Ova mapa Jugoslavije je izazvala buru na mrežama: Evo gde je bilo najviše nepismenog stanovništva 1930-ih

Karta pismenosti iz 1931. ponovo kruži društvenim mrežama, a izgleda dramatično - velika crvena polja na istoku i jugu, svetlija i čistija severozapadna Gornja Hrvatska/Slovenija. Vizuelno je poruka jasna - postoje velike razlike u obrazovanju. Ali karta nije samo estetski dokaz razlika, ona je statistički trenutak koji govori o višestoljetnim efektima politike, religije, jezika, terena i siromaštva.

Karta koja je objavljena koristi podatke službenog popisa iz 1931. i jasno pokazuje regionalne razlike: najviši nivo pismenosti imale su slovenačke i delimično hrvatske oblasti (severozapad i primorski/urbani centri), dok su velike tamne površine (Bosna, veliki delovi Vardarske/Makedonije i Kosovo, neki delovi Crne Gore i severnog Albanskog praga u Zetskoj/Vrbaskoj banovini) imale veoma visoke stope nepismenosti. To nisu spekulacije - to su rezultati popisnih tabela iz 1931. (detaljni učinci po banovinama i srezovima nalaze se u službenim izvorima), piše Dnevno.

Preporučujemo

Popis iz 1931. merio je pismenost prema rubrici koja uključuje kategorije poput "čita i piše" i "samo čita" - dakle radi se o samoprijavljenoj sposobnosti čitanja i pisanja običnog teksta (standardna popisna definicija). To znači da statistika ne meri kvalitet obrazovanja, već osnovnu funkcionalnu sposobnost čitanja i pisanja u trenutku popisa. Pri tumačenju karte ovo treba imati u vidu: pismenost ≠ završen razred škole; pismenost je prag (mogla je postojati i delimična pismenost).

Slovenija i severna Hrvatska (žarište pismenosti): te oblasti bile su u većoj meri pod institucionalnim uticajem habsburške/aus­tro-ugarske tradicije školstva, koja je u mnogim krajevima uvela obavezno osnovno školovanje znatno ranije nego na jugoistoku. Rezultat: veća pokrivenost školama, jača mreža učitelja i znatno viši procenat onih koji su "čitali i pisali" već početkom 20. veka.

Vojvodina i niz urbanih jezgara (džepovi pismenosti): u Banatu, Bačkoj i Sremu (delovi nekadašnje austrijske/habsburške uprave) vidljiv je viši nivo pismenosti - opet povezan s dužim periodom modernih javnih škola i urbanizacijom. Treba istaći da se na karti vide "ostrva" svetlije boje u tim zonama.

Područja izrazite nepismenosti

Bosna, Hercegovina, Kosovo, Makedonija, mnogi ruralni delovi Crne Gore i istočne Srbije su područja gde su stope nepismenosti bile najviše. Razlozi: slaba mreža javnih škola u mnogim selima, teški tereni, opšte siromaštvo, tradicionalne rodne uloge (visoka nepismenost među ženama) i - veoma važno - različito obrazovno nasleđe (verske škole, druga pisma i jezički obrasci). Kao primer: popis i savremeni izveštaji navode veoma visoke stope nepismenosti među ženama u Bosni (u nekim izveštajima i preko 80 % za određene zone).

"Krivica Osmanlija", koliko taj argument drži vodu?

Na Redditu i društvenim mrežama često se može pročitati uprošćena priča: "Zato što su stolećima bili pod Osmanlijama, ti krajevi su nepismeni." U tome naravno ima istine, iako u stvarnosti postoje nijanse. Osmanska uprava imala je svoj set obrazovnih institucija (mešihat, medrese, verske škole, kadijski sudovi koji su održavali pismenost u arapskom/arebici i turskom jeziku u urbanim centrima), ali činjenica je da je moderni, sekularni i masovni javni školski sistem (osnovne škole na lokalnom jeziku, državna mreža učitelja, kurikulumi) u velikom delu Balkana intenzivnije razvijan pod uticajem i pritiskom evropskih uprava, pre svega tamo gde je Habsburška monarhija imala snažniju upravnu prisutnost.

Habsburška tradicija držala je školu kao važan instrument upravljanja i modernizacije (edukacione reforme od 18. veka, obavezna osnovna škola u mnogim delovima carstva, izgradnja mreže učilišta u 19. veku). U praksi, to znači: duži period sistematskog školovanja, više učitelja, više gradova s gimnazijama i većim stopama pismenosti po generacijama. Na tim temeljima razvila se i hrvatska školska infrastruktura (u gradovima i mnogim srezovima), pa je u periodu između dva svetska rata nivo pismenosti u delovima Hrvatske bio značajno viši od proseka Kraljevine. To se vidi i u popisnim tabelama iz 1931. i u komparativnim istorijskim radovima koji prate efekat habsburške obrazovne politike na prostorima carstva.

Iz popisnih dokumenata 1931. jasno se vidi da su Bosna i Hercegovina te veliki deo Vardarske banovine imali alarmantno velike udele nepismenih (u nekim srezovima i preko 60–70 % nepismenih, posebno među ženama i u izolovanim selima). To potvrđuju analize i studije posleratnih izvora koje citiraju popis 1931. kao polaznu tačku za kasnije opismenjavanje.

Hrvatska (Savska/Primorska područja) po popisu bila je značajno pismenija od proseka kraljevine; urbaniji i habsburški delovi imali su mnogo veću pokrivenost osnovnim obrazovanjem.

"Pogledajte samo na šta liči Hrvatska, a na šta BiH i Srbija"

O ovoj karti pokrenula se i velika rasprava na Redditu. Mnogi primećuju da je Austrija u relativno kratkom vremenu donela veći napredak nego Osmanlije kroz stoleća, ističući ulaganja u obrazovanje i institucije.

"Veći napredak je donela AU u malo vremena nego Osmanlije kroz sva stoleća. Jednostavno su više ulagali u obrazovanje i druge institucije." S druge strane, Osmanlije se opisuju kao okupatori čija je vlast donela smrt, uništavanje i pljačku: "Turci su okupatori. Nije to bila neka sveta misija, nego smrt, uništavanje, pljačka, kao i kod svakog drugog okupatora i agresora."

Komentatori naglašavaju zaostalost društva pod Osmanlijama: “Ne samo da su bili nepismeni, nego je sve bilo zaostalo. Infrastruktura, industrija, nauka. Do dolaska AU putevi su jedva bili za konja, kamoli za kočije. 400 godina se nije pomaklo s mesta osim par gradova koji su bili striktno za gospodare Osmanlije. Proučavajući deftere shvatio sam da za neka sela popisivači nisu ni znali jer nije bilo puteva do njih. Ovo što govore kako su svi znali arabicu možete okačiti mačku o rep, jer da je zaista tako bilo postojala bi narodna književnost i literatura na tom pismu.”

Ističe se i širi kontekst osmanske vlasti: “Nije Osmansko carstvo samo unazadilo Balkan, već i Malu Aziju, Kavkaz i posebno Bliski Istok. Veoma slični problemi. Bolesno izopačeno carstvo koje je predugo trajalo i ništa jebeno nije ostavilo kao neku korisnu zaostavštinu.”

Neki komentatori porede različite okupacije na vlastitom primeru: “Osmanlije su jedini razlog za ovo. Ja sam sa juga Srbije gde su Turci ostali duže nego u Vojvodini. Bio sam u par mesta u Vojvodini i kada uporedim sa gradom gde sam rođen, osećao sam se kao da sam iz sirotinjskog dela otišao u zemlju Evropske unije (to je bio Novi Sad). Nije dobro biti pod okupacijom, ali su neki okupatori bolji od drugih. Osmanlije su nam krali decu i unakazili su nam sve što imamo, dok su Austrijanci/Mađari gradili prelepe gradove, univerzitete ne samo kod nas na Balkanu već i u mestima drugih naroda koje su porobili.”

Zaključak mnogih je da karta pismenosti ilustruje razliku između različitih okupatora: “Apsolutno. Ta karta najbolje prikazuje kako svi okupatori nisu isti: AU je dovodila do napretka, a Osmanlije do apsolutnog nazadovanja, tj. stagnacije društva na ovim prostorima.” Dovoljno je, kako dodaju, pogledati stanje u različitim zemljama: “Dovoljno je videti na šta je ličila i na šta liči Slovenija i Hrvatska… a na šta BiH, Srbija, CG, Makedonija i tako redom i ne treba dalje raspravljati ni o čemu.”

(Telegraf.rs)