog Nabrđa kod Đakova i 15-godišnji Rajko Stojaković iz potkozarskog sela Vrbaške.

Iako goli i bosi, promrzli i nasmrt izgladneli, četiri begunca verovala su da su već prebrodili najteže i da su spašeni. Izmakli su već iz šume i došli su do nekog šipražja, kada su osvrnuvši se, na svoj užas ugledali kako ih stiže manja grupa ustaša.

Sava i Rajko bacili su se u šipražje i počeli su grozničavo da puze. U tom času izgubili su iz vida starog Stevu. Ubrzo zatim kroz šipražje su projurile ustaše pucajući za Banjalučaninom. On je, pogođen mecima, pao.

Priljubivši se telima uz mokro tlo u grmu, Sava i Rajko su se bez daha pritajili.

Koraci, psovke i žamor ustaša

Što su dotle njih dvojica znali jedan o drugome? I mnogo i ništa. Sava, koji je poslednje mesece u logoru proveo radeći u hemijskoj radionici, gde su logoraši kuvali sapun i pravili neki lek protiv dizenterije, zapazio je već pre tog malog plavokosog dečaka, jer je radio u blizini hemijske radionice.

Printskrin: Youtube/ ПРАВОСЛАВЉЕ Живот Вечни

Razgovarao je ponekad sa njim, pa je znao da su dečaka ustaše dovele u logor iz Potkozarja mesec dana pre njega. Tada je dečak imao 12 godina. Sava je znao i to da je Rajkov stariji brat već poginuo u logoru.

Tri godine mlađi Rajko znao je o Savi isto toliko, ako ne i manje. Ipak - budući da mu je Sava jednom u logoru u času iskrenog poverovanja to rekao - znao je i to da u hemijskoj radionici ima i cijanida koji je veoma otrovan. Priznao mu je da uvek drži kod sebe jednu takvu bočicu otrova, da otrovom skrati sebi život ako se nađe u bezizlaznoj situaciji i pred neizdrživim mukama.

I eto, sada njih dvojica, sticanjem prilika, leže tu u grmu, drhture bez glasa i daha, zbliženi na život i smrt, verovatno bliže smrti nego životu.

Besni i bahati povik "Stoj!" koji je odjeknuo u blizini, prenuo ih je iz razmišljanja i obojica protrnuše do srži. Koraci, psovke i žamor ustaša, koji su vukli jadnog Stevu, primicali su se sve bliže dvojici skrivenih begunaca.

Tada je Sava, ko zna odakle iz svojih dronjaka izvadio bočicu. Velike plave grozničave oči 15-godišnjeg Rajka bljesnule su. Jedva čujno prošaputao je: "Nemoj sve. Ostavi i za mene!"

Taj odgovor Rajko je više pročitao na Savinim usnama nego što ga je čuo. I kao da je u tom trenutku osetio olakšanje. Ne, ustaše ga više neće moći mučiti.

Ležeći u grmu, dva mlada čoveka još više su se još više zbila jedan kraj drugog, da budu što bliže i u trenutku smrti, piše yugopapir.com.

Foto: Tanjug/Sava Radovanović

Ustaše su, vodeći svoju žrtvu, došle već na nekoliko metara do skrivenih begunaca. Još korak, još dva koraka i nagaziće na njih. Sava je prineo grlić bočice usnama.

Rajko je pružio ruku da bočicu prihvati pre nego što će Savina ruka da klone.

Dobri stolar Stevo iz Srema

A onda, kao da se dogodilo čudo! Ustaše su skrenule i počele su da se udaljavaju. Odvodili su samo Stevu, jedinog uhvaćenog od četvorice begunaca iz te male grupe. Glasovi su se sve slabije čuli.

Ali su Sava i Rajko još uspeli da ih čuju kako su ustaše besno pitale Stevu da li u blizini ima još koji begunac, ali je ovaj promuklo odgovarao: "Ja ne znam".

I tako je, odlazeći u smrt, dobri stolar iz Srema spasio tog dana svoja dva mlađa druga.

Sava i Rajko proveli su još čitavu noć i čitav dan u tom svom čudnom skrovištu u grmlju, ne usuđujući se da se bilo gde pomere.

Pet dana i pet noći trajalo je njihovo probijanje prema Rajiću, Okučanima i padinama Psunja.

Živeli su pet dana kao progonjene zveri, krijući se od pogleda bilo kojeg živog stvorenja. Nekoliko su puta gotovo naleteli na razjarene Nemce ili ustaše u povlačenju.

Hranili su se lišćem i travama. Nekoliko su puta pomišljali da je sve izgubljeno, a bočica sa otrovom činila im se kao jedino spasenje. Ali uvek im, na sreću, to nije trebalo.

I kad su, nakon pet dana i pet noći straha od svakog šuma i od vlastite senke, u selu nedaleko od Lipika ugledali prve borce sa crvenom zvezdom na kapi - bila je to izvidnica jedne partizanske brigade - Sava Petrović i Rajko Stojaković kao da su se nanovo rodili.

Bio je petak, 28. april i bilo je jutro kad su dva krajnje iznurena begunca susrela prvu partizansku jedinicu.

Bila su to, kako će se kasnije saznati, dvojica između 55 preživelih od 1.500 jasenovačkih logoraša koji su onog nedeljnog jutra krenuli u presudni juriš.

Već istog dana uveče rastali su se, Rajko je dodeljen izviđačkoj četi Prve proleterske brigade, a Sava 21. srpskoj brigadi. I rastajući se, tamo negde kod Lipika, oni su dugo jedan drugom stiskali ruku i obećavali da moraju svakako da se sretnu kada rat završi.

Ali putevi su čudni, često nepredviđeni. A i vreme strahovito brzo leti. Sava je, nakon demobilizacije, otišao u svoje selo. Ali je na mestu svog doma našao samo zgarište.

Ostao je bez ijednog od bližih rođaka. Sredio je i obnovio kuću, a kasnije se preselio u Osijek, piše yugopapir.com.

Rajko je u vojsci završio za šofera. Kad se vratio u rodno selo, gde takođe nije našao svoje najbliže, radio je neko vreme u seljačkoj radnoj zadruzi.

Kasnije je prešao u Zagreb, a od 1957. godine živi u Kanadi. Obojica imaju danas svoje srećne porodice.

Došavši ove godine na odmor iz Kanade, Rajko je nekako saznao za adresu svog druga i našao ga je.

Nakon prvih trenutaka susreta, nakon velikog uzbuđenja i radosti, Sava i Rajko dugo su jedan drugome pričali o svojim životnim stazama nakon rastanka pre 25 godina.

Dogovorili su se da će se uzajamno sa porodicama posećivati svakog leta kad Rajko dođe u domovinu iz Kanade. Naime, Rajkova supruga i tri njegove ćerke žive u njegovom rodnom selu Vrbaški.

I biće tako, da će odsad dve već srećne porodice, kojih danas ne bi ni bilo da nije bilo sreće i u onom dramatičnom bekstvu dvojice mladih logoraša, svakog leta obnavljati, proširivati i učvršćivati jedno prijateljstvo, zasnovano na mnogim nevoljama i na jednoj maloj bočici otrova.

Njihove fotografije možete da pogledate OVDE.

Daljinac

(Telegraf.rs)

Komentari

  • Гаврило Принцип

    “Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде”.

  • Goran Petrovic

    Savo je inace moj rodjeni deda i prica je istinita! Savo je posle svega preziveo rat u Hrvatskoj 1991,Bombardovanje u Beogradu,umro je 2003 u Beogradu. Sa njegove strane ubijeno je u Jasenovcu 32 clanova njegove najblize i dalje familije. Zahvaljujem se redakciji sto je objavila ovu pricu. Uvek je govorio oprosti ali nikada nemoj da zaboravis!

  • Antifa

    Smrt starom i novom fasizmu, Sloboda narodu. Ziveo NOB i vjecna slava palim borcima za slobodu koja nazalost jos nije otivjela potpuno.

Preporuka sa Weba

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima