Bivši nastavnik Gorana koji je poginuo u nesreći koju je izazvao ministar otkrio: "Sećam se šta mi je rekao"

Foto: Facebook

Beli lampion u znak tuge, boli, ali i sećanja na tragično preminulog Gorana Šarića gori pokraj puta na izlazu iz Vinkovaca, gde je u subotu oko 6,15 sati okončan život ovog 40-godišnjeg supruga i oca dve maloletne devojčice iz Privlake. Samo 15-ak kilometara dalje od mesta ove tragedije, koju je izazvao sada već bivši ministar obrane Mario Banožić, koji se još uvek nalazi u jedinici intenzivnog lečenja KBC-a Osijek s teškim telesnim povredama, u Privlaci tuga i neverica zbog još jednog izgubljenog mladog života, piše Jutarnji.hr. 

U kratkom vremenskom roku ovo je mesto unazad nekoliko meseci u saobraćajnim i drugim nesrećama ostalo bez četvorice svojih mladih ili mlađih žitelja. Stoga je i jasno zašto je u Privlaci teško naći sagovornike na još jednu bolnu tačku. Puno je sveta u nedelju oko 11 sati izašlo iz mesne župne crkve sv. Martina, kojega su trebali u subotu svečano obeležiti i proslaviti, ali je Goranova pogibija utihnula slavljeničko raspoloženje. Ljudi su uglavnom ćutke odlazili svako na svoju stranu, tek su poneki uspeli procediti kako je velika žalost među njima. Ni župnik nije bio raspoložen za razgovor s novinarima.

No zato je Marko Vidović, penzionisani nastavnik fizike i hemije u mesnoj osnovnoj školi odlučio malo otvoriti dušu i reći koju lepu reč o Goranu, dati njegovom imenu i prezimenu počast kroz njegove vrline koje za života iskazivao svima oko sebe.

- Uvek kada neko mlad ode svi govorimo kako je bio dobar, ali Goran je stvarno bio takav. Uljudan, pristojan i vredan čovek, kojeg poznajem još od detinjstva, jer sam mu predavao hemiju, fiziku, prvu pomoć i obranu i zaštitu, a bio sam mu i trener u našoj rukometnoj sekciji. Nikada nisam čuo nikoga ko je na njega imao bilo kakvu primedbu, a uvek se isticao odgovornim društvenim ponašanjem. Kada nas je letos poharalo nevreme i kada su nam kuće ostale bez krovova, on je išao redom i uz svoj posao od kojeg je živeo dodatno i pomagao ljudima da se saniraju posledice nevremena - kazao je Vidović o svom bivšem učeniku i sugrađaninu.

- Sećam se da je još u osnovnoj školi govorio kako će ići na neki zanat. Bio je dobar, vrlo dobar učenik i uvek je pričao da će završiti za nekog majstora. Bio je, inače, dobar rukometaš, iako je bio dešnjak ja sam ga koristio na desnom krilu, gde se isticao svojim izvijanjem i ubojitošću, pa sam mu govorio da bi trebao otići u neki ozbiljniji klub trenirati, da ima perspektivu, ali on mi je rekao da se od rukometa ne može živeti i da mora završiti neku tehničku školu. Tako je i bilo. Svi ga znamo kao cenjenog i poštenog majstora. Znam da je jedno vreme bio i u Nemačkoj. Što reći, celo selo je u šoku, zovemo jedni druge i kukamo međusobno, jer je ovo već četvrti izgubljeni mladi život u kratkom razdoblju. Velika je to tuga - naglasio je sagovornik, kojem nije jasno kako je i zašto došlo do te nesreće.

Kaže da je u subotu ujutru ustao pre 6 sati i bio je vani. Bilo je maglovito, ali kaže da to nije bila neka osobito gusta, već retka magla. No to je bilo u selu. Nesreća se dogodila na otvorenom putu, gde magla uvek bude gušća i jača. Bilo kako bilo, jedan je mladi život ugašen, jedna je porodica ostala bez važnog i voljenog člana, potpornog stuba, devojčice i supruga su ostale bez oca i muža kojega su obožavale, kao i on njih.

(Telegraf.rs/Jutarnji.hr)