Vršnjaci objavili snimak autističnog deteta kako vrši nuždu: Strašne scene nasilja šire se internetom

Foto: Shutterstock

Vest o  Mladenu Duliću iz Laktaša koji  je oduzeo sebi život u petak, nakon što je na društvenim mrežama objavljen snimak na kojoj ga ismejavaju dok traži posao na benzinskoj pumpi, šokirala je ceo region, piše Index.hr.

Na TikToku i Jutjubu objavljen je video "Molba za rad na benzinskoj pumpi" u kojem on traži posao. U videu su prikazani mladić i radnik benzinske koji ismejava 22-godišnjaka dok on popunjava prijavu za posao. Radnik je mladiću postavljao cinična pitanja.

Preporučujemo

- Moraš upisati koji si pol. Da li si muški ili ženski... Moraš napisati gde si radio.... Moraš napisati i da li si spavao na noćnom poslu. Ozbiljno, moraš napisati jesi li spavaou noćnoj... Radio si noćnu? - ovako su glasila pitanja koja su upućena nesrećnom mladiću.

Njegovi poznanici i prijatelji su za medije u BiH rekli da je počinio samoubistvo zbog objavljenog videa, jer nije mogao da podnese ponižavanje i ismejavanje. Policija je posle privela Veljka Trišića, radnika benzinske pumpe s snimka na kojem je prikazan kako snima Mladena Dulića (22) iz Laktaša. Trišić je dobio otkaz.

Online ismejavanja sve su češća

Još 2019, na stručnom skupu na temu neprihvatljivog ponašanja mladih na društvenim mrežama i internetu Tomislav Ramljak, predsednik Centra za nestalu i zlostavljanu decu, upozorio je kako više od 95 posto dece u Hrvatskoj ima pristup internetu, dok je svako treće dete izloženo neprimerenom sadržaju i zlostavljanju na internetu, piše Index.hr.

Takođe, Udruženje B.a.B.e. i Agencija za elektronske medije pokrenule su niz edukativnih radionica o online nasilju nad ženama, uključujući i osvetničku pornografiju, za što je novim zakonom predviđena kazna i do tri godine zatvora, a prijavilo ju je do maja ove godine 30 žena.

- Kroz projekat Surf and Sound od marta 2021. godine pokrenuli smo specijalizovano savetovalište za žrtve onlajn nasilja, a do sada imamo blizu 50 prijava nasilja, od kojih se 68 posto odnosi na zlouporabu snimaka polno eksplicitnog sadržaja. Konkretno, dosad nam se 30 žena obratilo u vezi sa tim oblikom nasilja - kazao je Dean Šarčević iz udruženja B.a.B.e i koordinator projekta Surf and Sound.

Napominje i kako je to samo vrh ledenog brega jer, prema istraživanjima, institucijama se prijavljuje samo četiri posto ukupnih slučajeva onlajn nasilja.

Uglavnom, internet je očito nasilnicima tek produžetak mogućnosti za ismejavanje onih slabijih i nezaštićenih.

Majka deteta s autizmom: Problemi su počeli u petom razredu osnovne škole

- Moj dečak ima 13 godina, on ima autizam. U nekim sferama je dobar, u nekima je lošiji, pohađao je redovan školski program. Sve je bilo dobro u prva četiri razreda osnovne škole. Učiteljica je bila izvrsna, shvatala je problematiku, imala je individualni pristup - rekla je majka dečaka za hrvatski portal.

- Nije postojalo opterećenje ocenama, bitnije je bilo da se oseća dobro i zaštićeno. Problem je nastao kad je upisao peti razred, tada se susreo sa 12 novih nastavnika, novim predmetima... A i osetio se određeni nastavnički animozitet prema takvom detetu. Sve što se događalo očito je bila projekcija tog animoziteta. Ako veliki ne pokazuju razumevanje, zašto bi mali to menjali - govori ona.

"Mog dečaka su snimali golog kako piški"

- Tu je bilo i zlostavljanje starijih dečaka. Čak nije bilo vršnjačko nasilje, već se radilo o dve godine starijim učenicima. Užasno mi je i danas teško da govorim o tome. Znači, na malom odmoru je išao u WC  da bi vršio malu nuždu, a ti dečaci su ušli s telefonima u WC i mog dečaka su snimali golog. Ismejavali su ga. Ne znam koliko je to trajalo - dodaje ona.

- Nakon toga su sninke s ružnim i pogrdnim porukama objavljivali na društvenim mrežama. Kompletno je ismejano teško i trajno bolesno dete. Ismejalo se to što je nezaštićen, neverbalan, što nije imao kome to da kaže. Sve je izašlo na Snapchatu motivisano ismejavanjem. Nekoliko deece je odmah reagovalo i reklo da ga poznaju, inače mi to ne bismo saznali - govori ova majka.

Dodaje da je kod dečaka tek kasnije krenula regresija, agresivnost, bunt, neprospavane noći, plač, buđenja... Ističe da je počeo da govori: "Ja nisam glup", što povezuje upravo s ovim događajem.

- Pola godine nakon događaja on je završio u specijalnoj školi. Morali smo ga izvući iz škole u kojoj se nije osećao zaštićeno. Ne bi bilo dobro da je ostao u školi, tek sad je mrvicu stabilniji - dodaje.

"Odgovorni su napravili još goru situaciju"

Dotakla se i ustava.

- Mogu slobodno reći da odgovorni nisu uadili ništa, napravili su još goru situaciju jer su minimizovali učinjeno delo. To je dosipanje ulja na vatru. Počinjeno je nasilje, zlostavljanje, maltretiranje. Seksualno zlostavljanje. Objavljena je slika njegovog nagog tela uz posprdne komentare. Okolina je takva da ne zna reagovati, pre bih rekla da ne zna nego da ne želi. Ako je ovo drugo u slučaju, u potpunosti bih izgubila veru u ljude definitivno - kaže.

- Moram reći i da žrtva nije uključena u programe pomoći. Počinitelji su ti kojima se pomaže, to je jedan od apsurda. Prošli smo pakao i niko nas nije pitao kako smo, već se samo počinitelji pitaju kako su. Ujedno, počinitelji su dobili ukor pred isključenje koje im se briše iduće nastavne godine. Šta to znači? To im može poslužiti za dodatno frajerisanje pred kolegama u razredu. Puno toga je farsa, dok ti se neke stvari ne dogode, još nisi svestan koliko ustav ne funkcioniše, ali kad se dogodi, vidiš kolika je sve farsa - navodi ona.

Majka jednog dečaka: Kad bi morao da ide u školu, imao bi želudačne probleme

Majkom jednog dečaka koji je bio žrtva vršnjačkog nasilja takođe je podelila svoju priču. Radi se o primeru preko kojeg se vidi koliko se lako fizičko i psihičko nasilje preliva i na onlajn sferu.

- Naše dete je bilo žrtva vršnjačkog nasilja dugi niz godina u osnovnoj školi. Mi, roditelji smo to primetili u 4. razredu osnovne škole, a prema nalazima stručnjaka, dete su maltretirali od prvog dana kad je krenulo u tu školu. Na početku se sporadično javljalo, a posebno je sve kulminiralo u dva završna razreda osnovne škole, kada je bilo učestalo, sve grublje i dete se više nije osećalo sigurno u školi. Vršnjačko nasilje grupe dečaka u razredu manifestiralo se kroz razne oblike psihičkog zlostavljanja na gotovo dnevnoj bazi: omalovažavanjem, ruganjem, vređanjem detetovog dostojanstva i pretnjama fizičkim napadima - govori majka deteta.

Dodaje kako su suprug i ona primetili da se dete počelo povlačiti u sebe, nije se želelo družiti sa svojim vršnjacima, želelo je biti samo i provoditi vreme u svojoj sobi.

- U jutarnjim satima, kad bi bilo vreme polaska u školu, imalo je želudačane probleme, glavobolje i probleme s koncentracijom. Ocene u školi su varirale u zavisnosti od intenziteta zlostavljanja. U dobroj fazi ocene su bile dobre, u lošoj fazi ocene su bile loše. Dobra faza je bila kada ga nisu zadirkivali ili su ga malo zadirkivali. Dete bi nam reklo: "Zasad je podnošljivo, ne brinite." Iz škole su nam govorili da je dete preosetljivo. Nije se mogao koncentrisati na praćenje nastave jer je njegova koncentracija bila usmerena na dečake nasilnike, kako su pozicionirani u razredu, šta rade i kakav će biti njegov dan u školi, hoće li opet biti predmet sprdnje i omalovažavanja. Iz škole bi dolazilo preumorno. Naše veselo i bezbrižno dete postalo je beskrajno tužno i ništa ga više nije činilo srećnim. U školu je išao u strahu i pod velikim stresom, ne znajući šta će mu taj dan doneti - objasnila je.

Navodi kako su probleme koje je dete imalo u školi prepoznali vrlo rano.

- Uvek smo imali lep odnos s detetom i verovali smo mu. Nebrojeno puta bili smo u školi i prijavili svaki incident. Nakon svakog incidenta naše dete je bilo pozivano u stručne službe na razgovor sa školskim psihologom koji je išao otprilike ovako: "Kako si? Opet se vidimo? Šta tvoje srce kaže?"

Stručne službe bi nakon svakog incidenta razgovarale s našim detetom, decom nasilnicima i decom posmatračima. Deca posmatrači bi uvek potvrdili priču dece nasilnika, tako da bi naše dete žrtvu i nas roditelje uveravali da se ništa strašno nije dogodilo. "To je bio obični sukob vršnjaka" kazali bi nam uz obaveznu napomenu da je dete preosetljivo i "možda preuveličava". Nakon svakog razgovora naš utisak je bio da se želi izjednačiti krivica nasilnika i deteta žrtve. Škola nas je neprestano uveravala da mi imamo problem, naime, govorili su nam da je dete preosjetljivo. Dakle, dete, koje nikom ništa nije radilo, a koje je u sebi nosilo veliki teret krivice jer je uvek bilo odabrano da mu se u razredu rugaju i vređaju - istakla je.

"Direktorka nam je rekla da se preselimo u drugi grad"

Govori kako je njihova najveća roditeljska greška bila što su verovali da u školi imaju partnera za rešavanje ovog kompleksnog problema.

- Iako je dete bilo žrtva višegodišnjeg nasilja grupe dečaka iz razreda, u njegovom učeničkom dosijeu koji smo kasnije tražili na uvid nije bilo nijedne beleške, što znači da se za školu ništa nije dogodilo. Jednom prilikom, nakon jednog incidenta, direktorka je dočekala nas roditelje u školskom hodniku, raširila je ruke i rekla: "Ja nemam rešenje za vaše probleme, prebacite dete u drugu školu, prebacite dete u drugi razred, preselite se u drugi grad." Sledećim povodom direktorka je uz stručne službe pozvala nas roditelje deteta žrtve i roditelje deteta nasilnika. Rekla nam je: "Idite i pijte kafu zajedno, postanite prijatelji, pa će i deca postati prijatelji." Inače, stalno smo pokušavali uspostaviti kontakt s roditeljima dece nasilnika, koji su nam manje-više svi isto govorili: 'To je dečje - oni će to sami rešiti." Nekim roditeljima to je bilo presmešno. Kasnije nisu uopšte odgovarali na naše pozive. U dogovoru s detetom za nas nije bilo rešenje da se dete prebaci u drugu školu ili drugi razred, naše dete ništa nije skrivilo i nismo želeli pojačavati osećaj krivice detetu koje ništa nije uradilo eventualnim prelaskom u drugu školu. Osim toga, živimo u malom gradu i bili smo uvereni da promena škole ništa dobro ne bi donela detetu - navodi.

"Škola je slavila sportske uspehe nasilnika"

Nastavila je dalje o slučaju.

- Kako deca nasilnici nikad nisu dobila adekvatne sankcije za sve što su uradili našem detetu ali i ostaloj djeci, u 7, a posebno u 8. razredu situacija je eskalirala tako da je ta grupa dečaka pila alkohol, pušila cigarete, možda travu, tu oko škole, prema rečima direktorke na roditeljskom sastanku. Iako je škola imala sva ta saznanja, nikad ih nisu podelili s policijom ili Centrom za socijaln rad. Za vreme određenog školskog časa pojedinci su pušili električne cigare, fotografirali se i stavljali svoje slike na društvene mreže. U školskim torbama pojedinci su nosili noževe/skakavce, kvake od vrata. Škola je dugi niz godina sve probleme trpala pod tepih, čuvala je svoju reputaciju, dok je istovremeno u školskom hodniku ponosno stajala ploča s natpisom: 'Ovo je škola s nultom tolerancijom prema nasilju.' Iako je riječ samo o ploči, koja ništa ne garantuje, naše dete, žrtva nasilja, svaki dan je nekoliko puta prolazilo pokraj te ploče i svaki pogled na tu ploču stvarao mu je nelagodnost, osećaj nepravde i gorčine - kaže.

"Čarobna petorka"

- Grupicu dečaka nasilnika pojedini profesori su prozvali čarobna petorka. Na jednom od sastanaka u školi pitali smo ih po čemu su ta deca koja vrše nasilje u školi čarobna, imaju li saznanja kako deca žrtve doživljaju kad određeni profesori decu nasilnike tako nazivaju. Rekli su mi da je taj naziv bezveze, iz nekog filma, i nema neko posebno značenje. Tokom vremena čarobnoj petorci su se pridružili novi članovi pa ih je u jednom trenutku bilo desetak. Ta grupica dečaka bila je povezana i preko sporta te su školu predstavljali u sportskom takmičenju, iako je škola imala saznanja da je reč o deci nasilnicima. Škola je slavila njihove sportske uspehe i objavljivala vesti na školskom sajtu o rezultatima na takmičenjima i uspehu dece nasilnika koja su predstavljala školu - dodaje.

"Ministarstvo reaguje tek ako poteče krv"

Dodaje da, kad škola ne reaguje na nasilje, šalje poruku svim učenicima da je nasilje in, da je u modi, da su deca nasilnici popularni u školi, da se nasilje toleriše i da je društveno prihvatljivo, a deca koja trpe vršnjačko nasilje zapravo su osetljiva deca i imaju problem kojim se neće baviti škola.

- Zar to nije poražavajuće? Zar ovo nije slika društva u kojem danas živimo? - zapitala se ona.

- Kad smo shvatili da se u školi problem vršnjačkog nasilja nad našim detetom ne rešava, da ne postoje nikakve beleške, sa školom smo počeli pismeno da omuniciramo. Na naše mejlove nisu odgovarali jer su pismenu komunikaciju shvatali kao provokaciju. Škola nas je nakon svakog incidenta uveravala da su deca nasilnici dala čvrsta obećanja da će promeniti odnos prema našem detetu te da razgovaraju i s roditeljima dece nasilnika. Kad smo na roditeljskom sastanku pitali što mora da se dogodi da škola reaguje i zaštiti dete koje psihički maltretiraju godinama, član stručne službe nam je odgovorio da je on imao sličan slučaj u prošlosti i da se konsultovao s Ministarstvom nauke i obrazovanja i da su mu rekli da može reagovati 'jedino ako poteče krv' - objašnjava ova žena.

"Školi smo išli na živce, beskrajno"

- To je rekao član stručne službe škole, ispred 30-ak roditelja, direktorke i ostalih kolega iz stručne službe, iako u svim protokolima i dokumentima škole i Ministarstva jasno piše da učitelji i direktori imaju odgovornost da štite decu od bilo kakvog oblika nasilja i vrše prevenciju ovakve situacije te da se deca moraju osećati sigurno u školi. Zapravo, reaguje se promptno na vidljive rane, a ko će vidati rane naše dece koja trpe psihička nasilja u školama, koja prolaze ispod radara, za koje niko ne odgovara? Te rane se ne vide, a duboki ožiljci ostaju godinama, nekima zauvek - dodaje.

Kaže da je, kad je situacija s nasiljem prema njihovom detetu kulminirala u školi, psihološkinja dala otkaz, a razredna otišla na dugo bolovanje.

- Pošli smo kod zamenika razrednog radi informisanja i prvo što nam je rekao bilo je: 'Šta je bilo, bilo je, mene ne zanima prošlost, nego budućnost.' Dakle, ne zanima ga prošlost zlostavljanog deteta. U školi smo tražili partnera za pronalazak rešenja za dugogodišnje zlostavljanje, ali škola nikad s nama roditeljima deteta žrtve nije uspostavila partnerski odnos, školi smo bili teret, netko ko ih ometa u njihovom svakodnevnom radu. Išli smo im na živce, beskrajno - dodaje.

Maltretiranje preko razrednog četa

Što se tiče online aspekta, kaže da dete nije želelo biti prisutno na društvenim mrežama, jedino je bilo uključeno u razredni čet.

- U završnoj godini dete je proživelo i cyberbullying za vreme sata muzičkog. Već na početku časa grupa dečaka je strateški zauzela mesta, te su okružili dete i zlostavljali su ga psihički uživo i preko razrednog četa. Nazivali su ga pogrdnim imenima, ismejavali i vređali detetovo dostojanstvo. Dete je pratilo poruke na razrednom četu, bilo je jako uznemireno. Sramilo se čitajući poruke, koje su videli svi učenici u razredu. Slomilo se… Počeo je da plače - objašnjava majka.

"P... plače"

- Dečak ispred njega fotografisao ga je telefonom i objavio sliku uplakanog deteta uz poruku: 'P…. plače!' Profesorka je prišla detetu i pitala ga šta se događa. Dete, uplakano, koje je bilo u vidnom stanju šoka, zbog svega što je proživljavao na času, nije moglo doći do daha, nije moglo progovoriti zbog zlostavljanja... Profesorka ga je upisala da je nemiran na času. Okrenula se i nastavila. Svirala je klavir. Leđa su joj bila okrenuta prema razredu. Dete su nastavili zlostavljati do kraja još žešće, uz podsmeh. To je trajalo celi školski čas- 45 minuta, za dete to je trajalo celu večnost. Kad je dete stiglo doma iz škole, uplakano, pokazalo nam je poruke na razrednom četu. Bilo je jako, jako uznemireno. Poruke smo ištampali i prijavili razrednoj. Sutradan smo imali još jedan u nizu bespredmetnih sastanaka s direktorkom škole - kazala je.

- Ubrzo smo otputovali za Zagreb i zatražili pomoć za naše dete u Poliklinici za zaštitu mladih grada Zagreba. Neizmerno smo zahvalni tadašnjoj direktorki, prof dr Gordani Buljan Flander, i tadašnjem stručnom osoblju Poliklinike, koji su nam pomogli i bili podrška našem detetu i nama roditeljima, koji su podstakli sistem i školu da zaštiti naše dete - govori.

Škola nije željela pomoći"

Ističe da je sve navedeno bila trauma za celu porodicu.

- Na kraju priče imamo dete koje odgajamo s puno pažnje i ljubavi, pošaljemo ga u školu i tamo doživljava havariju. U školi se nije osećalo sigurno. Bio je poniženo i posramljeno. Ono nije izazivalo, nikome ništa nije radilo. Traumu je prošlo u školi proživljavajući jako teške trenutke. Iste traume smo prošli i mi roditelji i cea porodica,  koji smo na svaki način hrabrili, pomagali i bili uz naše tugujuće dete u svakom trenutku - kaže.

Danas najviše toga zamera školi.

- Naše dete traumu je prošlo u školi, samo jer škola nije želela, nije bila stručna, nije bila zainteresovana da reši problem prema pravilnicima škole i Ministarstva nauke i obrazovanja. I danas je ista direktorka na čelu te škole. Nažalost, direktori škola moraju biti prvenstveno politički podobni, stručnost je manje važna, čini se - kaže.

- Da je škola ovom slučaju pristupila ozbiljno i prema zakonskim procedurama i na vreme prema zakonskim procedurama obavestila Centar za socijalni rad i policiju, verujem da bi i pojedina deca nasilnici dobili šansu i priliku za kvalitetnijim životom. Jer deca su slika svojih porodica. O vršnjačkom nasilju treba neprestano razgovarati, edukovati osoblje u školama, edukovati decu i roditelje, osvestiti društveno neprihvatljiva ponašanja, pomoći i utešiti decu žrtve i, isto tako, pomoći deci nasilnicima - zaključuje.

"Danas je naše dete srećno"

-Neizmerno smo zahvalni našem detetu što je imalo poverenja u nas roditelje i što je osetilo da smo mu podrška te da zajedno možemo proći ovaj težak put - kaže.

- Danas je naše dete srećno dete u završnom razredu srednje škole, koju je želeo upisati, sportista je, u razredu je gde ima prijatelje, kolege, koji se međusobno uvažavaju i poštuju, gde ima normalnu radnu atmosferu, gde može pratiti nastavu. To je najlepše što se moglo dogoditi etetu kojem je neko ukrao bezbrižno detinjstvo... Put od tugujućeg do sretnog deteta bio je zahtevan i dug. Uz porodicu na tom putu susreli smo mnogo dobrih ljudi, stručnjaka, sportskih trenera koji su bili potpora našem detetu i nama roditeljima. Život našeg deteta obogatio je i pas. Danas ima mnogo prijatelja, omiljeno je u društvu, uživa u svemu što radi svaki dan, a našu porodicu ovo grozno iskustvo još više je ujedinilo i ojačalo - dodaje.

Centar za sigurniji internet: Deca se boje da ih neće shvatiti ozbiljno

Iz Centra za sigurniji internet voditelja Tomislava Ramljaka su rekli kako su slučajeve zabeležili na helpline liniji Centra ili na društvenim mrežama.

- Primećujemo kako je deci obično ugodnije da tipkaju nego razgovaraju o tome. Imali smo slučajeva u kojima se javljaju učenici osnovne škole i navode da učestalo primaju pozive s nepoznatih brojeva, da su žrtve elektronskog nasilja, ali i raznih drugih oblika nasilja, da nisu prihvaćeni u svom razredu i da nemaju prijatelja te da ne znaju kako da se nosr sa stresom u školi. Često izražavaju da osećaju da nemaju podršku porodice i stručnjaka u školi, boje se da ih neće shvatiti ozbiljno i da će se umanjivati ozbiljnost situacije u kojoj se nalaze - kažu oni.

Ljude se ucenjuje objavom intimnih slika

- Imali smo pozive u kojima su osobe zabrinute zbog toga što primaju poruke u kojima ih ucenjuju objavom intimnih slika koje su ranije samoinicijativno slali osobi koja ih sada ucenjuje. Osobe iz te grupe su često izražavale da osećaju krivicu i stid zbog toga što su poslale takve materijale te smatraju da su sami krivi za to. Jako je važno pojasniti im da i u slučaju slanja takvih materijala oni nisu dali pristanak da se te slike prosleđuju dalje i da nema opravdanja za online seksualno nasilje. Ljudi se često boje prijave policiji, ne znaju kako će tačno izgledati ta procedura i žele izbeći kontakt s počiniocem (ako bi se našli zajedno na suđenju, npr.) pa im je i to potrebno dodatno pojasniti. Saradnja s policijom na ovu temu je jako važna jer su oni jedini organ koji može procesuirati slučajeve poput navedenih i tu su za zaštitu svih nas građana - objašnjavaju.

(Telegraf.rs/Index.hr)