Životna ispovest Ramiza Halilovića: Imao je samo ruke i poštenje, ono što je postigao ne može se meriti novcem

Da stara vremena nisu uvek bila ni laka ni romantična, najbolje svedoči životna priča Ramiza Halilovića, osamdesetogodišnjaka čiji se život može ispričati kao tiha, ali snažna lekcija o radu, strpljenju i porodičnom dostojanstvu.

Njegovo detinjstvo, kako sam kaže, gotovo da i nije postojalo - jer se odmalena moralo raditi kako bi se preživelo, piše RTV Rožaje.

Rođen 1946. godine u selu Ibarac, Ramiz je odrastao u porodici u kojoj je bilo više gladnih usta nego sigurnih prihoda. Živelo se skromno, gotovo na ivici siromaštva. Njegov otac se snalazio kako je znao - trgovao je solju, nosio je u udaljena mesta, a zauzvrat donosio žito. Bio je to način preživljavanja u vremenima kada je i najosnovnije bilo luksuz.

Školu je pohađao do petog razreda. Dalje nije moglo - stoka je morala da se čuva, zemlja da se obrađuje. Dok je otac radio kao šumski radnik u gornjem toku Ibra, Ramiz je s amidžama i rodbinom provodio dane po planinama, čuvajući stoku i radeći teške poljoprivredne poslove. Kaže da je prve cipele obuo tek 1966. godine, po povratku iz vojske.

Odeća se tada nije kupovala - pravila se. Majka je od lana tkala donji veš, vuna se ručno prela i bojala prirodnim bojama dobijenim iz kore drveća. Svaki komad odeće bio je rezultat dugog i mukotrpnog rada. Ipak, Ramiz ne pamti da su se žalili. "Bili smo siromašni, ali zadovoljni onim što smo imali", kaže.

Već sa 15 godina počeo je raditi u šumi, sa volovskim zapregama. Posao je bio izuzetno težak - zimi, po snegu višem od metra, drva su se morala guliti i slagati po pravilima, jer u suprotnom ne bi bila primljena. Niko tada nije pitao da li je teško. Takav je bio život, a ljudi su ga prihvatali bez mnogo pitanja.

U tim vremenima, i brak je imao drugačije lice. Svoju suprugu Ramiz je prvi put istinski upoznao tek na dan kada je kao mlada došla u njegovu kuću. Ljubav se, kaže, rodila iz poštovanja - i trajala ceo život. Nikada ga nije osramotila, nikada povredila, a porodicu je nosila na svojim leđima s neverovatnom snagom i dostojanstvom. Brinula je o njegovim roditeljima, deci, kući, gostima, i to uvek bez prigovora.

Posebno s toplinom govori o ramazanskim danima, kada bi njegova supruga, bez obzira na sneg, kišu ili noć, ustajala da spremi svežu hranu - iz poštovanja prema porodici i običajima. "Nikakav hotel ne može spremiti kao što je ona znala", kaže Ramiz.

Suprugu je izgubio 15. maja ove godine. Kaže da je gubitak žene teži od gubitka roditelja, jer s njom deliš sve - brige, misli, tišine. Danas živi sa sinom koji se vratio roditeljskom domu da ne bi ostao sam. Iza Ramiza Halilovića ostalo je sedmoro dece, ali i ono što on naziva najvećim bogatstvom - 51 unuk i praunuk. "Za to se živi", kaže. "Kuće i imanja nisu ništa ako iza tebe nema poroda", prenosi Sandžak live.

Stara kuća i danas stoji u dvorištu, kao nemi svedok života koji ga nije štedio. Kuća je građena bez novca, ali s pesmom i verom. Za godinu dana je završena, uz pomoć komšija i rodbine.

"Nisam razbio banku, nisam nikoga zakinuo. Sve sam stekao časno i pošteno", ističe. Na pitanje kako gleda na današnji život, Ramiz kaže da je lakši i udobniji nego ikada. "Nema one bede kao nekad. Sve što smo prošli - nije bilo uzalud."

Priča Ramiza Halilovića je jednostavna, ali snažna. To je priča o čoveku koji nije imao mnogo, ali je stvorio najviše - porodicu, ime i pošten trag iza sebe. Pouka da je istinsko bogatstvo u ljudima koje ostavljamo iza sebe, a ne u onome što sakupljamo tokom života.

Pogledajte TV prilog o Ramizu:

(Telegraf.rs)