Mirko otkrio američki bombarder u dubinama Jadranskog mora: Za Telegraf govori o blagu kraj kojeg je ronio

U Jadranskom moru su u dva dana pronađene dve olupine na dubinama većim od 100 metara, a kako je spektakularna akcija izgledala i kakve priče potonuća ovih olupina kriju, ispričao je za Telegraf.rs naš najiskusniji ronilac i instruktor Mirko Bevenja koji je predvodio tim beogradskog ronilačkog kluba "Triton" u ovom, može se slobodno reći, grandioznom poduhvatu.

Naime, tehnički ronilački tim beogradskog ronilačkog kluba "Triton", predvođen našim sagovornikom Mirkom Bevenjom, otkrio je 8. oktobra u Jadranskom moru do sada najdublju olupinu, na dubini od čak 125 metara i udaljenosti 9 nautičkih milja od Rogoznice u Hrvatskoj. Analizom ekskluzivnih snimaka koje je Bevenja napravio pri zaronu došlo se do saznanja da je u pitanju vojni brod JNA, desantni tenkonosac minopolagač DTM 223 koji je potonuo još 1976. godine.

Samo dan kasnije, otkrivena je još jedna olupina na 115 metara dubine: ovoga puta, u pitanju je bio avion B24 američki bombarder.

Međutim, sve je na neki način počelo još godinu dana ranije, kada je našeg sagovornika pozvao prijatelj koji je vlasnik Ronilačkog centra iz Komiže na Visu.

- Sonarom su otkrili dve nepoznate lokacije, jednu na 125 i drugu na 115 metara dubine. Bilo je to u oktobru prošle godine. Dogovoreno je da sa mojim timom dođem i da dokumentujemo šta se dole nalazi, ali meteorološki uslovi nam to tada nisu dozvolili. Proleće je bilo promenljivo, a tokom leta baza ima suviše "posla" za zarone za "svoju dušu". Početak oktobra je meteorološki izgledao dobro i zaista imali smo 3 dana bonace (veoma tiho, mirno more, prim.aut.) - počinje priču Bevenja.

Posle 2 i po sata plovidbe i pređenih 16 nautičkih milja, ronilački tim našeg sagovornika našao se iznad objekta na 125 metara dubine. Podeljeni u 2 tima po dvoje, prvi je, kako priča Bevenja, imao zadatak da veže "sinjal" za olupinu.

- "Sinjal" je konopac 5 milimetara debljine odmeren malo duže od ciljne dubine. Na jednom kraju je otežan sa 7-8 kilograma tegova, a na drugom kraju se nalazi mala bova. Kako ga struja može odvući, konopac je tanak i površinska bova mala. Kada se konopac u dogovoreno vreme veže za brod, gore se postavlja veća bova i ovo postaje naš "upline" za izron i dekompresiju ukoliko struja nije jaka. Prvi par je zaronio i ubrzo za njima i ja. Svi koristimo aparate zatvorenog kruga koji omogućavaju dug ostanak pod vodom kao i gasne mešavine kako bi se izbegla toksičnost gasova kao sto je azotna narkoza i trovanje kiseonikom. Kao obezbeđenje se nosi određeni broj boca sa raznim mešavinama koje se dišu "na otvoreni krug" u slučaju da se aparati zatvorenog kruga tzv. ribrideri pokvare - objašnjava Bevenja.

"Na površinu izlazim posle 160 minuta. Umoran, ali srećan"

- Užurbano zaranjam. Struje gotovo da nema, što je odlično. Širim "ruke" sa svetlima koja su zakačena na podvodno kućište moje Nikon kamere. Palim svetla. Postaje sve tamnije. U beskrajnom plavetnilu, svetlost mojih 2x12000 Lumena na lampi se u potpunosti gubi. Jedini orijentir je konop "sinjala". U daljini vidim trepćuće svetlo markera koji je prvi tim postavio na "sinjal". Na 100 metara sam sada. Približavam se treptalici i vidim ispod sebe neku konstrukciju. Orijentacija na nepoznatom objektu je uvek problematična. Ne znate na koju stranu je najbolje poći - opisuje naš sagovornik na način da smo na trenutak i sami pomislili da smo sa njim pod vodom.

- Vidim nešto što liči na komandni most. Počinjem sa snimanjem. Brzo shvatam da nije objekat koji smo tražili, ali da je olupina zanimljiva. Prepoznajem komandni most i za kratko pomišljam da sam na pramcu. Vidim nastrešnicu i ispod nje otvorena vrata. Preko nastrešnice je mreža koju je verovatno tu izgubila neka koča. Želim da priđem vratima, ali se uplićem u mrežu. Vrlo polako plivam unazad i oslobađam se. Krećem preko komandnog mosta i ispred sebe vidim postolje grudobran i cevi četvorocevnog topa - priča nam Bevenja.

Prvi tim je tu i kreće nazad, ali Bevenji ostavlja zamućenje, te je prinuđen da pliva kroz mutni deo. Međutim, vidljivost opet postaje dobra i naš sagovornik shvata da pliva po desnom boku broda.

- Mozak mi radi grozničavo i skuplja podatke o tome gde se nalazim i u nadi da su kadrovi mirni i dobri. U ovoj fazi pored samog snimanja najstresnije je obezbediti povratak na "upline" jer tu visi dovoljan broj boca u slučaju da ribrider zataji. Dolazim do nečega što sad shvatam da je pramac. Nalazim se na 125 metara dubine. Pramac je zaboden u dno. Vidim da je u obliku rampe - objašnjava Bevenja.

U tom trenutku, on shvata i šta je tačno to što je u ovoj ekspediciji pronašao.

- Počinjem da shvatam da se radi o brodu tipa DTM, desantni tenkonosac minopolagač. Krećem nazad. U sredini vidim tovarni prostor. Opet dolazim do postolja sa Flakom. Ispred vidim komandni most i "sinjal". Aparat radi kako treba. Vreme 17. minut. Vreme dekompresije oko 2,5 sata. Počinjem dug i spor izron. Oko mene postaje svetlije. Zastanci postaju duži i adrenalin polako popušta. Sada sam već smiren i pregledavam materijal koji sam snimio. Na površinu izlazim posle 160 minuta. Umoran, ali srećan - kaže Bevenja dodajući kako je ovo "još jedan uspešan ekstremni zaron".

Na površini ga čekaju kolege, a kako objašnjava u tom momentu nisu svesni da ovo predstavlja najdublji zaron na hrvatskoj strani Jadrana uz pomoć autonomnih ronilačkih aparata.

- Jedva čekamo da stignemo na obalu, pogledamo snimak i pošaljemo ga prijatelju Zoranu Delibašiću, koji je ekspert za potonule objekte radi tačne identifikacije - kaže nam.

Novo otkriće već sledećeg dana

Sutradan, 9. oktobra, ponovo isplovljavaju. Objekat je ovoga puta na nešto manjoj dubini, na 115 metara. Idu dva tima po dva ronioca, ali ovoga puta rone zajedno, ali "sinjal" maši lokaciju.

- Dole na 115 metara nema ništa. Delimo se u strelce i polazimo u potragu. Čujem dozivanje. Ronilac sa moje desne strane mi daje znak lampom. Video je nešto. Dolazimo do niskog profila olupine. Tim radi kao švajcarski sat. Ja sa rasvetljivačem ronim po olupini, a drugi tim dovlači sinjal do olupine i obezbeđuje nam "odstupnicu". Vidim krilo, pa motor pa stajni trap. Prelazimo celu olupinu. Leži na "leđima". Četiri motora, stajni trap, boce za kiseonik. Nije mi trebalo dugo da shvatim da se radi o američkom bombarderu B24 iz Drugog svetskog rata. Dekompresija prolazi sporo, ali bez incidenata. Svi zdravo izranjamo.

- Osećaj je pomešan. Otkrili smo nešto novo. Avion... ali nažalost ne ono što smo tražili. Ipak, ne treba biti neskroman, a i ovo nam daje priliku za nove avanture - kaže nam Bevenja.

Naš sagovornik nam je ispričao i u kakvom su stanju olupine koje su pronašli. Za vojni brod kaže da je stanje u skladu sa vremenom koje je proveo pod vodom, što je više od 45 godina.

- DTM leži ucelo u jednom komadu i kao da plovi. Uvek je divno roniti na takvoj olupini. Njegovo stanje je odgovarajuće datumu potonuća, 1976. godini i materijalu od koga je sačinjen, a to je čelik. Prekriven je mrežama što svedoči o kačenju ribarskih koča - objašnjava.

Za avion, pak, Bevenja kaže da baš i nije u dobrom stanju.

- Avion je u lošem stanju. Leži na leđima. Za njih je karakteristično da se elise otkinu ukoliko prilikom pada na vodu motori rade i da kroz otvor za bombe uđe velika količina vode i da pritisak otkine rep koji se nalazi verovatno negde nekih 100-200 metara dalje.

Kakva priča se krije iza potonulih olupina?

Pomorska tragedija u kojoj je vojni brod JNA, DTM 223 potonuo dogodila se 16. decembra 1976. godine, ali kako nam Bevenja otkriva, ona nije zabeležena.

- Desila se u vreme hladnog rata i pred Dan Armije koji se obeležava 22. decembra. Iz tog razloga potonuće u arhivi JNA je pod oznakom "Strogo pov." i stoga niko u široj javnosti ne zna za ovaj gubitak. Brod je bio pun bojeve municije za bojevo gađanje koje je trebalo da izvede u narednim danima. Isplovio je iz Šibenika ka Visu po lepom decembarskom vremenu. Međutim, već u visini Rogoznice je počeo da se bori sa talasima. Konstruisan za more od 3 Bofora sa ravnim dnom radi desantnih iskrcavanja, nije bio dorastao moru od 5. Počeo je da prima vodu preko pramca, teret je skliznuo na jednu stranu. Bio je pun cementa i drugog građevinskog materijala koji je trebalo da istovari na Visu. Kaljužne pumpe su se zapušile usled rastvorenog cementa i materijala i brod je počeo da se puni.

Bevenja nam objašnjava kako je u pitanju plovilo "domaće proizvodnje" koje je proizvedeno u Riječkom brodogradilistu po nacrtima nemačkih DTMova. Bio je dug 49,8 metara i širine 9 metara. Imao je 3 motora po 191KW. Ovi brodovi su, kako nam kaže "bili tovarne mazge JNA" i često su se koristili.

Posadu je sačinjavalo 24 mornara i 4 oficira. Od naoružanja su imali 20 milimetara četvorocevni top Flak 38 i još jedan top na krmi. Mogao je da nosi i polaže veliki broj mina.

- Američki bombarder je jedan u nizu aviona koji se srušio oko Visa. Vis je bio alternativni saveznički aerodrom u Drugom svetskom ratu. Mnogi su oštećeni pali oko Visa u vodu nesposobni da se domognu piste spasa. Oko Visa su poznata dva B24, jedan na 40 metara i često ga turisti (ronioci) posećuju. Drugi je na 92 metara dubine i ovaj treći na 115 metara.

Za kraj, pitali smo našeg sagovornika da nam kaže da li je ovaj izuzetno dubok zaron zahtevao dodatne pripreme, ali i kako se uopšte pripremaju kada idu u ovakve poduhvate.

- Ovakvi zaroni se sprovode od strane najveštijih i najiskusnijih takozvanih tehničkih ronilaca. Iziskuju dugogodišnju edukaciju kao i posebnu opremu. Naš tim roni bukvalno tokom cele godine redovno. Na ovaj način se utvrđuju veštine. Ronjenje fizički spada u težak rad. Kako samim ronjenjem ne stičete kondiciju, nju morate doneti sa sobom upražnjavajući druge sportove za izgradnju kondicije, kao sto su trčanje, biciklizam, plivanje, a zbog teške opreme i tegovi su povremeno dobar rekvizit za trening. Ono sto je značajno je da danas kod nas u klubu imamo obuku za tehničke ronioce što celu stvar čini jednostavnijom i donekle jeftinijom. Ali i pored toga ovakve zarone radi elita tehničkog ronjenja - zaključuje naš sagovornik.

(Telegraf.rs)