Vesko i Branka maltene su sami u selu, od stočarstva podižu troje dece: Uskoro će i bez škole ostati

Printscreen Vijesti

Printscreen Vijesti

Kažu da su Gagovići, bežeći od Turaka, iz čuvenog Soko Grada došli u tada najbezvodnije selo na Pivskoj planini, na hiljadu metara nadmorske visine, i dali mu ime Bezuje.

Jedni kažu da je ime dobilo po tome što je bez vode, drugi jer je bilo prava pustahija, bez zvuka. Bilo kako bilo, tek selo je polako “raslo“, pa su ga pored Gagovića, naselili Bošnjaci, Bajovići, Vračari, Pantovići i Taušani. Raslo je selo do 1961. kada je imalo 240 stanovnika i onda je iz godine u godinu bilo sve manje onih koji su želeli da žive u kraju koji je sa jedne strane omeđen planinom, a sa druge kanjonom Komarnice.

Na popisu 2011. bilo ih je 63, dok ih je danas, kažu meštani, upola manje, prenose Vijesti. Jedan od onih koji ne želi da napušta selo, a valjda mu to i po prezimenu priliči, je Veselin Vesko Gagović.

- Sećam se da je devedestih godina u selu bilo 40 buljuka. Onda je ‘dobro’ vođena politika dovela do četiri buljuka. Jedan rođak ima 70-80 ovaca, drugi oko 150, toliko imaju i Bošnjaci i ja, koji držim oko 130 ovaca, 5-6 krava i troje-četvoro krmadi. I to ti je to. Svi smo mi šezdeset i neko godište. To ti je kraj ‘dinastije’. Sve je to dovelo da danas imamo jednog učenika u školi. Dve godine je škola pauzirala i kada ova devojčica završi, biće kraj škole. Nema dece, niko da se ženi, poslednja ženidba je bila pre 15 godina. To smo tražili i dobili - kaže Gagović, koga je ekipa “Vijesti“ zatekla na katunu udaljenom četiri kilometra od kuće.

Snalaze se Vesko i njegova supruga Branka da deci obezbede sve što im je za život potrebno i nadaju se da će živeti mnogo lakše nego oni.

- Voleo bih na put da izvedem dve ćerke. Dobri su đaci. Prednost bih uvek dao ženskom detetu. Sin i nije neki đak, upisao je za automehaničara, pa ako neće da uči - neka nastavi da seka. I ja sam mogao da učim, imao sam solidne uslove u odnosu na druge, ali nisam hteo, i ko mi je kriv. Čim malo ovu decu pomognemo, manje ćemo raditi. Sve više ćemo se orijentisati na krave, jer ne možemo ni nas dvoje - kaže Veselin.

Trenutno, kaže Vesko, njih dvoje rade i što mogu i što ne mogu.

- Za vreme leta privatim ovce nekih prijatelja, rođaka. Zauvar je, svaki evro je dragocen. Imamo velike troškove i izdatke i borimo se - neđe uberem drva, neđe privatim ovce, glavno je da se ne oskudeva. Boriću se dokle budem mogao, neću od nikoga tražiti. Nisam nikada voleo da tražim, nikoga nisam molio za pomoć, neću ni ovo malo. Imao sam raznih nedaća i sve sam to prebrodio uz pomoć nekoliko prijatelja koji su mi u svako doba bili pri ruci - Novice Gogića, Laka Vilotijevića, Vesa i Boška Nedića - priča Vesko.

Katune je, smatra Gagović, “opustošila pogrešna politika” - cena mesa koja se godinama ne menja i uvoz koji “guši” domaće proizvođače. Bez obzira na sve probleme, voli što je sam sebi gazda.

Printscreen Vijesti

- Nikada nisam voleo ni da budem čiji gazda, ni da mi bude ko gazda. Radio sam i u firmama, u Šumskom, zatim kod Vojske po ugovoru. Nisam mogao da trpim da dođe neko da mi komanduje. Ovako, kad mi je drago - ustanem, kad mi je drago - ležem, kad mi je drago - jedem, idem da radim kad hoću. Nikakav raspored nemam, a znam sve šta me čeka. Pomalo žena utiče na mene, naredi - i to moram. Kako sam stariji, sve je više slušam. Čovek dok je mlađi, čini mu se da nema niko da mu naređuje. Ali, vidim kako koji dan ide, žena sve više utiče na mene - sa osmehom kaže Vesko i vidi se da mu to “komandovanje” teško ne pada.

U Vojsci je, kaže, silom prilika bio kuvar, ali više mu prija čobanski štap od kutlače. Međutim, ima nešto što mu je draže i od čuvanja ovaca.

- Znaš šta bih ti najradije radio od poslova na selu - šuma, traktor, šega. Neumoran sam tu. Više uberem drva nego čitavo selo. Više i ostalih poslova uradim no čitavo selo, ali šuma je nešto posebno. Uberem minimalno sto metara drva godišnje, a kada sam bio mlađi i jači znao sam i po 700-800 metara za sezonu da uberem.

Priča da će na katunu ostati do 1. decembra. Čeka hladnije dane, a onda se vraća u selo gde na jednom uzvišenju stoji hram posvećen Svetom Nikoli, koji je podigao pivski serdar Miro Gagović, nekadašnji perjanik knjaza Danila, dok se na drugom brdu, naspram crkve, nalazi škola u kojoj malena Anđela sa učiteljicom Dajanom uči prva slova.

Nemoguće je živeti na selu, a plandovati

Ništa Vesko ne bi mogao da uradi, da pored njega nije vredna Branka, planinka koja je od malih nogu navikla da radi.

- Ja sam iz sela Pišče, iz zaseoka Lice, i odavno sam naučila da radim. Moji su se bavili stočarstvom i poljoprivredom, i dan danji isto rade. A kakav je život na selu? Zanimljiv, težak, naporan, mada bi bilo malo smešno živeti na selu, a nemati napora. Opet, kada imaš porodicu, kada se boriš za decu, onda ti ništa teško nije. Deca su najveće blago - kaže Branka.

Printscreen Vijesti

Kaže da joj radni dan počinje u 4 sata ujutro i traje do 10-11 uveče, da će, kada deca odrastu, i njih dvoje manje raditi. Ponosna je što su sve što imaju stvorili ona i Vesko i priznaje da se ne bi menjala za život u gradu.

- Ne bih živela u gradu, nešto sam se navikla ovako. Godišnje mogu da skupim oko 250-300 kilograma skorupa i sve to prodamo Gogiću u etno selo i Višnjićima, koji u Nikšić imaju trgovinu. Njima sam ove godine prodala veliku količinu skorupa. Sve što imamo, sve je s ruku naših, štono vele, s deset prstiju stvoreno. Nismo tražili ni od koga pomoć. Uzimali smo kredite, svaki smo znojem zalili i svaki dinar vratili. Imamo premiju na mleko i na stoku i to je to - kaže vredna planinka.  

(Telegraf.rs)