Dare kao dečak preživeo nesreću kakvu SFRJ nije videla: "Priroda nam poručila da će biti nešto loše, ali..."

Na Triglavu se 29. jula 1972. godine dogodila jedna od najtežih planinarskih nesreća u Jugoslaviji. Grom je udario u grupu mladih planinara, petoro ih je poginulo. Tada 13-godišnji Dare Vidic je preživeo, ali je izgubio najboljeg prijatelja. Udarci sudbine tu se nisu završili - morao je da se oprosti i od svog sina koji je umro kao beba, i od prve supruge...

Dare je, nakon svih tragedija koje su ga zadesile, svoj život i put oporavka ogolio u knjizi "Strela z jasnega", koju je potpisao zajedno sa drugom suprugom Bibom Jamnik Vidic, prenosi 24ur.

Preporučujemo

Dare Vidic je imao samo 13 godina kada je na Malom Triglavu bio učesnik jedne od najtežih planinarskih nesreća. Gromovi su udarali u mlade planinare, petoro ih je poginulo. Među njima i Daretov najbolji prijatelj Roman, koji je imao 14 godina. Dare je preživeo bez telesnih povreda, ali emocionalno ranjen.

Udari sudbine tu se nisu završili. Godine 1991. u kolevci je pronašao mrtvog svog četvoromesečnog sinčića Luku, a zatim je došla i bolest koja mu je na kraju uzela prvu suprugu Rezku...

Uspomene koje je dugo pokušavao da potisne, suočavanje sa traumama i korake do ozdravljenja sakupio je u knjizi "Strela z jasnega: krivda preživelega in pot odrešitve". Dare je pripovedao, a njegova druga supruga, novinarka Biba Jamnik Vidic, zapisivala.

"Isprva mi je bilo neprijatno", priznaje danas 67-godišnji Dare Vidic za 24ur, ali odmah dodaje: "Danas znam da je to bila jedna od boljih terapija."

"Već unapred sam znala da to neće biti jednostavno. Ipak je to veoma veoma tragična priča. Osim toga, slušaš svog partnera dok ti govori stvari koje nikada nikome nije rekao", potvrđuje i Biba Jamnik Vidic da zadatak koji su preuzeli nije bio lak.

Počeli su - od početka. Od detinjstva. Daretovo je bilo bezbrižno. Odrastao je na selu, sa prijateljima i voljenom porodicom, bio je nadaren, vredan, imao je puno slobode. Njegov život bi verovatno bio sasvim drugačiji da nije bilo kobnog pohoda na Triglav i trauma koje su ga godinama pritiskale. I o tome se može čitati u knjizi.

"Želela sam da čitaoci upoznaju Dareta kao dečaka sa srećnim detinjstvom, koji bi, da tragedija nije zarezala u njegov život, izrastao u drugačijeg čoveka", piše njegova životna saputnica u knjizi. Time, bez suvišnih reči, daje do znanja da tragedija kakva se dogodila Daretu na Triglavu čoveku saseče krila i život mu prebaci na druge šine.

Kobni pohod na Triglav

Bio je letnji raspust, Dare je završio sedmi razred, kada se krajem jula 1972. sa grupom prijatelja iz rodne Zgornje i Srednje Dobrave kod Krope na Gorenjskoj uputio na Triglav. Inicijatorka ideje i vođa grupe bila je 24-godišnja Ljudmila Vidic, ostali su bili mlađi, uzrasta od 13 do 19 godina. Skupilo ih se ukupno deset - devetorici iz Dobrave pridružila se još i Engleskinja, prijateljica Daretove sestre Slavice.

Prvi dan su prespavali na Kredarici, a kada su narednog jutra krenuli prema vrhu, seća se, vazduh je bio naelektrisan, sve je brujalo.

"Tada nismo prepoznali opasnost. Priroda nam je tom statičkom elektrikom poručivala da će nešto biti loše", priča Dare.

Oluja se pojavila iznenada i uhvatila ih je na Malom Triglavu, na putu naniže.

"Krenuo je da duva jak vetar, smračilo se, počela je da pada susnežica, spustila se gusta magla. Naglo je zahladilo. Crni oblak bio je odjednom tik iznad nas. Oko devet ili malo kasnije iz oblaka su počeli da sevaju gromovi. Počeo je sudnji dan. Nada mi je godinama kasnije rekla da su gromovi izgledali kao vatrene zmije koje su sevaju levo i desno po grebenu. Više se ništa nije videlo. Prožela me je jeza, obuzeo me osećaj smrtnog straha. Spustio sam sajlu, jer je čujno pucketala. Celo telo mi je govorilo da je ni po koju cenu ne smem dodirnuti", piše u knjizi.

"Udar groma ga je podigao u vazduh, poleteo je i pao na lice, tik iznad ponora severne stene. Pokušali smo da ga pomerimo dalje od ponora, kada je ponovo puklo. Podiglo je u vazduh i mene, i Draga, i mladića čije ime tada nisam znao. Rečima se ne može opisati šta mi se tada dogodilo. Bio je to nezemaljski osećaj. Bio sam u vazduhu i gledao sam jednog od mladića koji je ležao na zemlji. Zatim me je prekrila tama", piše u Daretovoj knjizi.

Dare kaže da je imao sreće, da mu je sudbina tada dala jake karte. Preživeo je. Poziv njegove sestre ga je - bukvalno - povukao sa ivice ponora, a desetine godina je trebalo da se izvuče i iz ponora emocionalnih muka.

"Kada sam imao 13 godina, na Triglavu sam izgubio svoje detinjstvo i deo sebe", sažima u dokumentarnom filmu "Triglav: pot odrešitve", koji je donekle bio povod za nastanak knjige. Film će premijerno biti prikazan u februaru na Festivalu gorniškega filma.

U nesreći na Triglavu, koja se dogodila 29. jula 1972, poginuli su:

Roman Avguštin, 14 godina, Dobrava,

Marjan Rakovec, 17 godina, Dobrava,

Jože Ješe, 19 godina, Dobrava,

Janez Krč, 16 godina, Kranj,

Janez Žumer, 27 godina, Bled.

Dare je bio jedan od samo trojice povređenih koji su mogli da potrče sa mesta nesreće prema Kredarici. Na sigurno i po pomoć.

"Nešto, neko, nam je pomogao da se vratimo"

"To je bio u nama takav naboj adrenalina, želja za preživljavanjem, nagon, mogu reći životinjski nagon, nešto iz praistorije. U suštini, bežao si prema životu, nizbrdo, ali si bežao niz mokre stene. Sajle su još brujale, nisam se usudio da se uhvatim ni za jednu", seća se, u razgovoru sa novinarkom 24ur.com Danijelom Levpušček, opasnog spuštanja po klizavom stenju, uveren da je neko bdio nad njima.

"Nešto, neko nam je pomogao da se vratimo", govori Dare.

Preživeli su, ali osećaj krivice već im se uvlačio pod kožu.

"Zaista neizbrisiv pečat, sećanje, meni je bilo sedenje na ulaznim vratima na Kredarici, pored prozora, sa kojeg su visile karirane crveno-bele zavese, i kako gledam prema Malom Triglavu, ne shvatajući šta se događa, kako, zašto, šta nam se desilo. Pored mene je sedela Nada i stalno ponavljala: zašto sam živa ja, zašto su oni mrtvi. Tamo se taj osećaj krivice preživelog u meni toliko usadio da i danas ponekad sebe uhvatim kako mislim: zašto?", govori.

"Sledeće čega se sećam jeste da su nas posadili za sto u uglu trpezarije. Tamo smo bili potpuno sami. Buljili smo ispred sebe, praznih i slomljenih pogleda. U mene se polako uvlačio osećaj krivice. Kao da je sva težina ovog sveta pala na mene. Nisam mogao da prihvatim da prijatelja, sa kojima smo samo nekoliko sati ranije zbijali šale, više nema. U srcu mi se tada nešto razletelo, deo mog srca se odvojio i zauvek ostao na planini. Misli i pitanja rojila su mi se u glavi kao pčele: 'Zašto sam ja ostao živ i telesno neozleđen, a moji prijatelji su mrtvi? Da li bi ostao živ da sam nekako mogao da im pomognem? Šta će reći njihovi roditelji? Hoće li me zamrzeti?" Loši osećaji su me prožimali i zato što sam bio srećan što sam živ." (odlomak iz knjige)

Dečak protiv oluje

Iako su ga poštedeli, gromovi su udarili u njegov život. Sećanja na nesreću zakopao je u podsvest, ali se i danas živo seća osećaja krivice koji ga je preplavio kada ga je otac poginulog prijatelja po povratku sa Triglava pitao gde je njegov sin. A zatim i u selima, nad kojima je smrt mladih ljudi pala kao senka. Kako pogledati u lice roditeljima koji su izgubili decu? Iz kuće dugo nije smeo da izađe, kaže, postao je stranac u sopstvenom selu.

"Odjednom je selo prekrila koprena tuge. O nesreći nikada nismo govorili. Ja sam skupio hrabrost da razgovaram sa ocem posle 52 godine. Prvi put. Pre toga nije išlo. Sa majkom nikada", objašnjava.

Čak ni sa sestrom nikada nisu započeli tu temu, iako su tragediju doživeli i preživeli zajedno. Bila su to druga vremena.

"Ja mislim da su ljudi tada bili uvereni da, ako o nečemu što je strašno ne govoriš, onda toga više nema", razmišlja Biba, koja sa mužem želi da kroz knjigu prenese i poruku da je razgovor lekovit i da treba potražiti pomoć.

Dare, tada još dete, pokušavao je sebi da pomogne. Sam, na polju, suočio se sa svojim najvećim strahom - gromovima.

"Meni je bilo fascinantno da jedno dete od četrnaest godina shvati da, ako ne uđe u svoj najveći strah, neće ga pobediti. Dakle, to unutrašnje znanje koje Dare očigledno nosi u sebi", priča Biba.

"Taj pra-strah od groma, to mi ljudi imamo u sebi, to su sile prirode koje su nerazumljive. Ja sam imao sreće. U sebi imam jedno vodstvo, jedan unutrašnji osjećaj, želju za životom. I otišao sam da bukvalno čekam oluju pod seoskim ambarom. Bilo me je strah, ali sam sebi rekao ne, neću potrčati nazad. Uhvatil sam se za ambar, nisam ga pustio. I onda je naišlo", dodaje Dare.

Od tada, kaže, "ne da me nije strah, imam poštovanje prema oluji, posmatram munje, ali daleko od toga da bih se ukočio ili da bi se u meni pokrenule neke traume".

Veoma mu znače reči iskusnog alpiniste Vikija Grošlja.

"Nisu napravili nikakvu grešku. To je bio zaista neočekivan događaj. Desilo se ujutru, a ne popodne, kad su gromovi mnogo češći." I još: "Ovu nesreću nije bilo moguće sprečiti. Bili su neiskusni, ali niko nije pomislio da će se to dogoditi ujutru."

Svi preživeli, kaže sagovornik 24ur, morali su da čuju te reči: "da nismo krivi, da smo bili samo u pogrešno vreme na pogrešnom mestu".

Dare poštuje prirodu, divi joj se i zna da je oslušne.

"Ako znaš da posmatraš prirodu, s vremenom znaš i da razumeš šta ti poručuje. Priroda nam uvek nešto poručuje i sada znam, poruka prirode na Malom Triglavu tada je bila: Sklonite se! Nažalost, nismo znali da je pročitamo, iako sam ja tada već slutio da nešto nije u redu", kaže Dare za 24ur.

Zato nije ni čudo da je vrlo brzo shvatio da će ga - rečima njegove supruge - upravo priroda ponovo sastaviti.

"Imali smo svoju šumu i još sam sa bakom kao dete hodao tamo. Meni je to bilo domaće okruženje, kao da ideš kući. Tamo mi je bilo drago, poznavao sam sve stazice, sve puteve. I uvek kada bih se vraćao kući ... jedan teret bi otpao", seća se Dare.

Priroda mu je bila uteha i isceliteljka i posle smrti deteta, a potom i supruge.

"Priroda ti pomaže da ne poludiš, da budeš približno funkcionalan. Ali ako hoćeš da izlečiš traumu, treba ti stručna pomoć, ne možeš to sam", naglašava Biba Jamnik Vidic dok on priča. "Treba ti sagovornik. Treba ti neko ko zna da te sasluša, ko zna da te usmeri."

I Dare je, uz njenu pomoć, više decenija nakon nesreće ipak potražio pomoć. "Moj put spasenja počeo je kada sam upoznao svoju sadašnju ženu Bibu. Ona je bila prva koja me je izvukla iz mog tvrdog oklopa - nekakvog štita pred svetom", zahvaljuje joj se u završetku zajedničke knjige. "Stiske i teškoće koje sam dotad rešavao samo povlačenjem u prirodu, počeo sam da učim da rešavam drugačije: razgovorima, terapijama i knjigom."

"Trebalo mi je 53 godine da progovorim, da otvorim Pandorinu kutiju. Tek sada, posle ovih razgovora, kada je knjiga izašla, shvatam da se deo mog puta tek počinje", razmišlja. Očekuje da će mu se, sada kada je knjiga među ljudima, javiti još neki svedok koji je na neki način bio uključen u tu tragediju. "Još uvek tražim trojicu pratilaca koji su mene, Nadu i Slavicu ispratili u dolinu Krma."

Pisanje, kao i snimanje filma, kažu Biba i Dare, promenili su ih.

"Postali smo strpljiviji jedno prema drugom. Dare ranije nije mnogo razgovarao, sada mnogo više pričamo. Postao je mnogo otvoreniji, mnogo samopouzdaniji, što primećuju i drugi", nabraja autorka. Njen muž joj potvrđuje: "Moja preobrazba, svi kažu da je vidljiva. I sam, kada se pogledam u ogledalo, vidim Dareta, ali moje oči sada sijaju."

(Telegraf.rs)