• 2

"Sanjao sam svoju smrt": Dušana je prvo zabolela glava, a onda se borio da pobedi korona virus

Potresna priča Dušana Drljače (46) koji je pobedio korona virus

  • 2
Doktor, pacijent, bolnica, odela, maska, rukavica, vizir, koronavirus

Foto: Tanjug/AP

Dušan Drljača (46), Prijedorčanin s banjalučkom adresom, na Veliki četvrtak osetio je glavobolju, bolove u grlu i pekle su ga oči – deset dana kasnije boriće se za vazduh, priključen na bocu kiseonika, sedeći na bolničkom krevetu, i usniće – sopstvenu smrt.

- Tad sam osetio najaveći strah, u noći između nedelje i ponedeljka (26. na 27. april). Ne možeš da udahneš. Boriš se za vazduh. Noć sam probdio, tako sedeći. U jednom momentu sam zaspao. Sanjam zelenu ravnu liniju na crnom ekranu aparata koji prati rad srca. I zvuk otkucaja koji usporavaju i prelaze u jednoličan ton – svedoči Dušan za Srpska info.

Drljača je završio gimnaziju u Prijedoru, Višu i Visoku medicinsku školu u Zemunu i specijalizaciju iz medicinske radiologije.

U bolnici “Doktor Mladen Stojanović” u Prijedoru radio je 13 godina, a od 2010. godine radi na UKC u Banjaluci u Centru za radioterapiju kojim upravlja grupacija “Afidea”, evropski lider na polju radiološke dijagnostike i radioterapije.

– Jeste ja sam Dušan Drljača. Nakon svoje objave na društvenoj mreži Fejsbuk dobio sam poziv da dam izjavu i daću je bez da se skrivam iza inicijala, jer, pobogu, nisam nikog ubio, samo sam se razboleo i na kraju i pobedio. Ne vidim ni jedan razlog da to krijem – govori Dušan.

Kako nije bilo povišene temperature niti se osećao bolesno, Dušan je u petak otišao na posao, misleći da je u pitanju premor. Sa svojim onkološkim pacijentima jednako radi sve vreme pandemije, pružajući im stručnu pomoć i lepu reč, jer ona puno znači, čoveka ohrabri i pomogne, nekad možda i više nego sama terapija.

- Na samom početku, moram biti iskren, razmišljao sam, kao i mnogi, da se to meni ne može desiti, jake sam konstitucije, nepušač, aktivni sportista dvadeset godina, a nakon toga rekreativac, bez ozbiljnih zdravstvenih poteškoća. Međutim, Vaskršnje večeri dobijam temperaturu 39 stepeni koja će s usponima i padovima trajati narednih desetak dana – kaže Dušan.

Spakovao stvari za bolnicu

Izoluje se u drugu sobu, kako će je kasnije nazvati, svoju vlastitu kovid sobu, gde kreće borba sa temperaturom koju antipireticima ne uspeva da spusti ispod 38 stepeni i već je tada jasno da to nije obični grip. Ujutro odlazi na UKC, ovaj put kao pacijent. RTG pokazuje obostranu upalu pluća, a laboratorijiski nalazi upalni proces. Po savetu infektologa, ide u kućnu izolaciju dok ne stignu rezultati testiranja na virus korona.

– Sreda jutro, poziv na infektivnu kliniku, nalaz pozitivan. U redu. To smo i očekivali, čak su i stvari bile spakovane i spremne za bolnicu, ali zašto sad ovoliki strah, zašto zebnja? Izlazim, a u očima svoje žene prvi put vidim strah i nesigurnost, te iste žene koja je tri dana oko mene igrala boreći se kao lavica sa temperaturom i svim ostalim. Mlađi sin (18 meseci), obmotan oko njene noge, samo me gleda, dok stariji (osam godina), nemušto pita: ‘Tata, pa je l’ baš moraš ići?’ U glavi mi hiljadu misli, u očima potok suza, je li ovo poslednje nam viđenje, je li ovo dvoje pilića ostavljam samo sa majkom? Idem u nepoznato, a sve što želim da je da pobedim zbog hiljadu razloga koji su ostali tu, na vratima stana – priseća se Dušan.

Po smeštanju na Kliniku za infektivne bolesti, postaje još svesniji situacije. Sve oko njega su pozitivni pacijenti, neki stariji, neki dobro mlađi. Smeštaj nije hotelski, razume se, nego bolnički. Iz dvokrevetne ubrzo će biti premešten u trokrevetnu sobu, jer je stigla devojka od 26 godina kojoj je potreban takozvani šinski kiseonik koji ta soba ima.

- I dalje se osećam dobro, osim te temperature koja lomi danima. Kreću terapije prema propisanom protokolu. I RTG pluća i laboratorijske analize su lošiji nego dva dana ranije. Maštam o tome da mi toplomer bar jednom pokaže 36,9 – ističe Dušan.

Podrška mu dala snagu da istraje 

Poruke i pozivi dolaze od znanih i neznanih. Ta podrška od porodice, prijatelja, direktno i indirektno nadređenih, daju snagu. Čak i komentari pojedinih kolega da treba biti “društveno odgovoran, kako na poslu, tako i mimo posla” daju dodatnu snagu da istraje. Dani su odmicali, pacijenti u sobi su se menjali jedni za drugima. Neki su odlazili na drugi sprat, gde su pacijenti sa teškom kliničkom slikom, a neki na staru pulmologiju odakle su otpuštani kući.

- Ostalo mi je upečatljivo da čovek sa dijabetesom, koji leži do mene, nema ni temperaturu ni druge poteškoće. Biva prebačen na pulmologiju, a ja ostajem. Fizički u boljoj kondiciji od njega, ali sa puno težom kliničkom slikom. Dakle, pravila nema – navodi Dušan.

Posmatra medicinsko osoblje. Trude se oko svakog pacijenta. Osmog dana lekar u viziti gleda parametre, odlučuje da ga priključi na kiseonik i razmotra prebacivanje na drugi sprat.

– Tu noć sam proveo u sedećem položaju, boreći se za udah više. Razmišljao sam da ne smem otići sprat više, da ne smem ‘otići’, da ne smem nikud sa tog prvog sprata. Pred zoru zaspim. Sanjam sebe kako se borim, ljude kako trče oko mene i viču NEEE!, ali ravna linija na ekranu i jednoličan zvuk su neumoljivi – prepričava Dušan svoj najgori san u životu.

Narednog dana razmatra se premeštaj na drugi sprat zbog “šinskog” kiseonika, ali jedna doktorka, verujući u Dušanovu snagu, odluči da ostane tu, na kiseoniku iz boce.

- Hvala joj na tome. Sutradan ujutru mi uvode još antibiotika, koliko mogu da vidim po infuzijama. Nema veze, mislim se, samo neka sam ovde. Iduće jutro biće prvo bez povišene temperature. I sestra govori: ‘Napokon! A, evo, i saturacija ti je dobra.’ Istog dana skidaju me s kiseonika – navodi Dušan.

Kako mu se stanje poboljšava, Dušan se počinje da se zanima i za svet izvan infektologije. Vidi napade na medicinsko osoblje. Jednostavno je, kaže, morao javno da reaguje jer je i sam bio svedok šta ti ljudi zapravo rade za obolele. Dva dana pre izlaska, 3. maja, objavio je na svom Fejsbuk profilu svoje dve fotografije iz dva perioda borbe s kovidom 19 – sa maskom sa kiseonik i sa običnom, zaštitnom maskom. I stao u odbranu kolega.

– Međutim, kako vidim, nekom ta požrtvovanost medicinskog osoblja nije dovoljna. Mnogi ih osuđuju, mnogi kažu to im i jeste posao, nisu opremljeni, neodgovorni su… Jeste, slažem se da im je to posao i samo ću se oko toga složiti. Oni taj posao obavljaju itekako savesno i profesionalno, a, da budemo načisto, mnogi od njih preraspoređeni su sa svojih matičnih klinika, pri čemu je jasno da se prvi put susreću sa ovakvom vrstom oboljenja, a svi znamo da, kada je nešto novo, postoji i određena doza straha – ponovio je Dušan suštinu svoje objave.

On je naglasio da ne razdvaja doktore od srednjeg kadra, jer bez tima nema ni uspjeha, te da je, osim Klinike za infektivne bolesti, imao i logističku podršku Klinike za unutrašnje bolesti gde radi njegova supruga. Kako mu kućno vaspitanje nalaže, po ozdravljenju im se javio pojedinačno i lično zahvalio.

– I na kraju, da, ja sam taj koji se zarazio. Ja sam taj koji je vodio računa o svim merama, a ipak doveo u rizik svoju porodicu. Ja sam taj koji nije mogao da dočeka da ponovo dođe kući i vidi svoju suprugu Tanju i svoje piliće Mirka i Luku. Ja sam taj koji je zabrinuo svoju majku i brata. Ali, ja sam i taj koji je na kraju ovu bolest pobedio – zaključio je Dušan.

Video: Bili su žarište, a sada se osmehuju: U Nišu na poseban korona način obeležen Dan medicinskih sestara

(Telegraf.rs)

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Nebitno

    Koliko si dobio za glumu 😂😂😂🤣🤣🤣

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima