• 48

Da li je smrt 12 beba srpska propaganda ili zločin? Ova knjiga bi konačno mogla da otkrije istinu

12 beba umrlo je u Banjaluci 1992. godine, zbog nedostatka kiseonika. Samo dve su preživele, Slađana, koja je umrla u svojoj 13. godini i Marko, koji ima cerebralnu paralizu, kvadriplegiju, totalnu oduzetost svih ekstremiteta i oštećenja na mozgu zbog kojih jedino čuje i vidi

  • 48

Svaki rat je od prvog do poslednjeg trena strašan, no u svakom ratu postoji uvek ono vreme, onaj jedan događaj koji nosi više gorčine, žala i krivice no svi drugi. Za građane Banjaluke, mnogi će reći, to su bili maj i jun 1992. godine, kada su, odsečeni od sveta, pružali nadljudske napore da spasu bebe u svom lokalnom porodilištu. Novorođenčad je umirala usled nedostatka medicinskog kiseonika, a njihova borba za svaki udah bila je vodilja vojnicima Republike Srpske da kako znaju i umeju probiju "koridor života", i usred zabrane letenja, utru put kojim će kiseonik moći stići do Banjaluke.

Neke bebe su spasene... no njih 12, rođenih usred ratnih dejstava, nije izdržalo... Imena su mnoga dobila posthumno.

- Bolove sam osjetila ovde u kući, a nije bilo nikakvog prevoza... Pješačila sam četri kilometra. To je jako teško bilo... Put do bolnice je traj’o sigurno četri do pet sati, pošto je sve bilo zatvoreno, pa nisu dali proći na punktovima. Zaustavljali smo i aute, pa pređemo dio puta, pa opet presjednemo, pa pješke... – Dušanka Đukelić, majka Nenada.

12 beba banjaluka

Zajednički grob 12 beba, 12 zvezdica Foto: Wikipedia/Rade Nagraisalović (a.k.a. Тonka)

- Kada smo stigli na Paprikovac, na Prijemnom odjelu su preuzeli dijete. Imala sam osejćaj da sam negdje gore i da sve to gledam odnekud odozgo. Kao da se sve to ne dešava meni... Najbolnije mi je bilo, to je vjerovatno bio taj grč, taj, taj, taj... pa i bebe osjećaju strah i sve... Taj posljednji naš rastanak bio je... jedva sam živa ostala. Bukvalno, grčevito se uhvatio za moj prst tako jako da sam morala istrgnuti ruku da bi ga mogli odnijeti – Željka Tubić, majka Bojana.

- U Ključu, u bolnici, odlučili su da me pošalju u Banjaluku. Kažu: „Ne smijemo te mi porađati, nosiš dvojke“. U bolničkom autu sa jednom medicinskom sestrom i opremom za eventualni porođaj tokom putovanja krenuli smo za Banjaluku, iako sam napone imala na svakih pet minuta... Ja sam imala užasne bolove, i sad i još uvijek osjećam. Bila sam prepuštana samoj sebi, svojim bolovima i mislima. Sestra me nije htjela ni pogledati. Govorila sam joj da moram da se porodim, ne mogu više izdržati. Ne pogledavši me govorila je da ne smijem, opasno je, da napone moram predisati. Kada smo nailazili pored punktova, govorila mi je da mi se glas ne smije čuti, ubiće nas. Bila sam naivna i povjerovala sam joj. To sebi nikad neću oprostiti... Beba je trebalo ranije da se rodi. Ona se u stomaku odvojila od mene, ali nije izašla napolje da bi sama prirodnim putem prodisala. Puno se zgušila unutra... – Safeta Medić, majka Emine.

beba ruke, rucice, mrtva beba

Mnoge svoju decu nisu stigle ni da vide Foto-ilustracija: pixabay.com

- U bolnicu sam došla 29. maja i tog dana je napravljen carski rez... Moja kćer je rođena. Po rođenju je imala skoro dva kilograma i da je bilo, kao što nije, kiseonika... danas bi to bila devojka, žena... Ne osuđujem nikoga, ne mrzim nikoga, ali da svet nije hteo da pomogne deci... a danas se bore za prava pasa. To me mnogo boli i želela bih da netko odgovara za to, jer to nije prirodna katastrofa. To je namerno urađeno. To je masovno ubistvo dece da se pokaže tko je sila i tko određuje... A mi obični, mali ljudi, majke nismo bile vredne ničega, ni mi, ni naša deca – Nađa Puškar, majka Raise.

- Kad su došle kod mene kući, kažu mi: „Dijete je umrlo“. Svijet se srušio. Toliko tuge i boli ne bih poželjela nikome – Dragica Komljenović, majka Dušane.

- Beba je živjela tri dana i nažalost treći dan je preminula. U tom takvom stanju nisam razmišljala o imenu bebe – Fata Dedić, majka prevremeno rođene devojčice.

- Bilo je to ratno doba. Beba je živila dok je bilo kiseonika, kad je kiseonika nestalo, beba je umrla. Ne daj Bože nikom. I tako se završilo. Živio je 21 dan. Bila je nestašica kiseonika, znam da sečekalo da avion donese kiseonik. Pored mog Vladimira umrlo je još 11 beba. Bože pomozi – Grozda Rauš, majka Vladimira.

- ...Kada su mi moji javili da je beba umrla, tad je nastala galama: "Zašto ste joj rekli? Sad će pobuniti ostale trudnice". Nisam imala namjeru nikoga pobuiti, ali mene je moja bol boljela. Žao mi je što mi doktori nisu rekli. Žao mi je i ako sam se prethodni dan nasmijala dok je moje dijete bilo mrtvo, jer to nisam znala – Dragoslava Jaćimović, majka Danijela.

beba ruke, rucice, mrtva beba

I danas ga zamišljam, i kad sam ga rodila, već mi je ona slika, crn je bio sa zelenim očima Foto-ilustracija: pixabay.com

- Mene je noćima budio plač bebe, ja se probudim i nema. To su stvari koje... to je bilo toliko iskušenje. Hod po oštrici mača, da li ostati normalna ili izludjeti. Iz dana u dan mlijeko ne prestaje da teče, a iz noću i noć budiš se sa bebećim plačem jer te ustvari budi instinkt da nahraniš svoje dijete. Mjesec i više nije htjelo da se prekine mlijeko – Željka Tubić.

- I danas ga zamišljam, i kad sam ga rodila, već mi je ona slika, crn je bio sa zelenim očima, zamišljam ga onako, srednje visine, sportski građen, da je upis’o fakultet, da je obrazovan, tako... – Živka Knežević, majka Nikole.

- To što poslije čujem, da je bio nedostatak kisonika, ne vjerujem. Mislim da je samo ratno-politički izgovor za neke njihove ciljeve. Bilo srpske, hrvatske ili muslimanske. Svi oni koriste tu tragediju, prebacujući krivicu na onog drugog. Moje dijete je moralo nestati zbog nečije bolesne ideje - Safeta Medić.

- Često se čujem sa drugim majkama. A sve što se tiče naših beba, sve radimo dogovorom. Kad dođe pop, mene pitaju: „Smeta li ti, Maida?“ Meni to uopšte ne smeta. I ja kad bih dovela svog hodžu iz sela meni to niko ne bi zabranio, niti bi mi zabranio da ja to svojim običajima. Kad dođem, ja poručim po svojim običajima, ali držim i svijeću – Maida Ćuran, majka Maida.

- To se izbrisati ne može nikad. Tješim se malo uz ovu djecu, ali uvijek pomislim na ono dijete i znam da je bilo najstarije. Da bi školu, recimo, završilo, da sam mogla očekivati i da mi dođe i da mi pomogne. Imala bih ranije i unuče. To se ne može zaboraviti... Jedno vrijeme sam non-top na groblju, ili sam za muža, ili sam za dijete. I šta radiš – ideš od groba do groba... Teško je to. Neki kažu: „Šta ćeš, mora se dalje“. Jeste, mora se dalje, ali ja ne znam da li je ijedna od nas majki toliko jaka. Rane se ne mogu zacijeliti – Milena Sandić, majka Radijane.

Nikola Borković

Operacija Koridor i borba koja se vodila i u i izvan Banjaluke, na svim frontovima, da se pomogne ovoj deci opisana je u nedavno objavljenoj knjizi "Šta su skrivile?", autora Nikole Borkovića, profesora istorije i saradnika Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženja nestalih lica. Naslov studije aludira na pesmu koja se u Borkovićevoj rodnoj Banjaluci spevana o ovom događaju, dok posebno mesto u knjizi zauzimaju ispovesti majki, čije smo fragmente izdvojili u ovom tekstu. Što se samog istraživanja tiče, Borković kaže da je katkad bila i borba protiv uvreženih, a nedokazanih mišljenja.

Šta Su Skrivile, Promocija Knjige, Nikola Borković

Nikola Borković Foto: Nikola Tomić

- Na samom početku istraživanja susreo sam se sa čitavim nizom kontroverzi, poput te da je sama tragedija plod srpske propagande. Ne čudi, jer je za Haški tribunal to bila samo dobro poznata glasina, ne događaj koji se zaista desio. Pričalo se da je reč o uobičajenoj smrtnosti beba koja je iskorišćena i usmerena protiv drugih naroda, ili da su bebe svesno žrtvovane, kako bi se izvela Operacija Koridor - rekao je Borković tokom beogradske promocije svoje knjige.

Kao argument za poslednju tezu govorilo se da je humanitarna organizacija Caritas obezbedila dovoljnu količinu kiseonika, ali je taj kiseonik oduzela policija. Baš zbog ove teze banajlučke bebe nisu ušle u spisak žrtava koju je sačinio informaciono-dokumentacioni centar u Sarajevu.

- Obeshrabrujuća je za mene bila teza koja se i danas često pominje u medijima - da su bebe stradale zbog odluke Saveta bezbednosti o zabrani leta iznad BiH. Na njoj se bazirao često potezani argument - da je sama tragedija ništa više od obične srpske propagande. Postavljano je sasvim prosto pitanje: kako je ratno vazduhoplovstvo moglo da deluje u borbi, a za avione sa potrebnim kiseonikom let je bio zabranjen? Ovo je sa sobom povlačilo i pitanje časti i odgovornosti pilota Vojske Republike Srpske da nisu ništa preuzeli po tom pitanju, pa ni ličnom inicijativom – kaže Borković, ističući da je tako i samim pilotima naneta nepravda, jer o tome šta su činili dugo nisu smeli da govore zbog same Srbije i zabrana koje su joj nametnute.

Banja Luka, Banjaluka, Republika Srpska

Banjaluka Foto: Tanjug/Tanja Valič

Borković u studiji podseća da ova teza ne može da stoji, jer je odluka o zabrani letenja donesena tek u oktobru 1992. godine, tj. skoro 4 meseca nakon tragedije. Razlog zabrane leta je Rezolucija Saveta bezbednosti UN br. 5757 od 30. maja 1992. godine, kada su uvedene sankcije SRJ.

Tražiti odgovornost za smrt beba u zabrani letenja znači zanemariti brojne činjenice, istakao je on.

- Komitetu za sankcije upućen je zahtev da odobri humanitarni let aviona za Banjaluku 12. juna 1992. godine. Procedura za tako nešto inače je trajala tri do sedam dana. Komitet je dozvolu dao tek nakon 12 dana, kao da se nije radilo o životu i smrti. No nakon toga, istu dozvolu je trebalo da daju vlade u Zagrebu i Sarajevu. Iako im je zahtev za odobrenje ovog leta uredno poslan, pozitivan odgovor nikada nije stigao. Inače, od 12 umrlih beba, nisu sve bile srpske nacionalnosti – naglasio je Borković.

Svet o tome nije smeo da zna

- Sva ova pitanja kreirala su u javnosti nepreciznu sliku događaja. Zbog svega ovoga bilo je potrebno opisati opšti istorijski kontekst, okolnosti koje su dovele do izolacije, pokazati sve aspekte humanitarne krize koja je u to vreme pogađala stanovništvo i zdravstvene ustanove, posebno u Banjaluku i njen KBC – rekao je on.

U ovoj knjizi, naglasio je, nalaze se svi dostupni podaci stradalih beba, imena koje su majke želele da im daju ili su im dale posthumno.

- Opisana je nadljudska borba lekara i medicinskog osoblja da se sačuvaju životi dece, hvale vredna humanost građana, preduzeća i humanitarnih organizacija grada Banjaluke koji su dostavljali kiseonik; zalaganje novinara da ova vest izađe van okvira tadašnje Krajine i bude dostupna međunarodnoj javnosti; trud gotovo zaboravljene dobročiniteljke Divne Kundajice, predstavnice banjalučkog Kola srpskih sestara koja je uz pomoć napših ljudi, koji su radili u Austriji, uspela da skupi novac za kupovinu dva postrojenja za proizvodnju kiseonika; apeli koje su UN upućivale javne ličnosti, između njih i patrijarh Pavle, Dobrica Ćosić, Desanka Maksimović, Svetlana Ceca Bojković, Mira Alečković, Mira Banjac i drugi...; herojski podvig pilota koji su u dva dana, leteći preko neprijateljske teritorije, dopremali potreban kiseonik – naveo je autor.

Šta Su Skrivile, Promocija Knjige, Nikola Borković

Željka Tubić, jedna od majki 12 beba Foto: Nikola Tomić

Tragična dešavanja u bolnici i stradanje beba zaista jesu ubrzali izvođenje Operacije Koridor. Te bebe su bile, kako se navodi, bile taj motiv više, zbog koga je "proboj koridora bila ona istinska bitka za život nakon koje je srpski narod u Krajini i zapadnom delu Republike Srpske Krajine, nakon više od mesec dana izolacije, prodisao slobodom".

Opisana je i kriza na odeljenju za hemodijalizu interne Klinike banjalučkog centra gde su zbog nedostatka tečnosti za hemodijalizu preminula tri pacijenta, ali i odnos stranih medija prema događajima u Republici Srpskoj.

- Tadašnje Sarajevo nije silazilo sa naslovnica dnevnih magazina i novina. Čitav svet je govorio za tragediju u Sarajevu. O Banjaluci se ćutalo. Iako je Radio-televizija Srbije više puta pokušavala da tu vest proturi u svet, nailazila je na medijsku blokadu. Primera radi, italijanska radio-televizija RAI 1 u to vreme prikazuje dešavanja u Beogradu i tu skup ispred Unprofora gde narod protestvuje i traži da se kiseonik dopremi u Banjaluku. U prilogu se nijednog momenta ne spominje smrt beba u Krajini. To je prikazano samo kao neki protest. Ni zašto, ni kako. Bebe nisu smele da prodru u svet – rekao je Borković.

12 beba banjaluka

12 banjalučkih zvezdica Foto: Telegraf.rs

Istoričaru je ujedno i želeo da pred čitaoca iznese i, kako je rekao, jednu iskonsku ljudsku dramu koja se odvijala u istorijskom nevremenu.

- Da majkama preminulih beba damo da nam o sebi kažu i nešto više od podataka o samoj tragediji koja ih je zadesila. U knjizi je govorilo 11 majki, četiri po prvi put. Tokom rada na ovoj studiji preminula je jedna od majki, Živka Knežević, ali njeno svedočenje ustupila je Snježana Brezo, koja je radila pre toga dokumentarni film na ovu temu. Od 12. majke Zilhe Murice Delić na posredan način dobio sam poruku da joj je ova tema isuviše bolna i da ne želi da razgovara.

- Razovarao sam sa preko 40 sagovornika, do kojih je 30 bilo relevantno za samu temu. Nema onog koji nije oplakao. Sa majkama koje žive u inostranstvu mi je bilo najlakše, jer smo komunicirali putem mejla, te nisam imao direktan susret sa njihovim bolom. I piloti, i lekari, svi oni koji su pomagali da se ta tragedija umanji, i dan danas nose isti teret. Važno je naglasiti da da nije bilo Vojske Republike Srpske i njenih pilota, da nije bilo solidarnosti građana grada Banjaluke, svih nacionalnosti, tragedija u KBC bila bi mnogo veća – kazao je on.

Novorođenčad kao indirektne žrtve rata i direktne žrtve sankcija

O hrabrosti srpskih pilota i vojnika, posebno u vezi sa probojem koridora i uspostavljanjem teritorijalne celovitosti Republike Srpske, govori središnji deo ove knjige, ukazuje profesor dr Goran Latinović, recezent.

- Smrt beba nije izazvala pažnju medija, jer je već tada na delu bila medijska satanizacija Srba. Upravo je ta bitka, ključna u Odbrambeno-otadžbinskom ratu, okončala dalje stradanje u  zapadnim srpskim oblastima, koji su nepun mesec bile u potpunoj blokadi. Ova knjiga govori ne samo o dešavanjima u KBC-u već o svemu što se u Banjaluci dešavalo te godine i o naporu koji je učinila vojska Republike Srpske da proboje koridor i zaustavi ovo stradanje, čije su žrtve bile i bebe u KBC-u – smatra Latinović.

On je kazao da je ova knjiga "prvi istraživački pokušaj osvetljavanja okolnosti koje su dovele do stradanja beba u KBC u banja luci od 22 maja do 19. juna 1992. godine".

Knjigu je izdao Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica iz Banjaluke. Svi koji žele da je imaju mogu poslati mejl autoru na n.borkovic@rcirz.vladars.net i mogu je dobiti u PDF formatu.

Video: NATO snimak pogotka voza u Grdeličkoj klisuri

(D. Savanović)

Komentari

  • Nevena

    Propaganda svjetskih razmjera sa nesagledivim posljedicama je bila " srpska agresija" na teritorije SFRJ sa tadašnjom jedinom regularnom vojskom države koja više ne postoji. Tu propagandu su kreirali isti oni koji su austrougarsku kao maticu doživljavali i koji su sa nacističkom Nemačkom dobrovoljno i bez prisile sarađivali prvenstveno zato jer su mrzili Srbe "njihovo divljastvo" i "njihov primitivizam" . Svjetska propaganda (Tu podrazumijevam zapadnu i dobar dio istočne gdje su Turska i Saudijska Arabija bile na samom vrhu ) uništenja srpskog nacionalnog bića je postojala i mnogo prije raspada Jugoslavije. Ona je svoj vrhunac doživjelia dešavanjima u "Vukovaru" , "Sarajevu" , i na kraju "Srebrenici" i koga je tada od njih "velikih" bilo briga šta se dešava sa tamo nekim "zlikovcima, cetnicima , Srbima" u tada još uvijek samo Bih, a mi smo uprkos svemu nastavili da živimo i postojimo.... PS Koliko god vi iz zapadne dijaspore još uvijek o tome ne smijete ili nećete javno da govorite kod nas Srba u RS ništa drugo osim toga i ne zna zato što nisu baš uspjeli pohapsili baš sve srpske aktere tog vremena.

  • Duka

    Niko da napise da je tu zabranu leta takoder, donela i Srbija na celu milosevicem radi njegovih licnih pritisaka na karadzica. Znamo nesto i mi koji smo ziveli u to vreme i dobro se secamo te nesrece, i izjava vrha Srbije. Servirate price da sada komentarisu oni koji du rodeni u to vreme ili kasnije, trazi neko da se umanji odgovornost srpske sramne politike prema svome narodu. Kako je izdat car Lazar ma Kosovo , tako i Srbi u Republici Srpskoj. Istorija se ponavlja.

  • Lala

    Sada je pravo vreme za ovakvu ili slicnu knjigu. Proslo je puno godina od rata gde je bilo puno propagande, zlocina,, prikrivanja....dobro je sto ima dokumenata I zivih svedoka da bi se sada saznala 100% istina. Posle ce biti kasno.

Preporuka sa Weba

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima