Ispovest hrvatske kovid-turistkinje: "Prijavila sam se i već za dva dana bila na redu u Srbiji"

Foto: Tanjug/Tara Radovanović

Žena iz Hrvatske koja je primila vakcinu protiv korona virusa u Srbiji, detaljno je opisala kako je izgledala njena "borba" da dođe do cepiva koje će joj pomoći da stekne imunitet na virus. Ona je u autorskom tekstu za Jutarnji list sažela kako je izgledao put od Hrvatske do Novog Sada gde je primila vakcinu.

Preporučujemo

Kaže da je od prijave do poziva za vakcinaciju prošlo manje od jednog dana, a već u subotu je trebalo da se pojavi u Srbiji i primi prvu dozu. Ističe kako je u hali u Novom Sadu sve bilo beskprekorno, a osoblje preljubazno...

Njen tekst prenosimo u celosti.

"U istoj nedelji dok su uz svetla reflektora cepili moje vršnjake, Plenkovića i Jandrokovića, koji su, uz to, ne tako davno preboleli koronu, cepljeni su moji roditelji u 80-ima. Predsednik koji se okomio na predstavnika hrvatskih Srba cepljen je odavno. Isto dobrog zdravlja u 50-ima. Kao obična zdrava osoba u pedesetima moj red u Hrvatskoj je nakon cca tri milionite pristigle doze (dupla doza za sve starije od 65. i hronične bolesnike kojih je ukupno u Hrvatskoj oko milion i po).

Dinamikom kojom cepiva pristižu i kojom se vakciniše u Hrvatskoj, u kasnu jesen bih mogla dobiti prvu, početkom sledeće godine drugu dozu. Nije mi se grebalo i žicalo naokolo. Jer cepljenje je jedan od temelja javnog zdravstva koje počiva na solidarnosti mlađih sa starijima, zdravih s bolesnima. Nažalost, kod nas tako nije ispalo. Od prvoga dana vakcinacije. A i inače...

No 'ajmo mi na priču kako se cepiti bez da okrenete i jedan jedini telefon ili vučete nekoga za rukav.

Pre mesec i po moj partner je dobio od nekog srpskog kolege link za prijavu za vakcinaciju na e-Upravi u Srbiji. On ju je popunio. I nakon 45 dana stiže mu poziv za cepljenje na beogradskom sajmu AstraZenekom. Da, Srbija ima sistem prijavljivanja putem eUprave već neko vreme. Istoga dana kad njemu stiže poziv, popunila sam i ja aplikaciju koja je krajnje jednostavna. Jedino morate znati ćirilicu (e moj Filipoviću).

Biraš jesi li srpski ili strani državljanin, ako si strani, upisuješ broj pasoša. Biraš kvačicom koje cepivo želiš. Iskliktala sam samo ona priznata u EU (AstraZeneku, Fajzer, Modernu), Rusa i Kineza sam preskočila. Biraš i opštinu u kojoj želiš da te vakcinišu. Odabrala sam Sremsku Mitrovicu jer je najbliže od Bajakova (granice). I mislim se, ako i ja dođem tako za 45 dana na red - biće opet znatno pre nego što ću dočekati red kod nas.

Međutim, već sledećeg dana stiže mi e-mail u kojem me pozivaju za dva dana na cepljenje u Novi sad, lokacija Novosadski sajam. Dan subota, vreme 13.50. Uz poziv, dobila sam formular (da, opet ćirilica) da popunim (i pri dolasku imati odštampano, ide brže). Na njemu se nalazio i QR kod koji, shvatiću kasnije, otvara sva vrata. Odmah sam rezervisala termin za testiranje na "Štamparu".

Premda vredni studenti na pultu za testiranje govore da nalaz stiže u roku 24 sata, znala sam, po iskustvu, da će rezultati testa stići do naveče. Iznazivala sam sve prijatelje mojih godina i starije, podelila s njima link na aplikaciju. Moram priznati da sam tom prigodom saznala i da se dosta mojih poznanika i prijatelja cepilo (ali da se ne zna), deo je bio i dosta podrugljiv. Prijatelj koji me odmah poslušao i popunio aplikaciju, pozvan je u roku nekoliko sati na cepljenje dan nakon mene, takođe na Novosadski sajam.

Spakovala sam osnovno (hrana, voda, lupoceti), odštampala PCR test potreban za prelazak granice i formular potreban za imunizaciju. Obeležila sam adresu Sajmišta na Google mapi, skinula je u offline format (da, postoji ta opcija, kao i opcija offline karata). Naime, pre ulaska u Srbiju, savet je ugasiti data roaming inače se treba pripremiti za bankrot.

Krenula sam oko 9 ujutro, da me ne bi slučajno zahvatila gužva na granici. Naime, znam od prijatelja iz BiH da oni po pravilu vikendom dolaze da se vakcinišu u Srbiju, a deo ih gravitira prema Bajakovu. U dnevniku Al Džazire govorili su da je moguć dolazak na cepljenje AstraZenekom i bez najave, odnosno poziva.

Do Slavonskog Broda još je i bilo nešto saobraćaja, a nakon odvajanja auto puta za Osijek tu i tamo neki slovenski ili BiH automobil, ajde i nešto austrijskih registracija. Da se ne zezam po benzinskim stanicama u Srbiji, tankala sam na Spačvi, zadnjoj benzinskoj pre granice (premda je na povratku zaustavljanje preporučljivo pušačima zbog znatno jeftinijih doza za njihovu zavisnost).

Osim beskrajne kolone kamiona koja vas prati s desne strane u zaustavnoj traci, na izlasku iz Hrvatske i ulasku u Srbiju ispred mene je bilo možda pet, šest automobila. Čekala sam ni tri minuta. Naši granični policajci i policajke bez maski. Nadam se da se neko setio da ih vakciniše. Na srpskoj granici isto. Ali oni su ziher cepljeni, barem ko je hteo. Pokazujem PCR i ličnu kartu, policajac zahvalio i vratio, carinik mi samo mahnuo. Dok sam ja mirno prolazila s leve strane su nekim momcima praznili ceo auto. Neredak prizor koji se viđa uglavnom na našim granicama (u EU ih ionako uglavnom nema).

Nekadašnji auto-put Bratstva i jedinstva sa srpske strane je u mnogo boljem stanju nego što je donedavno bio. Putarinu plaćam karticom, premda sam imala nešto sitno zaostalih dinara s nekog od putovanja. Da se nađe, zlu ne trebalo. Ako ste komotniji pa bi do Novoga Sada celim putem po auto putu - onda do pred Beograd pa na autoput Beograd - Novi Sad. Ako preferirate najkraću kilometražu, onda skrećete u Sremsku Mitrovicu pa preko Fruške gore do glavnog grada Vojvodine. Taj put sam izabrala.

Prošla sam ga jednom ranije, davno, putujući na Exit festival. Ide ovako. Prvo mrkla ravnica. Bila sam sigurna da smo ili navigacija ili ja pogrešile. Pa naglo desno, pa voziš, pa njive levo i desno i onda odjednom kao da sam stigla u 'Salaš u Malome Ritu' ili upala u 'Zimovanje u Jakobsfeldu', seriju i film mog detinjstva iz 70 i neke s radnjom u Vojvodini.

Potom se ukazuje Fruška Gora. Put je i dalje uzak, poput Sljemenske, ali dvosmeran. I gledam ja tako Banat, Srem i Bačku s Fruške gore i vozim dalje spuštajući se prema rodnom gradu nedavno od posledica korone preminulog Panonskog mornara. Offline navigacija me dobro služila i dovela gotovo do Novosadskog sajma.

Fulala samo 50-ak metara. Parkiranje, uzimanje dokumenata. Sunce predivno, ja u kratkim rukavima. Samo ću podići rukav i to je to. Uopšte mi nije jasno zašto to nisu svi oni koji su nam pokazivali svoja polu naga uglavnom loše održavana muška tela. Na glavnom ulazu me policajac pita: koje cepivo?

Nakon što sam rekla AstraZeneka usmerava me levo da se javim sestrama. Ulazim u ogromnu halu, poput onih na Zagrebačkom velesajmu. U prednjem je delu puno stolica, potom idu stolovi sa sestrama, a u donjem delu paravani za cepljenje. Sve je vrlo skromno, ali besprekorno uredno. Sestra me upućuje u kabinu broj 10., poslednju s leva. Ispred mene dvojica. Već cepljeni sede sa strane na stolicama i čekaju 15 zadanih minuta da prođe. Većinom su ljudi došli zajedno, uglavnom iz BiH, svih dobi. Najmanje najstarijih.

Međutim, čuju se i drugi jezici. Kad dolazim na red prva lekarka uzima moj formular, sva srećna da je popunjen. Stavlja mi oksimetar (uređaj za merenje zasićenosti krvi kiseonikom), meri temperaturu, pita za alergije i stalnu terapiju. Pita i u koju ruku želim vakcinu. Objašnjava mi moguće nuspojave. Krajnje detaljno i brižno kao da to govori prvi put u životu. Predaje me koleginici koja ima pripremljen špric, moli da opustim ruku i to je bilo to.

Ubod komarca je tri puta nezgodniji. Nije mi dopustila da slikam vakcinaciju. Kaže, nemojte se ljutiti, ali nije dopušteno. Odlazim do treće koleginice koja proverava na kompjuteru kontakte na koje će me pozvati na revakcinaciju za 12 nedelja. Štampa i dodaje mi papir s potvrdom o cepljenju i vrsti cepiva. Preostalo mi je još malo da odsedim, prošetam po novosadskom proleću i put kući. Kafići i restorani ionako ne rade. Radili su do pre desetak dana, ali zaraza usprkos masovnoj dostupnosti cepiva buja.

Po povratku, na srpskim vestima gledam gužve na granici, a posebno na punktovima za cepljenje stranih državljana. U Beogradu posebino. Mene su potpuno mimoišle.

I za kraj, odgovor na pitanje koje mi svi postavljaju: koliko sam platila cepljenje? Pa nisam platila, cepivo se ne plaća. Nigde na svetu. Više sam ostavila u "Andriji Štamparu" gde sam se testirala pre odlaska i opet ću za 12 nedelja nakon vakcinacije, ali nije mi krivo.

Nadam se da će Hrvatska učiniti isto prema komšijama kad (konačno) dobije svoje količine kojih će na koncu biti više od onih koji će hteti da se vakcinišu.

(Telegraf.rs)