Ljubavno pismo iz 1986. nađeno na Mostu slobode, poslao ga vojnik iz Beograda: Reči su divne, traži se vlasnik

Ima ona stara dečija pesmica: "Pliva patka preko Save, nosi pismo na vrh' glave, u tom pismu piše ne volim te više...", a jedna čitateljka 24sata.hr je zaista pismo i našla - na mostu preko Save u Zagrebu. Ne bilo kakvo pismo, već pismo datirano 19. jula 1986. godine, koje je neki vojnik svojoj dragoj pisao u jedan sat iza ponoći. Do buđenja u kasarni, piše joj, ostala su samo četiri sata... Divno ljubavno pismo vlasnici je, ili vlasniku, odlepršalo na zagrebačkom Mostu slobode, gde ga je, bez koverte - samo list papira obostrano ispisan - Zagrepčanka pronašla u četvrtak ujutro.

"Malo moje ludo, lepo, ma moja pametna mala cura, ja, ja te puno, puno volim...Brojim dane i čekam kad ću te ponovo videti..." piše vojnik na sad već požutelom papiru, svojoj devojci, studentkinji koja, saznaje se iz pisma, uči za završne ispite. Iz potpisa se ne razaznaje njegovo ime, niti je devojku nazvao imenom, jedini podatak koji se može pročitati jeste da joj, moguće, piše iz vojske u Beogradu.

Preporučujemo

Zagrepčanka je pismo pronašla na putu do posla, pešice je prelazila Most slobode. Donela ga je u kancelariju, kako je ispričala njena koleginica.

"Koleginica je išla na posao, i prošla pored pisma, prvo se samo kratko sagnula prema njemu, videla datum i prvu rečenicu te nastavila dalje hodati. Nakon par koraka je rekla sebi: hej, pa ovo ne može ostati tamo, i vratila se. Uzela je pismo, krenula da čita i oduševila se! Oduševila sam se i ja kad ga je donela u kancelariju, i zajedno smo zaključile javiti portalu 24sata za ovaj pronalazak - vlasnici ili vlasniku ovo je možda jako važna uspomena, i volele bismo da mu se, ili njoj, pismo vrati..", govori za 24sata.hr koleginica žene koja je pismo pronašla.

Foto: Ustupljene slike

One same ne žele u javnost, vele, nismo važne mi nego pronalazak.

"Dosta sam mlađa od pisma, sama ih zato nikad nisam slala niti primala, zato mi je ovo jako romantično. Ne sumnjam da je pismo nekome emocionalno jako vredno", kaže Zagrepčanka.

Vlasnik ili vlasnica mogu se javiti u redakciju 24sata da ga, ili nju, povežu s devojkama kod kojih je pismo.

Ono što se iz njega da iščitati, jeste da je mladić u vojsci, nekadašnjoj JNA, očigledno daleko od kuće, kako je to u Jugoslaviji bio običaj - daleko od kuće, ali ne i daleko od srca. Tad nije bilo drugog načina komuniciranja vojnika, osim pismima. Telefonirati s govornice se u kasarnama baš i nije moglo, tek kasnije, a mobilnih i interneta nije bilo ni u povojima. Pogotovo nije bilo veštačke inteligencije da sroči ovako lepo, iskreno i zaljubljeno pismo. Mladić je, vidi se, jedino malo ljut na oca svoje devojke, na "starog", jer je nije pustio van s njim.

"Sad puno uči i položi to siće što ti je ostalo. Bilo bi dobro kad bi uspela dokosuriti taj faks na vreme pa da odemo mirni, bez obaveza...", piše vojnik - lepo, pismeno, zaljubljeno...

Mladima je danas teško zamiliti da su pisma ponekad bila jedini način komunikacije u vezama, i da se na odgovor dugo čekalo - nedelju, dva i više, u zavisnosti od toga odakle je stizalo. Bili smo, nema sumnje, mirniji i strpljiviji, a pisma koja čuvamo svedoče o nekim isto takvim, mirnijim vremenima, kad je čekanje i iščekivanje bilo tako slatko... Samo je ljubav ostala ista.

(Telegraf.rs/Foto: 24sata.hr)