Sonja je obešena uz "Za dom spremni": Visila na vešalima nasred ulice, svirepo je mučili

Na današnji dan, 18. jula 1944. godine, Split je izgubio jednu od svojih najplemenitijih građanki. U pitanju je Sonja Bučan.

Mlada majka, intelektualka i antifašistkinja, stradala je u 23. godini života od ustaške ruke. Njeno mučeništvo, hrabrost i tragična smrt ostali su duboko urezani u kolektivnom sećanju grada.

Preporučujemo

Tim povodom oglasio se splitski SDP-ovac Damir Barbir, koji je podelio potresan zapis iz dnevnika Vladimira Bege - svedočanstvo o životu i smrti ove mlade žene.

U nastavku prenosimo tekst u celosti:

S O N J A
24. avgust 1944.

Noćas su ustaški krvnici izvršili strašan zločin. Obesili su tri partizana i našu dragu rođaku Sonju, mladu majku i najidealniju ženu na svetu.

Imala je samo tri godine kada je pre dvadeset godina stanovala u sadašnjoj našoj kući. Divno dete, plavušica sa zlatnim uvojcima, razveseljavala je svojom životnom radošću roditelje i svu okolinu. Tada sam bio tek veren. Zvao sam je Sonjica i donosio joj bombone, a ona me radosno dočekivala vičući: "Bigica, Bigica". I oženio sam se zbog nje. Ko ne bi poželeo da mu se rađaju tako lepa deca - i zaista, sva moja tri sina u detinjstvu su ličila na malu Sonju.

Kasnije je ona otišla u Zagreb kod svog dede Janka Perića, koji ju je vaspitavao u hrišćanskoj skromnosti, i nakon što je završila muzički konzervatorijum, postala je učiteljica muzike. Divno je svirala violinu i podučavala svoje drugarice. Kada se zaljubila u školskog druga Bučana i udala za njega, dosegla je svu sreću koju joj je život mogao dati - rodila mu je sina, malog Dana.

Dete se nije ni odbilo od majčine dojke kada je njen muž, pod ustaškim terorom, morao da pobegne u partizane. Roditelji su joj ostali na Hvaru, deda u Zagrebu, a ona je sama, s detetom i svekrvom, ostala u Splitu. Ipak, sa velikim optimizmom junački je podnosila sve životne teškoće. Stanovala je na Bačvicama, gde su bombe najljuće padale, čak i po njenoj kući, dok se ona mirno šetala s dečjim kolicima ili žurila na posao, jer se izdržavala dajući časove muzike. Bila je uverena da njoj ne može ništa da se dogodi - jednostavno zato što te bombe nisu bile namenjene njoj.

Oduševljavala se partizanskom ideologijom, uverena da je konačno pronašla ostvarenje Hristove nauke, i dok se svake večeri s detetom molila Bogu, bila je srećna što se njen muž i brat bore za slobodu i jednakost svih ljudi na svetu. U mesnoj organizaciji antifašističkih žena neumorno je radila i oduševljavala svoje drugarice za partizanski pokret. Bez taštine i brige za sebe oblačila se u najskromniju odeću, često nosila naočare i zanemarivala svoj izgled, nije se šminkala, a fizičku lepotu te mlade, obrazovane žene - intelektualke - retko ko je primećivao. Naučila je više jezika, ali je malo govorila, a mnogo radila.

Kako je bila naivna, izgleda da je nasela nekim ustaškim špijunima koji su joj se predstavili kao partizani. Neko zloban prokazao je Sonju ustaškim krvnicima. Uhapsili su je na ulici i odmah odvojili od sveta, onemogućivši joj svaku vezu s nama. Mučili su je u zatvoru. Ko zna s kolikom mržnjom i divljaštvom su prema njoj postupali ustaški krvnici, posebno njihov pomahnitali šef Radež, fratarski, polupismeni gojenac, opterećen bosanskim predrasudama o inferiornosti žena. Nabasao je na intelektualku koja je, i po obrazovanju i po srcu, bila daleko superiornija od njega, muškarca.

Kada su partizani ubili na ulici njenog mučitelja, nekog strašnog jamara, detektiva, redarstvene vlasti su iste noći, za odmazdu, obesile našu dragu Sonju i još trojicu partizana. Dovukli su ih noću, kao lešinari, u Bihaćku ulicu i obesili na električne stubove, ili već mrtve, nakon što su ih u zatvoru dotukli. Sonji su ukrali zlatni burmu i još neke stvari, a kada su vratili posteljinu, njen jastuk je bio pun zgrušane krvi.

Foto-ilustracija: Profimedia

Tako je naša mala Sonja, u 23. godini života, mučenički ispustila svoju plemenitu dušu. Gledajući je obešenu na stubu, sa spuštenim rukama i krvavim prstima bez noktiju - koje su joj krvnici počupali - sa poluotvorenim očima i ustima, i dobro nategnutim vratom, glave nagnute kao da u ekstazi svira violinu, čudio sam se izrazu njenog lica. Kao da je u tom poslednjem času želela da izrazi svu dobrotu svoje duše i mladalačku lepotu blagim, pobedničkim osmehom.

Da li joj je neko, za utehu, pre smrti šapnuo da je baš tog dana oslobođen Pariz i da je Rumunija kapitulirala i okrenula oružje protiv zajedničkog neprijatelja? Ili je snaga plemenitih duša jača od smrti, kad ni najstrašnije fizičke muke ne mogu izbrisati odraz unutrašnje lepote s lica? U svakom slučaju, u tome mora biti neka iskra besmrtnosti. Poklonio sam se toj lepoti i, otkrivene glave, gledao obešenu moju malu Sonju sa zlatnim uvojcima.

"Bože, kako je lepa ova mlada majka", uzdisala je pored mene neka starija žena, "i da li je moguće da je svet toliko ogrezao u zlu da su nju obesili"?

Tada su prišli radnici i počeli da skidaju tela s vešala, a ja sam prišao grobaru i tiho ga zamolio da u mojoj grobnici sahrani Sonjino telo. Ali me je on odgovorio, jer bi ustaše mogle da se svete i meni i njemu. Obećao je da će je u drvenom sanduku sačuvati na sigurnom mestu i predati je roditeljima nakon završetka rata.

U istoj ulici, koju sada nazivam Sonjinom ulicom, visila su još tri mlada partizana, sa strašno nabreklim žilama na rukama. Obeseni su orači i kopači - sputana je njihova ogromna snaga. Koje su to mračne sile koje sprečavaju napredak čovečanstva?

Izdajnici i fariseji. Oni su se istog dana zaprepastili svojim zločinom, pa su naredili da se tela skinu, iako je naređeno da vise četiri dana. Tog dana su verovatno saznali za katastrofalne poraze Nemaca na svim frontovima, pa su, kao Pilat, počeli da peru ruke, isto kao i Italijani, ali tek posle izvršenog zločina.

Iza zloglasnog šefa policije Radeža stoje moralni i faktički krivci, stoje oni koji su takvog šefa doveli u Split, oni čijom je moralnom podrškom uspostavljen odvratni ustaški režim, naši klerikalci i tobožnji propovednici Hristove nauke, zbog koje je Sonja i obesena.

Tužno je što se Hristova načela već dvadeset vekova propovedaju, a ljudi se nisu oplemenili, naprotiv, postali su još krvoločniji. Kao da to propovedanje nema nikakvu vaspitnu svrhu, već jedini cilj, da ugoji i održi na vlasti i u blagostanju tolike parazite kroz vekove.

Za nas je još tužnije to što se, kao i obično, nije ni tražilo krivce, već je namerno izvršena odmazda nad nevinim članovima sopstvenog naroda. Takav zločin nije počinio ni Hitler - taj demon odmazde - nad sopstvenim narodom kada su njegovi oficiri pokušali atentat na njega. Barem je, pro forme, tražio krivce. Time su ustaše i njihovi moralni pomagači najbolje pokazali da su samo produžena krvava ruka okupatora, koji svesno sprovodi masovne pokolje u okupiranim zemljama, s ciljem istrebljenja.

Još su i javnim proglasom objavili da će ubuduće, za svakog ubijenog običnog ustašu, obesiti dvadeset građana, a za svakog oficira pedeset.

(Telegraf.rs)