Ivan živi sam u 7 kvadrata, usred šume koje se boji: "Šta mogu? Da nisam optimista, umro bih"

Foto: Shutterstock

Umesto penzije koju je zaradio i lepe starosti, 73-godišnji Ivan Jovanović strahuje od zime, hladnoće i dugih mračnih noći. Jer Ivan, kojeg odmila zovu Ivek, živi sam, u drvenoj kućici od sedam kvadrata, na rubu šume.

Po prirodi je, kaže, optimista i to ga jedino spasava. Jer da se prepusti razmišljanju o tome kakav mu je život zapravo, priznaje - ne bi dugo izdržao.

Preporučujemo

Uprkos samoći i izolaciji, tračak nade, dobrote, ljudske solidarnosti ovih je dana obasjao i njega, piše Dnevnik.hr.

Na rubu šume i preko ruba siromaštva. U jesen života o tome kakav je život sanjao, a kakav dobio, Ivan više ni ne razmišlja.

- Nisam i nešto puno bolje i mogao očekivati i sve, ali baš ovako nisam zamišljao - kaže za Provjereno.

Samoća u sedam kvadrata drvene straćare. Praktično bez struje, s vodom na dvorištu, koja je jedini luksuz. Bez tuša i kupatila.

Kao da starost ionako nije dovoljno teška, kad sa 73 godine na leđima u ovakvim uslovima sam dočekuješ zimu, sve se čini još i teže. Jovanović dodaje kako ga noge više ne služe, kaže da nije više onaj stari...

Nema na koga da se osloni. Tri metra drva će ovako, cepanicu po cepanicu do kućice nositi sam, koliko mu bude trebalo. Odvojio je za njih 1.000 kuna, a zima je duga i brine ga hoće li to biti dovoljno.

Ni hepo kocki za potpalu više nema. Posluže tada i stari iskidani sunđeri. Peć je dobra, iako, šali se, tako ne izgleda.

- Vuče ona dobro, ali gle, ovo mora biti otvoreno radi cevi da ide dim i da kola po cevi, tako da i otud duva. Preko dana nekako prođe, ali noći su hladne i tu je hladno jer ništa ne dihta - dodaje Ivan.

"Sina imam, a nemam"

Noći su hladne i samotne. Jedino mu je društvo pas Reksica. Svoje porodice, kaže, kao da i nema. Sin iz braka koji nije bio dobar i davno se raspao, za njega ne želi da čuje. Poslednjih dvadeset godina sve dobro i loše što bi život doneo Ivan je delio s cimerom Asimom.

- On je moj drugi sin. Sina imam, a sina nemam. Nikad me nije uvredio, nikad mi nije rek'o, prst dig'o na mene, a kamoli... nikad mi nije lošu reč neku - pojašnjava.

Dugo su delili podstanarske stanove pa jedno vreme živeli na Jarunu u napuštenim radničkim barakama. Pre sedam godina došli su tu, na komadić zemlje u Blaškovcu nedaleko od Zagreba, koji je Ivan kupio na kredit. Asim, koji je godinama na moru odrađivao sezone, ove se jeseni nije vratio.

- Pa nije mi lako jer nije najavljivao da će otići, nego da će se vratiti posle sezone. Otišao je da radi u Nemačku. Javi se, pošalje nešto novca, poruku. Ne vidi je uvek na vreme jer često nema gde da napuni telefon. Solarne ploče su stare, a jesenji dani sve kraći i s malo sunca - žali se Ivan.

Do leta i proleća, kako kaže, biće u mraku.

- Jadan i bedan život, ali eto, šta mogu. Moram da živim - govori Ivan.

Živeće onako kako niko ne bi trebalo da živi. Trideset godina je radio kao referent u jednoj velikoj firmi, pa je zbog problema sa zdravljem otišao u prevremenu penziju.

- Imam 2.200 i nešto sitno. S tim da onda imam i kredit od 810 kuna - pojašnjava i dodaje kako ima dobre komšije koji mu nedeljom donesu ručak. Bez njih bi, priznaje, teško opstao. Što dobije, rasporedi barem na dva dana, jer ionako, kaže, malo jede. Podseti da ipak nisi zaboravljen, da neko misli na tebe. Za ručak će podgrejati supu koju je komšija Danijel juče doneo.

A drugih se dana već nekako snađe. Ma koliko teško bilo, još se nije dogodilo da je bio gladan. Bez psa Reksice kaže da ne bi mogao ni dana. Svoje jedine prijateljice u životu, uz šumu, koje se, priznaje stidljivo, još od detinjstva istinski boji.

- Ja sam po prirodi optimista i to me drži, da me to ne drži, ja bih već davno i umro. Pa sigurno. Kad bi mi sve ušlo u glavu šta sam proš'o i sve i na šta sam doš'o... ali uvek se tešim i tešiću se da ima daleko i gorih slučajeva od mog. Evo, dovoljno vam je da odete na Glavni kolodvor, gde spavaju oni beskućnici. Mene neko pokuša i da uvredi kad mi kaže da sam beskućnik. Ja ipak imam kuću, nisam na stanici, nisam u kosnici. Ne idem po pučkim kuhinjama. Znači, ipak nešto imam, nisam, ono, kako kažu, naj, naj, najgori. I to me isto drži na životu - pojašnjava Ivan.

To i činjenica da negde neko ipak misli na njega. Marijana i Marija iz Humanitarne organizacije Dobra volja svako malo dođu i donesu nešto hrane i potrepština za Iveka, kako ga od milja zovu.

Ovih dana donele su lepe vesti o kojima on ništa ne sluti. Puna kutija stvari potrajaće nedeljama, a on srećan da ne može biti srećniji. Zbog kuvanog ručka koji su donele posebno. Marija Komarac kaže kako se s gospodinom Ivanom čuje telefonom.

- Nije on nikada zahtevan i ne traži nas velike stvari, evo stvarno, to je uvek nekakva hrana konzervirana i nešto što se može nabrzinu podgrejati, neko jelo i to da ne kuva sebi - kaže.

Nije on jedan on onih koji plače i očajava. I zbog toga im je posebno prirastao srcu, kažu. Pokazalo se i ne samo njima. Marija Komarac pojašnjava kako su objavili da Ivanu treba pomoć, odnosno da je njegova želja da mu se pokrije taj deo kredita. Da će se javiti toliko ljudi koji su Ivanu spremni pomoći, nisu mogle ni da sanjaju. A baš ono što je dugo bio Ivekov nedosanjani san, da će se rešiti kredita koji svaki mesec plaća 810 kuna, uskoro će biti malo bliže ostvarenju.

Koliko mu je još ostalo za otplatiti, Ivan nije tačno znao da kaže. Pa iako su u udruženju zahvaljujući mnogim malim i jednom većem donatoru prikupili 8.000 kuna, hoće li to biti i dovoljno, mogli su samo da nagađaju. Ipak, kada su izašli iz banke osmesi su sve govorili.

- Dobro je, ja sam srećan da se to rešilo - poručuje Ivan. Barem polovično. Jer Ivanov preostali kredit je ipak bio veći nego što su se nadali. Uz novac od udruženja i deo koji mu je cimer Asim poslao iz Nemačke, ostalo je da se otplati još 13.000 kuna.

- Kako ne bi bio zadovoljan. I više nego zadovoljan. I zahvaljujem svima. Dobrim ljudima - kaže Ivan Jovanović.

(Telegraf.rs)