Luka grad zamenio selom zbog strasti prema konjima: "Kad napunim štalu, na red dolazi kuća"

Kažu da je u Splitu i njegovoj neposrednoj okolini danas jako teško, gotovo nemoguće, pronaći klasičnog potkivača kakvi su nekada postojali u starim kovačnicama i radionicama.

"Šipak!" Ko to kaže, laže ili ne poznaje 23-godišnjeg Luku Kanaeta upravo iz Splita. Jedan je od preostala tri profesionalna potkivača od Dubrovnika do Istre, koji je svoj zanat ispekao kada je imao svega 16 godina.

Preporučujemo

Zapravo, njegova pomalo nesvakidašnja priča počinje u dobi od nepunih šest godina, kada je s pokojnim ocem u Glavicama pokraj Sinja prvi put gledao konje na trkalištu. Taj prizor, kaže, promenio je sve. Prvi školski dan poklopio se s prvim časom jahanja. Usledili su i pokušaji u raznim sportovima poput fudbala, gimnastike, boksa, džuda, streljaštva, ali nijedan nije imao težinu i privlačnost kakvu su imali konji.

U početku ga je savetovao deda Nikica, a potom je gotovo svakodnevno boravio u konjičkom klubu u Bročancu, gde je zajedno s danas pokojnim Igorom Nešićem timario konje, čistio boksove, pomagao oko hranjenja i upijao svaku reč starijih jahača. Odnosno, već tada svaki slobodan trenutak Luka je boravio kod deke i bake u Kladnjicama ne bi li na taj način bio bliže konjima.

"U taj klub u Bročancu dolazili su brojni jahači i tako, svakodnevno slušajući njihove priče i dogodovštine kroz koje su prolazili, mene je jednostavno celog obuzelo", govori Luka za Slobodnu Dalmaciju o svojim počecima, o jahanju kao sportu i njegovim nebrojenim prednostima, posebno zdravstvenim.

Usponi i padovi

Već sa 16 godina, kao prekaljeni sportista već je dobro oguglao na brojne uspone i padove, ovaj strastveni zaljubljenik u životinje dobio je svog prvog konja, petogodišnjeg engleskog punokrvnog Hopa. I gde s njim nego kod deke i bake u Kladnjice. Njegovu ljubav uočili su i drugi, te je za simboličnu cenu dobio svog drugog ljubimca Mister Daglasa, stručno kazano hrvatskog sportskog konja i potomka jednog od najbržih konja na Balkanu. Zadnje novce je dao za njega. Kaže, čuvao je za automobil od stotinak konjskih snaga, ali prevagnula je ona jedna na četiri noge.

"Budući da konji zahtevaju prostor, brigu i svakodnevnu prisutnost, odluka je pala: selimo se u Kladnjice, kod bake i deke. Splitske kale i gradski ritam ostaju iza mene. Svakodnevno putujem u Split, ali baza je štala. Kada sam došao s konjima na selo u Ulicu sv. Filipa i Jakova na kućni ili bolje rečeno stajski broj 144, bio je to jedan od retkih numerisanih objekata te vrste u Hrvatskoj u kojem su baka i sada pokojni deda planirali urediti apartman za rentiranje, zbog čega su ga i legalizovali. Ranije su u njemu stajale koze, koje su na kraju svoje mesto ustupile punokrvnim konjima s pedigreom. Celo to vreme dolazio bih konjima. Baka i deka su bili stariji pa sam uskakao kada god sam mogao. Kada bih odlazio baki i deki, ostavljao bih im precizna uputstva o hranjenju - tačno koliko koji konj treba pojesti, u koje vreme i u kojem odnosu. Ni više ni manje. Jer svako odstupanje može dovesti do problema. Nikada do sada mi niko nije dao kunu ili evro za njihovu prehranu. Znači, od prvog srednje do danas. Sve za konje. Ja bih radio na baušteli, postavljao pozornice, konobarisao…, svašta nešto samo da konji imaju sve što je potrebno", ističe Luka.

Foto: Shutterstock/Marek M

Mladić koji je svesno odlučio grad zameniti selom i život podrediti konjima.

Pre tri godine uginuo je Hop. Povredio se na alkarskom trkalištu dok ga je jahao alkar Ivo Zorica. I tako je u Kanaetovoj ergeli ostao jedino Mr. Daglas, koji je svoje mesto stanovanja, nakon smrti Lukinog dede, onim iz Kladnjica zamenio sa štalom u Brnazama u vlasništvu alkara Frane Ivkovića, gde se i sada nalazi.

Uz jahanje, Luka je vrlo rano počeo učiti potkivanje. Isprva uz mentora, a kasnije samostalno, kroz praksu i dodatne edukacije. Danas je jedan od retkih aktivnih potkivača u Dalmaciji, gde broj konja raste, a majstora je sve manje.

"Imao sam svega 16 godina kada sam zajedno s Nešićem učio potkivati. Uz njega je bio i Paško Labrović, potkivač iz Sinja. Ti moji počeci rezultirali su onom početnom brzopletosti u poslu, što svakako nije bilo dobro. Pomalo sam svoje znanje počeo širiti društvenim mrežama, što je dalo iznenađujuće zanimanje javnosti. Počele su stizati prve narudžbe. Svi pitaju kada ćeš meni doći, a ja nemam ni vozačku. Znao bih kazati, kako kad ću, pa kada dođete po mene. Čime da dođem, busom, pitam ih. Ljudi nisu verovali da ja tako mlad učim ljude od 40 ili 50 godina. Mnogima je bilo neverovatno da sam sa 17 godina "uhvatio" mušterije koje imam i dandanas", samo je deo ranih uspeha mladog Splićanina, čija je želja za potkivanjem definitivno proizišla iz velike ljubavi prema konjima. Što je, po njemu, iskustvo važnije od najvišeg stepena obrazovanja. Iz vlastitog iskustva može reći da se podsticanjem na profesionalno i savremeno bavljenje zanatskim poslovima u mladima budi kreativnost i produktivnost.

Otišao je i korak dalje na način da je posećivao razne sajmove. Pre nekoliko nedelja s jednog takvog stručnog seminara kovanja i potkivanja konja održanog u Zagrebu, gde su se okupili međunarodno priznati majstori čija imena u svetu potkivanja imaju status kakav u fudbalu ima Lionel Mesi, Luka se vratio s dodatnim znanjem.

"Uz nas petnaestak prisutnih iz cele Evrope, ja sam jedini bio iz Hrvatske. Tu sam shvatio da je moje znanje tek kap u moru u odnosu na znanje ovih eminentnih imena iz sveta potkivanja. Stoga sam naučio mnogo toga novoga što se tiče potkivanja", ističe.

Potkovati konja znači poznavati i vrste potkivanja. Tradicionalno, vruće potkivanje bilo je prvi oblik rada. Potkovica se zagreva u peći ili vatri, potom se kratko prisloni na kopito. Mesto gde potkovica "zapali" pokazuje gde je kopito previsoko, a gde postoji udubljenje. Time se postiže precizno prilagođavanje. Kod hladnog potkivanja, koje Luka koristi, sve se radi bez grejanja. Kopito se ručno obrađuje, poravnava i oblikuje turpijama i noževima, a potkovica se prilagođava mehanički. Postupak je zahtevniji jer ne dopušta korekcije toplotom, ali uz iskustvo daje jednako kvalitetne rezultate.

"Konjima ostaju potkovice uredno, ne otpadaju i nema posledica. Navikao sam raditi tako i funkcioniše", objašnjava on.

Po njemu, potkivanje nije samo čekić i potkovica. Profesionalna oprema uključuje desetak vrsta klešta, tri vrste turpija, nekoliko potkivačkih noževa, nakovanj, stalke za nogu, zaštitnu kecelju i rukavice, eksere različitih dimenzija i komplet potkovica u više veličina. Jednostavno, ne možeš doći neopremljen na posao. Moraš imati sve - i za velikog, i za manjeg konja", dodaje Luka i nastavlja; kopito se najpre čisti i pregleda. Potom se specijalnim noževima uklanja višak rogova, turpijama se poravnava površina, a potkovica se prilagođava obliku kopita. Sve mora biti precizno - svaka neravnina može dugoročno izazvati problem u hodu, držanju ili opterećenju zglobova.

"Teže je nego vruće potkivanje jer nemaš pomoć toplote. Ali ako znaš šta radiš, rezultat je jednako dobar. Sam posao fizički je izuzetno zahtevan. Konj stoji na tri noge, a potkivač sat vremena radi u pogrbljenom položaju. Snaga, ravnoteža i koncentracija presudni su. U svakom slučaju ne možeš doći nespreman. Moraš imati sve sa sobom jer nikad ne znaš kakav te konj čeka. Neki konji potkivaju se samo na prednje noge, jer je onde najveće opterećenje, dok drugi trebaju sve četiri potkovice. Ne postoji univerzalno pravilo, svaki konj traži individualan pristup", rekao je on.

S porastom popularnosti konjarstva raste i broj novih vlasnika bez iskustva. Luka upozorava na opasnost brzopletih odluka.

"Ljudi gledaju kupiti što jeftinijeg konja i hvale se kako su dobro prošli. A ne znaju mu godine, zdravlje ni poreklo", kaže on.

Savetuje da se pre kupovine prođe škola jahanja i stekne osnovno znanje. Ujahan konj nije "gotov proizvod", zahteva nastavak rada s iskusnim jahačem. Smatra da ako ga početnik krivo optereti, konj može osetiti bol. Onda nije problem ni konj ni potkivač nego neznanje. Takođe, pojašnjava važnost pravilne prehrane, redovnog potkivanja i kontinuiranog rada. Konj nije trošak za jednu sezonu, to je, po njemu, dugoročna odgovornost.

Danas Luka živi na relaciji Kučine, Vranjic, Brnaze. Želja mu je u doglednoj budućnosti trajno se preseliti na selo. Plan mu je jasan, kuća i štala u splitskoj okolini. No redosled je neupitan.

"Štala pre kuće. Napuniti je konjima i tek onda kuća", životni je redosled Luke Kanaeta, u čemu ima i podršku svoje devojke, takođe zaljubljenice u konje.

Za sebe i svoje ideje kaže da njegov izbor nije najlakši, ali je autentičan. Jer za njega konj nije hobi ni prolazna faza. Konj je život - navodi na kraju ovaj najmlađi dalmatinski potkivač.

(Telegraf.rs)