Postojnska jama i njene tajne: Otkrivamo čari "malog zmaja" ali i skrivenu sobu hotela u kojem je boravio Tito

Da li ste znali da se na području nekadašnje Jugoslavije nalazi najveća pećina u Evropi, a možda i na svetu koja je prva otvorena za turiste? Vi stariji spustite ruke, znamo da znate... Da, čuvena Postojnska jama, koja se nalazi u Sloveniji, a koja je čitavom svetu poznata zbog Čovečje ribice (Proteus anguinus) otvorila je vrata za prve turiste i avanturiste pre više od 200 godina! Zvuči neverovatno, ali tako je...

Ova veličanstvena pećina, duga gotovo 24 kilometara, svake godine privlači oko milion ljudi iz čitavog sveta. Ekipa Telegraf.rs našla se u redu sa stotinama Kineza, Amerikanaca, Austrijanaca, Mađara, Slovaka, Čeha... kako bi zavirila u dom - ne samo čovečje ribice - već više od 100 pećinskih vrsti i kraljstvo stalaktita i stalagmita starih više stotina hiljada godina...

Preporučujemo

Ono što smo videli je magično! Ako ste i vi spremni za istraživanje - krećemo!

Za početak osnovne informacije - ako krećete u avanturu iz Beograda, računajte da imate nešto više od 570 kilometara preko Hrvatske da stignete do ovog podzemnog dragulja. Dakle, nešto manje od šest sati lagane vožnje odličnim putevima (ako vas sreća prati na granici sa novim EES sistemom).

Gde može da se spava? Tik uz pećinu je čuveni Hotel "Jama", u kojem je boravio i sam Josip Broz Tito. Oni koji su imali pasoše sa petokrakom pamte ga sa ekskurzija, a u svetu ga je pre desetak godina proslavila informacija o tajnim sobama za prisluškivanje (ali o tome ću nešto kasnije...). Dakle, ako ne volite da se cimate oko smeštaja hotel vam je odmah tu - cene pristupačne, sobe odlične, hrana vrhunska, a ulazak u pećinu, pa ni 3 minuta peške...

Foto: Nikola Zoko

Ko je Luka Čeč i kako ga je rasveta uvela u "Kraljicu podzemlja"?

Sad kad smo prošli kroz "praktične savete" da pređemo na zanimljivosti. Prvo istorijske, ne zato što pravila putopisa to nalažu, već zato što je priča o otkrivanju pećine kakvu danas znamo - filmska.

Natpisi u pećini otkrivaju da je Kraljica podzemlja svoje prve posetioce imala još u 13. veku, ali mi nećemo ići toliko daleko... Vratićemo se do početka 19. veka i "pećinice" u koju ulazi reka Pivka da bi dalje išla kroz brdo... Upravo u toj "pećinici" koju danas nazivaju Velikom dvoranom zatekao se radnik-užigač Luka Čeč aprila 1818. godine sa važnim zadatkom - da postavi rasvetu jer se iščekivao dolazak austrijskog cara Franje I.

Luka se čamcem prebacio na drugu obalu Pivke i krenuo da se penje na stene kako bi pri vrhu prikačio rasvetu, a onda je samo nestao. Okupljeni su mislili da ga je 'progutao mrak', ali se Luka sav ozaren ponovo 'ukazao', sav oduševljen onim što je video i viknuo: "Ovo je novi svet, ovo je raj!"

Ulazak u jamu nekad... Foto: Nikola Zoko

Ostalo je, pa istorija... U početku ne toliko slavna po samog Luku, koji decenijama nije dobio nikakvo priznanje za otkriće. Štaviše, zasluge su prvo pripisali izvesnom Josipu Jeršinoviću, a Luki nisu dozvolili ni da bude vodič...

Srećom, to Luku nije omelo da istražuje magično podzemlje. Fasciniran onim što je ugledao 1818. redovno se vraćao u pećinu i otkrivao nova bogatstva. Upravo je Luka Čeč taj koji je opovrgao verovanje da u pećinama nema života. Prvi je na svetu, davne 1831. otkrio pećinskog insekta – tankovratnog podzemljara (Leptodirus hochenwartii).

Prvo je mislio da je neki čudan mrav i, prema pričama, 'mravića' je stavio u džep da bi je izneo napolje i ustanovio o kojoj vrsti je reč... Tankovrati tu avanturu nije preživeo, a bile su potrebne godine i godine da nađu njegovog rođaka... Jureći "tankovratog", koji je ime dobio zbog dugog uskog vrata i tankih nožica, pronašli su još mnogo mnogo pećinskih 'živuljki'... Ukratko, Lukina radoznalost i fascinacija doprineli su tome da se rodi nova nauka - biospeleologija.

Zahvajujući Luki danas možemo u jamskom vivarijumu da vidimo neke od stanovnika Postojne... Iako je "tankovrati" prepariran, čovečja ribica, pećinski račić i još neke vrste su u kontrolisanim uslovima na površini vrlo živi i dostupni ljudskom oku... Hiljade i hiljade njihovih rođaka i dalje se krije u tami ove pećine, tamo gde ljudska noga neće kročiti, i ako mene pitate, i ne treba...

Što se tiče Luke, pa, reći ću vam da je na "radnom zadatku" u pećini ostao sve do smrti 1836. Kažu da je umro od zarazne bolesti. Koje? Nije mi poznato. Nažalost, nije doživeo najveće priznanje, jer je tek 1854. dobio zadovoljštinu i pravo mesto među pronalazačima Postojnske jame.

Prvi turisti

Još dok je Luka Čeč istraživao pećinu, prvi turisti su krenuli da dolaze. Bila je to 1819. godina, a avantura nestvarna, jer si morao da se penješ, spuštaš, okrećeš i prevrćeš da bi uz svetlost baklji video blago milionima godina stvarano... Malo po malo, počeo je da se razvija ozbiljni turizam, pa se itekako razmišljalo kako da se posetiocima olakša pristup.

Konji i magarci nisu dolazili u obzir iz brojnih razloga - od tame do nepristupačnosti terena... Povlašćene posetioce, poput Franje Jozefa i njegove prelepe Sisi u špilju su uneli na nosiljkama. Bilo je to 1857. Nekih 15 godina kasnije, u leto 1872. Postojnska jama bila je prva pećina sa sigama na svetu u kojoj je otvorena železnica.

Put kroz jamu danas Foto: Nikola Zoko

Pećinski vodiči, sa sve bakljama u rukama, gurali su vagone sa posetiocima... U proseku šest do osam ljudi po turi. U narednih 50 godina pećina je doživela neverovatan turistički procvat. Počelo se sa uređivanjem staza kroz pećinu, a pruga je postala sve duža.

Nedugo po završetku Prvog svetskog rata kroz pećinu je išla benzinska lokomotiva. Prvo je vukla u vagonima 20, pa 30, pa 150 putnika... Kako su se benzinske lokomotive vremenom istrošile, a buka i izduvni gasovi smetali posetiocima, već 1956. ovde je zaživela električna lokomotiva, koja se i dan danas koristi... Koliko je interesovanje za Postojnu veliko najbolje svedoči činjenica da su još 60-ih godina prošlog veka krenuli da grade kružnu železnicu, jer je postojeća mogla da opsluži oko 2.000 posetilaca na dan, a potražnja je bila znatno veća... Šta da vam pričam kada je u ovoj pećini još 1899. godine otvorena prva pećinska pošta, iz koje su posetioci slali razglednice! Tu je i dan danas...

Kako izgleda Postojnska jama danas?

Ma koliko čudno zvučalo, jama se u ovih dvesta i kusur godina, bar što se tiče pećinskog nakita, nije mnogo promenila. Stalaktiti koje je Luka otkrio su sada centimetar ili dva duži, stalagmiti centimetar do dva viši... Da, treba čitav vek i dosta kiše da se se nataloži oko centimetar minerala...

Kada vozićem prođete prvih dva kilometra (nestvarno iskustvo) i još nekih kilometar i kusur peške, gledajući stalagmite koji su i viši od vas, shvatite koliko ste 'beznačajni u vremenu, ali i prostoru'... Jedino što možete da uradite jeste da se divite umetnosti koju je priroda stvarala milionima godina i da se trudite da taj raj ne narušite. Ne dodirujte ništa, jer svaki vaš dodir sprečava dalji razvoj pećinskog nakita koji od masnoće naše kože postaje taman, kao da je spaljen. Onim "genijalcima" koji su urezivali imena i datume u pećini nemam šta da kažem osim "sramite se", a budućim generacijama da poručim - čuvajte ovo blago, nemojte da priroda zažali što nas je unutra pustila.

Iako je pećina duga više od 20 kilometara, turistima je dostupno nekih sedam. Skoro četiri kroz turu vozićem i peške, preostala tri kroz treking turu (kojih nema toliko često tokom dana kao ovih prvih, čak ni tokom cele godine zbog uslova), a za prave avanturiste tu su i speleološke ture, koje su zahtevnije - i fizički i umno.

Koliko je Postojnska jama veličanstvena neću vam otkrivati previše ni rečima, ni fotografijama. Preporučujem da je barem jednom u životu vidite svojim očima... Ulaznica staje od 30 evra pa naviše, u zavisnosti od toga da li želite da obilazite i Predjamski dvorac (o kojem ću više u drugoj reportaži), ali i da li ćete posetiti vivarij da uživo vidite pećinske živuljke koje sam gore pominjala...

Mali zmaj

Ono što mogu da garantujem da ćete od "živog sveta" sigurno videti u pećini (osim ljudi) jeste njeno veličanstvo - Čovečju ribicu. Doduše, ne u prirodnom okruženju, jer se ona krije u tamnim dubinama... Ipak, na jednom mestu u samoj jami moguće je videti - u specijalnom, zatamnjenom akvarijumu koji nikako nemojte osvetljavati i blicevima fotkati jer ćete "malog zmaja" istraumirati...

Sve i da vam na prvi pogled ne izgleda primamljivo, kada čujete priču o "zmajčeku" ili "jadničku" kako smo mi ovo pećinsko čudo prozvali, zavolećete ga, prvenstveno zbog njegove 'preosetljivosti'. Čovečja ribica je bleda, gotovo prozirna. Pigment je izgubila u tami, a sunce bi je brzo ubilo... Oči više nema, ostali su samo maleni prorezi nakon što je evolucija odradila svoje. Ovo slepo nestvarno biće ima rukice i nogice. U šali smo konstatovali da 'pozdravlja Srbe', jer ima po tri prsta na rukama, a samo po dva na nogama.

Foto: Nikola Zoko

Pri kraju glave ima rozikaste izrasline, odnosno škrge, a ako se voda povuče ima i primitivna pluća, koja joj pomažu da preživi dok ponovo ne stigne u prirodno okruženje.

Prvi put je u "knjige" ušla negde u 17. veku, i tako je nastala priča o "malom zmaju". Naime, ljudi sa ovih prostora verovali su da u pećinama žive zmajevi pa su tako - kada bi sa obilnim kišama iz dubine sa vodom isplivala i ova čudna "riba" sa dugim repom i udovima - verovali da je to mladunče zmaja.

Priča o malim zmajevima nije samo fascinirala seljane, već i naučnike koji su se utrkivali da prvi predstave svetu novu vrstu iz Postojnske jame. Đovani Antonio Skopoli prvi je dobio žive primerke, a 1768. godine "mali zmajevi" su dobili naučni opis i latinsko ime: Proteus anguinus. O Čovečjoj ribici pisao je čak i Čarls Darvin, 1859. godine u svom delu "Postanak vrsta".

Mali zmaj - tinejdžer Foto: Ivana Nikolić

Međutim, ma koliko ovaj "mali zmaj" delovao slabašno, vrlo je izdržljiv. Može da živi i čitav vek, a bez hrane može da preživi navodno čak i deceniju. Tajnu opstanka je hiljadama godina skrivao i do skoro niko nije znao kako se razmnožava. Međutim, naučnici su napravili savršene uslove i 2016. godine su dočekali da prvi put uživo vide polaganje jajašaca i "rađanje" 21 "zmajića". Oni sada ulaze u tinejdžerske godine i potrebna im je još samo koja da dostignu punu veličinu, od 25 do 30 centimetara i da i sami postanu roditelji...

Ne krije jama samo tajnu malog zmaja

Već sam pomenula da oko milion ljudi godišnje dođe da obiđe jamu, a među njima je bilo itekako poznatih - od Franca i Sisi, preko Tita, do Borisa Džonsona, Donalda Tuska i bogtepita koliko još državnika i zvezdi. Ono što posetioce osim jame fascinira jeste i hotel "Jama" koji se nalazi tik pored, izgrađen 70-ih godina prošlog veka. Prepoznatliv po svom socijalističkom arhitektonskom stilu i ludački dobro uklopljen u krajolik, do raspada Jugoslavije bio je mesto susreta putnika iz celog sveta. U istom su sigurno boravili, a možda čak i spavali Mohamed Reza Pahlavi, ali i Josip Broz, drugarica Jovanka, Džeki Čen i mnogi drugi...

U vlasništvu države bio je do 2009, a onda je zatvoren i ostavljen rubu vremena sve do 2016. godine, nakon čega je privatizovan, a ubrzo je dospeo i u svetske medije i to zbog nestvarnog otkrića. Naime, tokom obnove, iza jednih belih metalnih vrata, otkriven je bivši komunikaciono-prislušni centar iz vremena socijalističke Jugoslavije.

Foto: Nikola Zoko

Skriven u podrumskim prostorima, ovaj kompleks bio je deo sistema nadzora i komunikacije prošlog veka, a današnji vlasnik odlučio je sve da sačuva i pretvori u jedinstveno turističko iskustvo.

Put ka tajnim prostorijama vodi od vrata blizu recepcije, pa stepenicama dole... Neću vam mnogo otkrivati, jer treba sami da doživite... Reći ću vam samo da je unutra sve ostalo zamrznuto u vremenu - od stolova i stolica, do pisaćih mašina i opreme za "slušanje"... A izlaz kuda vodi? Pa, na vama je da otkrijete.

(Telegraf.rs)