Nada je tukla i seksualno zlostavljala Srbe u logoru kod Sarajeva, sada čeka presudu: Skrivala se u Americi

Nada Radovan Tomanić, koja se sumnjiči da je kao pripadnica specijalne jedinice "Zulfikar" 1993. godine na planini Igman kod Sarajeva tukla srpske civile, seksualno ih zlostavljala, ponižavala i učestvovala u prebijanju jednog zarobljenika koji je kasnije preminuo, sutra će pred američkim sudom saznati svoju dalju sudbinu.

Nadi Radovan Tomanić, koja je uhapšena krajem 2023. godine zbog optužbi da je lagala o svojoj ratnoj prošlosti i tako stekla američko državljanstvo, preti devet godina zatvora i deportacija iz SAD.

Preporučujemo

Izricanje presude zakazano je za 8. april pred federalnim sudom u SAD.

Prema sudskim dokumentima, u koje je Kurir imao uvid, Tomanić je postala naturalizovani državljanin SAD tako što je lagala američke imigracione vlasti o svojim gnusnim zločinima tokom rata u BiH 1993.

"Ona je brutalno i više puta tukla bespomoćne civile zatočene u logoru, što je dovelo do smrti jednog od njih. Zatočenike je primoravala i na međusobno seksualno zlostavljanje", navodi se u memorandumu o izricanju kazne SAD, podnetom 1. aprila pred Okružnim sudom u Konektikatu.

Vlada SAD podnela je zahtev sudu da donese nalog kojim se opoziva, poništava i proglašava nevažećom odluka o prijemu okrivljene Nade Radovan Tomanić u američko državljanstvo.

U SAD je emigrirala 1997, dok je američko državljanstvo dobila 2012.

Iako je godinama živela ispod radara, prema pisanjima medija, prepoznao ju je Srbin zaposlen kao električar na jednom uglednom univerzitetu u Konektikatu.

Nakon toga, 2023. godine pokrenut je postupak pred američkim sudom, jer je prilikom podnošenja zahteva za naturalizaciju, kako se navodi, lažno svedočila da nikoga nije progonila zbog vere, pripadnosti određenoj društvenoj grupi ili političkog mišljenja i da nije počinila krivično delo zbog kojeg nije hapšena.

Međutim, jeziva svedočenja Srba, bivših zatočenika logora u okolini Sarajeva, govore istinu. Američki savezni tužioci navode da je bila pripadnica specijalne jedinice za posebne namene "Zulfikar", direktno podređene štabu Vrhovne komande tzv. Armije BiH, te da su žrtve pred različitim istražnim organima svedočile da je na planini Igman "učestvovala u prebijanju zatvorenika čizmama, pesnicama i drugim predmetima".

"Prema tim iskazima i dokumentima pribavljenim iz Bosne, Tomanićeva je zlostavljala nenaoružane civile - zatvorenike, i to fizičkim prebijanjem, seksualnim zlostavljanjem, pretnjama, ponižavajućim vređanjem i zastrašivanjem. Konkretno, čuvala je zatvorenike i učestvovala u zlostavljanju, tukla ih pesnicama, čizmama, drvenom gredom, pendrecima i puškom, a primoravala ih je i da međusobno vrše oralni seks. Takođe ih je terala da dodiruju njene grudi i pitala ih da li žele da imaju seksualni odnos s njom - bez obzira na njihov odgovor, tukla ih je", navodi se u optužnici.

Posebno potresno svedočenje koje se citira jeste iskaz bivšeg logoraša D. V., koji je pred Haškim tribunalom izjavio da je Tomanićeva, zajedno sa još šest vojnika, učestvovala u brutalnom prebijanju zatvorenika Jadranka Glavaša koje je dovelo do njegove smrti. U prebijanju su, kako je naveo, korišćeni kundaci pušaka, ruke, noge i šipke.

"Video sam svojim očima kako ga šamara, šutira u glavu, prepone i grudi, i vređa mu majku četničku, dok je Glavaš ležao na podu jer zbog povreda nije mogao da ustane", naveo je.

Više Srba u muslimanskim logorima izjavilo je i da ih je Tomanićeva primoravala na seksualno zlostavljanje drugih zatvorenika.

B. M. je još devedesetih godina pred Haškim tribunalom opisao Tomanićevu kao jednu od četvoro "glavnih organizatora" seksualnog zlostavljanja, dok je D. V. u izjavi iz 2008. naveo: "Ona i drugi su terali nas, Srbe pravoslavce, da se molimo kao muslimani, pijemo urin, ližemo jedni drugima anus i stavljamo polne organe jedni drugima u usta".

Tomanićeva je u novembru 2025. priznala krivicu za pribavljanje državljanstva suprotno zakonu. Potvrdila je i da je bila deo jedinice "Zulfikar", ali je njena odbrana istakla da je bila običan vojnik, bez značajne uloge, kao i da nema veze sa Glavaševim ubistvom.

Priznala je i fizičko maltretiranje zatvorenika, navodeći da zbog toga danas žali.

"Od februara do avgusta 1993. služila je na planini Igman u sastavu "Zulfikara", čuvajući zatvorenike i učestvujući u akcijama koje su, u ratnoj magli, uključivale maltretiranje i premlaćivanje. To je ponašanje koje ona duboko žali, ali ga stavlja u kontekst užasnog okruženja u kojem su sve strane činile zverstva, a njeni oficiri odobravali, pa čak i naređivali takav tip ponašanja", navodi odbrana, u čije je zahteve Kurir takođe imao uvid.

Puštena je na slobodu uz kauciju od 50.000 dolara i trenutno se nalazi u mestu Nju Briten u Konektikatu, gde čeka izricanje presude.

Odbrana je zatražila uslovnu kaznu ili kaznu u visini već provedenog vremena u pritvoru, navodeći da je zakonski raspon za ovo delo do šest meseci zatvora, kao i da je gubitak državljanstva već dovoljna sankcija.

S druge strane, savezni tužioci SAD zatražili su kaznu od devet godina, ističući da "ratnim zločincima i mučiteljima ne sme biti dozvoljeno da zloupotrebljavaju imigracioni sistem SAD".

Inače, iz Tužilaštva BiH su 2023, nakon pokretanja postupka, zahvalili institucijama u SAD "na pomoći u borbi protiv nekažnjenosti nečovečnog postupanja tokom rata u BiH" i naveli da će pružati pomoć oko procesuiranja osumnjičene.

Nada Tomanić je rođena 1972. u Novom Sadu. Njena odbrana, pokušavajući da objasni njene postupke, navela je da ju je majka napustila odmah po rođenju, a da ju je kasnije, kada se vratila, fizički i psihički zlostavljala, te da se vojsci BiH pridružila kako bi pobegla od nje.

Zabeleženo više smrtnih slučajeva

U Republičkom centru za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica iz Republike Srpske navode da se Nada Tomanić tereti u izveštaju o počinjenom krivičnom delu koji je Centar javnih službi (CJB) Istočno Sarajevo podneo 2009. Tužilaštvu BiH.

"U periodu od februara do jula 1993. najmanje 25 osoba srpske nacionalnosti, koje su bile protivpravno zatvorene u logorima Silos i Krupa na području opštine Hadžići, vođeno na planinu Igman na prinudne radove za potrebe tzv. Armije BiH. Ti radovi podrazumevali su prislino kopanje rovova i tranšeja na prvim borbenim linijama, čime su njihovi životi izlagani opasnosti, bez mogućnosti za zaštitu i korišćenje prava koja im pripadaju u skladu sa međunarodnim konvencijama", kažu u Centru za Kurir, objašnjavajući da je nadzor nad zarobljenicima za vreme dok su boravili na Igmanu vršila jedinica "Zulfikar", dok su zatvorenici za to vreme bili smešteni u podrumima hotela "Mrazište" i "Igman".

"Osim izlaganja svakodnevnim opasnostima na prvoj borbenoj liniji, zatvorenici su, prema njihovim svedočenjima, gotovo svakodnevno bili izloženi najsurovijem mučenju, psihičkom i seksualnom maltretiranju, namernom nanošenju snažnog telesnog i duševnog bola i patnje, bez adekvatne ishrane i bez mogućnosti zadovoljenja osnovnih higijenskih potreba. Tokom ovog perioda zabeleženo je nekoliko smrtnih slučajeva tako da je jedan od logoraša preminuo nakon što je nagazio na minu, jedan je navodno odveden iz ćelije na razmenu, otkad mu se gubi svaki trag, dok je jedno lice preminulo usled stravične torture.

(Telegraf.rs/Kurir)